Milan Kovačević: HOROR JE SUŠTINSKI PANK SPISATELJSTVA

Razgovor vodio: Dragoljub Igrošanac

Povodom izlaska nove zbirke priča Jalovište, razgovarali smo sa piscem Milanom Kovačevićem, autorom spekulativne fikcije iz Novog Sada koji se afirmisao u svetu književnosti kroz samostalnu zbirku horor priča Vragovesti i bogat repertoar objavljenih dela u Srbiji i inostranstvu. Kovačević u novoj knjizi istražuje mračne strane ljudske prirode i materijalnu stravu svakodnevice, koristeći se gustim metaforama, bogatim jezikom i dinamičnom radnjom.

U razgovoru Kovačević govori o svojoj novoj knjizi, zastupljenim pričama, ali i svojim počecima, uzorima, pesimističkom svetonazoru i mestu domaćeg horora na savremenoj književnoj sceni u Srbiji i mogućnostima koje se sve više otvaraju i u inostranstvu.

Dragoljub Igrošanac: Upečatljivi naziv zbirke Jalovište nosi veoma mračan naboj prizivajući literarne i simboličke asocijacije „mrtvog prostora“, emocionalnu ispraznost, izopačene vrste materinstva, deponiju ljudskosti, ničiju zemlju na kojoj zakoni ne važe, jalovost društva, mesto degeneracije, propadanja i truljenja… Kako ste došli do tog naslova i u kojoj meri on simbolično odražava motive zastupljenih priča?

Milan Kovačević: Vispreno zapažanje – bravo. Naziv je višeznačan, kao što ste primetili. Kako smatram nazive knjiga (pa i samih priča) podjednako važnim koliko i same knjige, dugo sam razmišljao o tome kako da krstim ovu zbirku. Jednog jutra sam gledao izveštaj neke nezavisne ekološke organizacije o mestima na kojima sa raspadaju otpadni, toksični materijali i kako se planira izgradnja nekolicine takvih na teritorije Srbije u korist određenih nemačkih kompanija, te sam ostao zgrožen činjenicom da je zemlja u potpunosti na prodaju, ne kako bi na njoj nešto raslo, već kako bi toksični otpad trulio daleko od eksploatatorskih noseva. Onda sam shvatio – pa, mi živimo u jalovištu. Ovde sve truli, sa ili bez Nemaca, polagano ali neprestano. Truljenje je postalo deo mentaliteta. I, da – takav motiv je prisutan u svakoj od priča; samo što svaka priča govori o drugačijoj vrsti raspadanja.

DI: U poređenju sa Vragovestima, čini se da je Jalovište mračnije, zrelije ali i intimnije. Možemo li u Jalovištu prepoznati kontinuitet nekih motiva iz Vragovesti, ili ste želeli da svesno napravite otklon u tonu i tematici?

MK: Tamo gde su Vragovesti koristile nož, Jalovište koristi otrov. Naravno, čitaoci neće imati utisak da čitaju knjigu nekog drugog autora, jer stilski i tematski ove dve knjige imaju mnogo toga zajedničkog. Razlika je zapravo u tretmanu likova, njihovih karaktera, te o slobodi koju sam im dao. Nema svesnog otklona od Vragovesti, osim u prizemnosti tema. Priče su ljudskije, bave se konceptima svakodnevice – nema više zombi apokalipse i kraja sveta. I – možda najvažnije – introspekcija je smanjena na minimum. Sada odluke i dijalozi formiraju karaktere. To je najbolja odluka koju sam mogao doneti.

DI: U vašim pričama likovi često doživljavaju strah i tenziju ne samo kroz spoljašnje događaje, već i kroz unutrašnje konflikte i osećanje otuđenja. Kako vi definišete „unutrašnji horor“ i na koji način on oblikuje atmosferu i psihologiju vaših likova?

