Prošlo je petnaest godina od Srpskog filma. Neki su gledali, mnogi nisu, većina se složila da tako nešto nije ni trebalo da postoji. Uprkos tome, Aleksandar Radivojević se, ponovo u ulozi scenariste, a debitantski u ulozi režisera, vraća pred publiku novim ostvarenjem Karmadona.
Prema rečima autora, reč je o hororu u kome se nije libio da uzme ono što mu je potrebno od drugih žanrova, ne bi li preneo stilizovanu, ekstatičnu, hiperbolisanu viziju sveta u kome živimo. Već u samoj najavi filma, vidimo estetiku koja je napadna, intruzivna, po čula razdražujuća, i ne možemo se oteti utisku da je po sredi svesna rediteljska namera da u dva sata filmskog iskustva sabije koncentrat haotične, vrtoglave, hiperstimulišuće stvarnosti, u koju smo svi neizostavno upleteni. Dovoljna je jedna notifikacija, poruka ili poziv, da uđemo u koloplet.
Tako i počinje Karmadona, jednim telefonskim pozivom, i tajanstvenim Glasom (Sergej Trifunović) koji glavnu junakinju, trudnicu Jelenu (Jelena Đokić), svoju izabranu Madonu, šalje u krvavu, osvetničku misiju, nad posrnulim pojedincima, koje će sustići Karma.
Aleksandar Radivojević je motivom trudnice ili poroda u svojim delima, uspeo da stvori svojevrsni kult oko svog imena. Između Srpskog filma i Karmadone publika je imala priliku da pogleda, a može i dalje, pozorišnu predstavu Strujosek Ateljea 212, u režiji Aleksandra Švabića. Oni senzibilniji će na svakom izvođenju moći da osete anticipacijski užas koji se pronese gledalištem, kada glumac Gordan Kičić, u prvoj postavi, a danas Ivan Jevtović, iznese lutku bebe na scenu. To je trenutak u kome Radivojević pokazuje svoju umešnost, ali i autorsku prepredenost, da operiše očekivanjima i strahovima gledalaca, a oni proističu iz poznavanja njegove poetike i opusa, ali i trajnog žiga koji je Srpski film ostavio u svesti gledalaca. Aleksandar Radivojević je uspeo da se svi mi, kada se njegovo ime nađe u kontekstu odojčeta, u paničnom strahu zapitamo: „Šta će sada da nam uradi?“
Sad je to opet uradio. U Karmadoni ćemo gledati Jelenu Đokić čiji se lik obračunava sa izaslanicima moći, noseći plod u podbulom stomaku. Koliko god proizilazio iz identifikacije sa akterima fiktivnog sveta, taj strah „Šta će se desiti detetu?“ ga suštinski nadilazi, i tiče se onog našeg univerzalnog, instiktivnog, volje za održanjem i odnosa prema čistoti i pravdi.
KARMADONA- Jelena Đokić
Može se zaključiti da je Aleksandar Radivojević imao pred sobom dve opcije kako će završiti svoj novi film: 1) Junakinja Jelena završava na onom stolu, u onoj sceni Srpskog filma, a publika preneraženo shvata da je Karmadona svojevrsni prikvel Radivojevićevog prvenca; 2) Jelena pobeđuje zlo i donosi novi život, ali je ulazak u najgušći mrak bio nužan, da bi se izašlo na svetlo – nalik završnici predstave Strujosek.
Kakvu god odluku da je doneo Aleksandar Radivojević, a to ćemo saznati 21. 12. 2025. u Sava centru, na događaju „Najduža noć filma“, ona se isključivo tiče njegovog umetničkog senzibiliteta, ličnog osećaja i svetonazora, u kontekstu toga u kakvom svetu živimo i u kakvom svetu zaslužujemo da živimo.
Uništiti ili opstati. Sve se svodi na te dve opcije. Kako za autora, tako i za sve nas.
Ako dozvolimo upliv ličnog stanovišta, mislim da, u ovom trenutku, moramo da poverujemo u ovu drugu opciju. I mislim da Aleksandar Radivojević to zna.
***
Više o premijeri filma Karmadona i filmskom događaju „Najduža noć filma“, koju nam priprema produkcijska kuća Digimedia, možete pročitati na linku, a karte su dostupne na sajtu Efinity.
