Posle debitantske zbirke Vragovesti(2022), koja je doživela i poljsko izdanje, novosadski pisac Milan Kovačević objavio je i niz priča na engleskom, u različitim inostranim zbornicima, a ove godine pred domaćom publikom pojavila se i njegova druga zbirka priča, pod naslovom Jalovište – i ovoga puta u režiji fanzinaško-izdavačkog projekta Crnoslovlje.
Već u Vragovestima Milan se predstavio kao pisac koji nema dileme u vezi sa svojim spisateljskim opredeljenjem. Pred čitaoce je izneo radove koji su svi odreda pripadali žestokom hororu, koji je brutalne, krvave scene i natprirodne užase kombinovao sa povremeno eksplicitnim nihilističkim promišljanjima. Milan se potonjeg elementa u novoj zbirci odrekao, ali njegove priče nisu postale ni za trunku veselije – možda bi se moglo reći da su sada još potresnije i autentičnije mračne. No, što je najvažnije, izašao je na kraj i sa pojedinim „dečjim bolestima“, koje su u prvencu bile prisutne, ponajviše u stilu. Jalovište je, stoga, još kompakntnija i kvalitetom ujednačenija zbirka i Milanovo sazrevanje i napredak su van svake sumnje.
Prve dve priče u ovom izboru – „Gde đavo odmara krila“ i (naročito) „Kroz oči mrtvoga“ – neodoljivo podsećaju na radove pisaca poniklih u američkim palp magazinima prve polovine 20. veka, kao što su Klark Ešton Smit i Robert E. Hauard, i obrađuju klasične motive: ugovor sa đavolom i pljačkanje grobova – radnje koje u jezovitoj prozi garantuju zastrašujući ishod. Sličnost nije samo tematsko/motivske prirode. Ako se setimo da je najpopularniji pisac horora proteklog stoleća, Stiven King, za Hauardove priče napisao da su toliko „nabijene energijom da gotovo iskre“ – možemo reći da smo u Milanu dobili pisca slične vrste naboja: donekle sirove, hevi-metalske snage, kakvom se mogao pohvaliti i tvorac Konana varvarina. Čak i onim deonicama ovih priča koje ne mogu poslužiti kao uzor stila i literarne elegancije, ne može se poreći da su vrlo efektne i da se u njima vešto barata sa konvencijama žanra, koje podrazumevaju određenu dozu specifičnog senzacionalizma i preterivanja u izrazu.
I dok priče koje otvaraju zbirku nose dozu arhaičnosti, i mogu se posmatrati kao omaž slavnim klasicima – ne bez ličnog pečata! – radovi koji slede donose i likove i situacije sasvim ukorenjene u današnjici i prepoznatljive ambijente u kojima će se savremeni čitaoci osećati „kao kod kuće“ – te će i oštrica horora seći još ubojitije.
„Predstava“ nas dovodi u malu seosku školu, negde u vojvođanskoj ravnici, i upoznaje nas sa verovatno najupečatljivijim likom u zbirci. Grmalj Dragan sa ožiljkom preko lica, duboko poremećen zbog zlostavljanja od strane oca u detinjstvu, radi u školskoj kotlarnici, u kojoj i dalje mašta o ostvarenju svojih dečačkih snova – koji će se igrom sudbine preobraziti u košmar. Posredi je tragična figura, koju okrutni svet pretvara u tužno „čudovište“, kakvo nikada nije želeo da postane…
„Smrad iskupljenja“ vodi nas na gnjecave obale Carske bare, gde dva sitna kriminalca žele da se otarase leša mladića kojeg su neplanirano ubili. No, kako to u hororu (a i u životu) često biva – nijedno zlo ne ide samo – te će naši antiheroji, u atmosferičnom razvoju priče, biti prinuđeni da svedoče bizarnom ritualu, koji u tom divljem krajoliku sprovode bića koja definitivno više nisu ljudi – ako su to nekada i bili…
Prateći „Kozje staze“ selimo se u Grčku, na Kefaloniju, gde se ljubavni par u krizi, opterećen preljubama, na obroncima ostrvskih planinama susreće sa, blago rečeno, čudnim domorocima. Koncept, ali i celokupni ugođaj priče, priziva u sećanje filmske klasike kao što su Teksaški masakr motornom testerom i Pogrešno skretanje – ali i brojne druge američke triler/horore u kojima nesrećni protagonisti, vozeći se kroz divlje krajolike, dospevaju na metu neobičnih, manijakalnih progonilaca. Priča nas strpljivo i vešto vodi od ljudske, ljubavne drame, preko akcionih scena jurnjave kolima po prašnjavim krivinama Kefalonije, do krešenda horora u završnici.
„Samo meso“ upoznaje nas sa likom koji jalovo životari, devastiran jezivom traumom iz rane mladosti, zbog koje je godine proveo u psihijatrijskoj ustanovi, na tek delimično uspelom lečenju. Zatičemo ga u trenutku kada igrom slučaja, posle mnogo godina, poslom dolazi u vojvođansko selo gde se strašni događaj odigrao. Uz pažljivo doziranje informacija, priča donosi i upečatljivu atmosferu letnjeg raspusta u ruralnom krajoliku, bezbrižnih dana detinjstva, koji ne nose ni slutnju o onome što razigrane školarce tek čeka. Napeta i neizvesna do poslednjih redova, priča se može čitati i kao mračna metafora o odrastanju: taj, inače spor proces, ona sažima u jednoj tački – u trenutku u kojem se iz bezbrižnog detinjstva munjevito prelazi u jalove dane odraslog doba…
Moglo bi se reći da se jalovište iz naslova knjige odnosi, pre svega, na stanje duha – sveopšte posrnuće.
No, autor ipak ne osuđuje svoje junake: pad se ukazuje kao neminovan, neizbežan – svi su ovi nevoljnici bitno određeni nedaćama iz prošlosti, na koje često nisu mogli da utiču – nefunkcionalnom porodicom ili zlostavljanjem ili bolnim gubicima koje nisu mogli da izbegnu – pa najzad i sopstvenom prirodom, i urođenim slabostima. Oni su često sami sebi najveći neprijatelji (i čini se da drugačije nisu ni mogli) – pa nema ni pojednostavljene, crno-bele podele na dobro i zlo, a suočavanje sa čudovištima predstavlja samo logično ishodište životnog potonuća. Stoga se i svet kojim su prinuđeni da se kreću ukazuje kao jalovište – mesto u kojem o bilo čemu plemenitom može samo da se mašta – u kojem je, kako se čini, nemoguće živeti drugačije nego grešno.
Postoji, uprkos svemu, i jedna svetla tačka u tom sveopštem pesimizmu – premda ni ona nije lišena gorčine:
Ma koliko zaglibili, grešnici koji obitavaju u jalovištu imaju makar mogućnost da budu svesni sopstvene krivice, i da prigrle neminovnost stradanja. Taj trenutak rađanja snažne rezignacije u grudima protagonista slika je koja se dosledno, na različite načine, ponavlja u završnicama ovih priča. Nesrećnici čiji su životi bili određeni slabostima i patnjama, u trenucima kada shvataju da izlaza više nema, zauzimaju prkosan, hrabar stav i, makar u tim odsudnim trenucima bivaju preobraženi iz gubitnika u tragične heroje.
Ako je prvom zbirkom pokazao nesumnjivi talenat i užareni entuzijazam prema žanru, Kovačević drugom potvrđuje da su očekivanja koja je stvorio bila opravdana, kao i da najbolja ostvarenja ovog pisca u usponu tek treba da očekujemo.