MK: Mislim da je u tome lepota straha. Svako ga oseti drugačije. Osećaj je poznat svima, ali ga jedinke drugačije proživljavaju. Uživam u pisanju momenata spoznaje kraja, neumitnosti smrti ili ludila, jer dobijam prostor u kojem mogu da se posvetim samom osećaju neizbežnosti. Iako znamo da je rezultat isti, postupnost koraka je uvek lična, te je izrazito zanimljivo uleteti u glave patnika iz zbirke Jalovište. Zaljubljenost je mahom ista, dobro poznati leptirići u stomaku i nemogućnost da ne misliš na tu osobu, a strah – izražen kroz unutrašnji konflikt i otuđenje – je za svakog zaseban proces. Pet različitih ljudi u tami će različito reagovati na ono što se u mraku krije. To je pet različitih priča. To je pet unutrašnjih horora.

DI: Vaš horor ima izraženu ruralnu komponentu – da li to proizlazi iz ličnog iskustva, fascinacije određenim ambijentima, ili je više simbolička potreba da se užas smesti u poznato i domaće okruženje?

MK: Ja sam dete sa sela, što bi se reklo. Svaka priča smeštena u nekakvu ruralnu zabit je zasnovana na mojim šetnjama kroz istu. Bilo mi je lako da opisujem krajolike, jer sam ih video. Staro je pravilo da treba pisati isključivo o stvarima koje znaš. Odatle i priča smeštena na ostrvo Kefalonija, jer sam letovao baš tamo, te sam doživeo određene delove priče „Kozje staze“. Simbolička potreba postoji, ali se više ogleda u mojoj želji da dočaram tu paranoju čuvenog stranca u stranom gradu. To je trop, istina, ali zauvek će biti moj omiljeni momenat u hororu. Istina je verovatno još gora; nigde nisi siguran – čak ni u sopstvenom domu, kamoli u nekom tamo selu. Kažem vam, odrastao sam u jednom. Na svega dvadeset kilometara od velikog grada. Šta bi bilo da je pedeset, sto? Naravno, važno je napomenuti da nemam nameru da vređam bilo koga, ruralno vs urbano je plot-device od vajkada. Hoću da kažem da inherentni strah unutar uglađenog gradskog mladića izgubljenog u nekom zabačenom selu može lako da se predstavi i kao nesnađenost i paranoja ubogog seljaka u pretećoj metropoli. Iskreno, ne znam šta je strašnije… Istina je samo da – u stvarnosti – grad odnosi mnogo više života.

DI: Prikaz ruralnih običaja i prošlih vremena nosi bogatu simboliku. Selo u pričama postaje gotovo lik sam po sebi. Da li prostor, priroda i tradicija na nekakav poseban način oblikuju psihološku stravu u vašim pričama?

MK: Ne može se bežati od činjenice da selo oblikuje pojedinca drugačije od grada. U gradu su stvari prosta statistika, čovek je prečesto nevidljiv u masi, na ulici, čak i u zgradi. Ne poznajem dobar deo svojih „komšija“, a viđam te ljude svakodnevno. Selo je bilo drugačije. Svako je, na neki način, bio upleten u život drugog. Sama činjenica da svakoj osobi na ulici govoriš „dobar dan“ je dovoljno distinktivna karakteristika. Noćna tišina je takođe nešto što ne mogu zaboraviti. Čuli bi se samo cvrčci i lavež nekog nesrećnog, vezanog psa. Na moju veliku žalost, stvari su i na selu sada drugačije. Makar u mom selu. Izgubila se ljudska toplina, i zaista ne znam gde je otišla, ali je smena generacija uzela ono nevino i naivno iz tog mnogo prostijeg života. Sada je sve sivo, i to mi – koliko god ne želeo to da priznam – slama srce. Možda sam samo nostalgičan i osećam da starim, ko zna?

DI: U nekim pričama se, kako se može naslutiti, horor ne rađa iz natprirodnog, već iz sirovog, ljudskog iskustva. Koliko je za vas postojana granica između psihološkog i natprirodnog horora?

MK: Najviše volim da ih kombinujem. Horor je zahvalan baš zbog mogućnosti da se više podžanrova savršeno isprepletu, bez da jedan pati zbog drugog i obratno. Sećam se, neko mi je rekao, da horor ne može biti horor bez makar minimalnog upliva onostranog – te filmove bez natprirodnog nazvao je trilerom! U tim slučajevima samo uperim prstom ka mom omiljenom filmu The Texas Chain Saw Massacre. Za mene, to čak i nije slešer u kulturološkom smislu. To je jedan od najstrašnijih horor filmova ikada, a sva natprirodnost dolazi iz prirode jedne izmeštene familije. Horor je drama, horor je komedija, horor je tragedija, horor je mučnina; sve to može i sa nečim što nije od ovog sveta, a može i samo sa najzlokobnijim stanovnikom planete; čovekom.

DI: Da li je za vas horor žanr više sredstvo za dijagnostiku stvarnosti ili za beg od nje? Da li smatrate da horor književnost može imati i društveno-kritičku funkciju?

MK: I jedno, i drugo. Iako daje dijagnozu, ne daje nužno lek (leka nema), ali lepo upozorava šta će se desiti ukoliko budemo bili nevaljali, ili naprosto zli. Svaka horor pripovest je svojevrsna poučna priča. Kao što davno rekoh – ja ne glorifikujem zlo, ja upozoravam. Horor je, shodno tome, najpotentniji žanr jer uz naučnu-fantastiku, kreira potencijalne scenarije bliže ili dalje budućnosti, predstavljajući nam je bez ružičastih naočara i laganja. Horor je istina koju možda nisi želeo da čuješ. Zato je u hororu najviše toga dozvoljeno, i zato je izvan klasične književnosti; zato je horor suštinski pank spisateljstva.

DI: Često navodite H. F. Lavkrafta, Tomasa Ligotija, Klajva Barkera i Adama Nevila kao uzore. Da li biste mogli da izdvojite neke konkretne elemente iz njihovog stvaralaštva koji su vas najdublje oblikovali kao pisca?

MK: Da nije bilo Lavkrafta ne bih pisao horor. Toliko. Ipak, on je na mene više uticao u smislu usmerenja kretivnosti i ljubavi prema pisanju nego kao književni uzor, jer pokušavati pisati poput njega nije realno, niti izvodljivo na pravi način. Pokušao sam, naravno, i prečesto bio kritikovan za pretencioznost. To je prirodno; put razvitka se i bazira na prvobitnom kopiranju drugih, sa tek docnijim otkrivanjem sopstvenog glasa. Ligoti me je osvojio svojom tamom. Književnost bez trunčice optmizima. Izmeštanje čoveka iz centra univerzuma na jedan zaista poseban način. Barkera sam uzeo doslovno kao uzora, jer su me njegove kratke priče raspametile. Mislim naravno na Knjige krvi. Sa tim sam se spisima poistovetio, jer sam po prvi put pomislio – „ej, pa ovo mi više priliči i želim da radim nešto ovakvo!“ Adam Nevil, na kraju, spaja sve navedeno u moderan izraz, u potpunosti posvećen hororu, bez prevelikih izleta i eksperimentisanja. Čistokrvni horor, baš kakav treba da bude! Ipak, ne mogu reći da me bilo ko od njih inspiriše u tehničkom smislu, formulaciji, formatiranju; jednostavno volim da čitam njihove knjige i uvek im se rado vraćam.

DI: Pisanje ste započeli pod uticajem pisaca koji nisu žanrovski orijentisani. Bukovski je jedan od njih. Ipak, kao stvaralac ste se najpotpunije izrazili u horor žanru, u kome danas i gradite svoju afirmaciju. Šta za vas predstavlja horor? Šta vam on omogućava što drugi vidovi književnog stvaralaštva nisu mogli da pruže?

MK: Kao što uvek kažem, horor je terapija. Kroz horor mogu da ispričam kakvu god priču poželim. Ljubavnu, tragičnu, mučnu – sve pod pokrovom horora. Zamislite sada na neko piše stari dobri ljubić i odjednom se na polovini knjige pojavljuje karakondžula? To više nije ljubić, ma koliko ga reklamirali kao takvog. To je horor. Horor preuzima. Dovoljan je dašak horora da i najlepšu poemu zacrni. Zašto da se mučim? Samo sam se prepustio. Mislim da sam prvu tragičnu priču napisao 2015. godine, i da se bavila čovekom u susretu sa svojom svešću. Dok ga je svest provodila kroz preživljena i proživljena iskustva, protagonista je nailazio na najrazličitije užase. Od nekih laganih, do teških grotesknosti. Bile su te prikaze, na neki način, otelovljenja njegovih grehova, trauma i slično. Nije to bila najsjajnija priča, ali to je prvi put da sam svesno u narativ ubacio horor, i nikada nisam gledao nazad. Pride, horor filmovi su bili sa mnom od ranog detinjstva. Hvaljeni bili prodavci narezanih DVD kompilacija!

DI: Kako obično izgleda vaš stvaralački proces? Da li pred početak pisanja već imate razrađenu osnovnu radnju, jasan tok događaja i oblikovane likove, ili ipak polazite od jednostavne ideje koja se tokom pisanja spontano razvija i poprima, ponekad i za vas, neočekivan oblik?

MK: Kako kad. Nekada u glavi imam ceo narativni tok sa uvodom, razradom, zaključkom, nekada imam samo jednu dobru rečenicu, pa oko nje izmaštam ceo jedan svet. Nekada imam likove o kojima razmišljam mesecima, nekada likove stvaram dok pišem, te se rađaju za potrebu priče. Jedino što mi je važno jeste da ideja ne manjka, i najčešće mi se javljaju pred spavanje, dok ležim i piljim u crnilo plafona. Tada zgrabim telefon sa poda, iskuckam nešto u notes, pa sutra pokušavam da napravim štogod čitljivo od te gomile nasumičnih ideja. Mnogi od čitalačkih favorita nastali su upravo tako, kao par rečenica u telefonu. Neke je zadovoljstvo pretočiti u priču, druge mi pruže pakao. Nije svaka ideja stvorena za realizaciju.

DI: Nakon završetka prve ruke pisanja priče, sledi mukotrpniji posao dorađivanja. Koliko se vaša priča promeni od prve ruke do konačne verzije? I da li prepravljanje više doživljavate kao tehnički posao ili kao nastavak kreativnog procesa?

MK: Prva ruka je pisana, kako volim da kažem, iz jednog sedenja. To naravno nije istina, ali volim da glavninu izbacim na papir što pre. Kada imam nalet inspiracije i elana, pišem i po desetak sati. Logično je da ta gomila teksta mora da se sredi, pa se pričama vraćam po dva, tri puta. Bilo je situacija da je neka priča sređivana i pet puta, pa bi mi se smučila u potpunosti. No, takve su najčešće bile najdraže čitaocima. To je tehnički, koliko i kreativni deo procesa, jer iako ispravljam slovne greške, formulaciju i ostalo, pri finalnoj ruci čitam tekst naglas, trudeći se da sve bude fluidno i da rečenice ne škripe u redosledu. Tom radnjom se staram da čitaoci knjigu čitaju nesmetano, sa uživanjem, i da ne moraju da se bore sa prašumom slova i rečenica što lome jezik. Sve što im ostaje jeste da se prepuste hororu.

DI: Svirali ste u tri hevi metal benda za koje ste, između ostalog, pisali i tekstove pesama. Sve pesme su sadržale horor motive, što – generalno uzev – i nije redak slučaj kada je u pitanju hevi metal muzika (o čemu ste napisali opširan prilog za Književnu fantastiku 11). Da li ste neke od motiva iz svojih pesama koristili i u svojim horor pričama?

MK: Ne baš. Pokušao sam da ubacim nekoliko aluzija na tekstove tih pesama, ali nije išlo. Pre svega jer su ti tekstovi u većini slučajeva bili previše kemp, namerno preterivanje sa satanističkom ikonografijom i slično. Takođe, uglavnom su bili sarkastični i rugali su se ritualnim praksama. Mislim da sam iskoristio nekoliko fora iz pesme benda Krvolok po imenu „Večnost u paklu“ – „dok šarke škripe, pacovi skiče, otvara se kapija“ – ali za priču koja još nije objavljena. No, nemojte biti obeshrabreni. U planu mi je da napišem roman koji će biti usko povezan sa hevi metalom, okultizmom, i biće smešten gde drugde nego u moj Novi Sad. Tu će biti podosta lirike tog tipa – „krvavi kolci i mesarske satare, svi ćemo mi u kotao kod Satane“ – ali i stvarnih ljudi sa scene. Evo, vi ste prvi kojima ovo govorim!

DI: Ako biste morali da opišete Jalovište kao deo muzičkog žanra, koji bi to žanr bio (doom, black metal, sludge, death…)?

MK: Ako su Vragovesti bile prvi talas death metal-a, onda je Jalovište sludge, al’ sa jakim primesama blagorodne depresije. Ova zbirka je, kao što rekoh, tužna koliko i strašna. To je emocija ka kojoj sam išao, te je sve baš takvo kakvim sam ga zamislio. Ne želim da zvučim njanjavo, ali ovde ima više moje duše – u prvoj zbirci je bilo više srca. Treća knjiga možda donese mozak. Četvrta… Ko će ga znati?

DI: Jedan ste od domaćih autora čije priče su doživele prevode na engleski i druge jezike. Prošle godine je objavljeno i poljsko izdanje Vragovesti u tvrdom i mekom povezu. Kako iz vaše perspektive izgleda sve učestalija pojava objavljivanja naših autora u inostranstvu?

MK: Vrata su otvorena. To je sve što ću reći. Davati savete o tome kako biti objavljen na engleskom i slično, ne mogu, jer bi ih bilo mnoštvo… A ni jedan ne radi provereno, niti svaki put. Važno je samo reći da na svaku objavljenu priču, ide deset odbijenih – minimum. Ako baš moram dati savet; budite uporni.

DI: Kao jedan od urednika Crnoslovlja i autor stranice Recenzije iz Pakla, imate dobar uvid u savremeno domaće horor stvaralaštvo. Kako vidite trenutno stanje horor scene u Srbiji i regionu? Da li ima više prostora za autore koji pišu horor?

MK: Horor doživljava svojevrsnu ekspanziju, i voleo bih da neki hroničar zabeleži ovaj momenat krhkog žanra u Srbalja kao jedan od najjačih ikada. Čini mi se da ovakve stvari uvek dolaze u etapama i ciklično, pa ću samo reći – uživajmo dok možemo. Autora horor žanra je verovatno više nego ikad, i drago mi je što vidim da se nežanrovski autori ili pisci drugačijih usmerenja priklanjaju hororu. Svi shvataju jačinu i potencijal strave. Takođe, u vremenima smo kada je manje-više lako objaviti knjigu, što pruža priliku mnogima da se okušaju… To naravno rezultira i gomilom slabih, pa čak i užasnih izdanja, al’ ne marim. Važno je da crna mašina radi. Isplivaće već neki novi Skrobonja, Nešić, Ognjanović…

DI: Da li primećujete nove tendencije, teme ili motive koji dominiraju savremenom scenom horor književnosti? Kako vidite doglednu budućnost horor književnosti u Srbiji?

MK: Ovdašnji horor je vrlo raznolik. Ne postoji pokrov pod koji mogu stati svi pisci, a da neko kaže – „E, ovo je srpski horor“. Dok jedni pišu kosmičku stravu, drugi se bave folk momentima, treći pak drže žanr na granici krimića, četvrti po*nića (S one strane od Nebojše Petkovića je dosta erotičan roman, recimo), bude tu i zombija, klasičnog klanja… kapiram da kapirate. Ne postoji pravilo. Crnoslovlje je u prvih 5 brojeva objavilo who’s who od regionalne horor ekipe i niti jedna priča ne liči na drugu, niti bi neko – ko ne zna čiju priču čita – pomislio da je isti autor zastupljen dva puta. Što se, naravno, i ne može desiti. Držimo se pravila „jedan autor, jedna priča – ende“. Tek kada se okrene neki nesveti krug, možda krenemo ispočetka. Videćemo… Za sada nam je važno da horor živi, i baš takav podnaziv ima novi broj mog (i nadam se vašeg) omiljenog horor magazina. Naše je samo da ga održimo u životu, ma koliko nas koštalo krvi, mesa i ligamenata.