Mladen Jakovljević – ONTOLOŠKI PACIJENT
(Akademska knjiga, Novi Sad, 2026)
POŽELJNIJA VERZIJA STVARNOSTI – ONTOLOŠKI PACIJENT MLADENA JAKOVLJEVIĆA
Piše: Vladimir Kolarić
Kako igra reči u naslovu sugeriše, lik iz naslova romana Ontološki pacijent Mladena Jakovljevića (Akademska knjiga, 2026) nema problema sa telesnim oboljenjem, makar i onim najtežim, nego sa bićem, postojanjem i smislom. Pripovedač u prvom licu jedne od narativnih linija romana zaista ide na psihoterapiju, ali ono što otkriva pomoću nje ukazuje na dublju krizu njegovog identiteta i odnosa prema realnosti, a koja objašnjava njegov siv i distanciran odnos prema ljudima, događajima, sećanjima, pa i samom sebi, uprkos njegovoj (pre)naglašenoj, (pop)kulturno i intelektualnoj, samosvesti.
Svako poglavlje ove linije započinje ukazivanjem na neku popularnu pesmu, koja istovremeno prati pripovedačev muzički ukus (do koga mu je veoma stalo), boji atmosferu poglavlja i motivsko-značenjski ga osvetljava, dok su poglavlja druge narativne linija – kako se postepeno otkriva, posvećene njegovim precima – najavljena biblijskim citatima. Ovo nije nimalo slučajno, jer se može reći da druga linija na neki način osvetljava prvu, ukazujući na njen istinski smisao, pa i na istinsku (ontološku, pre nego psihološku) prirodu tegobe njenog pripovedača i protagoniste.
Ovo osvetljavanje nije prosto narativno i biografsko, u smislu da ukazuje na direktnu uzročno-posledičnu vezu između prošlosti i sadašnjosti, odnosno između generacija jedne porodice, već pre tipološko, u smislu da ukazuje na prirodu predstavljenih problema i nedoumica, odnosno na njihovo istinsko tumačenje, pa time i na suočavanje sa njima.
Drevno zlo sa kojim imaju posla likovi narativne linije iz (ne tako daleke) prošlosti, možda zaista na kraju i biva pobeđeno i ne ugrožava direktno njihove potomke, ali ostavlja trajan trag u dušama žrtava, učesnika i svedoka, koje svakako utiče na njihov dalji život, odnose sa ljudima i svetom, pa tako i na potomstvo. Takođe, to zlo je okrutno i nemilosrdno, ali ipak ne i nezavisno od ljudske slobode, pa tako se useljava samo u one sa „prazninom u duši“, najvećoj onda kada je posledica ubistva drugog čoveka.
U tom smislu, što svedoči o tome da biblijski citati ovde nisu stavljeni tek ukrasa radi, slika sveta u ovom romanu, pa slika „palog sveta“, ne podrazumeva niti divljanje zla koje ukida ili obesmišljava ljudsku slobodu (slobodnu volju), niti se zlo direktno prenosi sa predaka na potomke, a još manje da potomci odgovaraju zbog greha onih od kojih su biološki potekli. Palost i zlo nisu usud, već su posledice i projave narušavanja (ontološkog) poretka, koje, ako se poredak ne obnovi – kako u zajednicama tako i u dušama – utiču na život svih, pa tako i onih koji dolaze posle nas, kao i na vascelu tvorevinu.
Uzdrman u samom temelju svog postojanja i samopoimanja, pripovedač i protagonista prve narativne linije pokušava da stvori „prihvatljiviju verziju stvarnosti“, od one koja ga toliko užasava i sa kojom ne može da se izbori, bojeći se osećanja ogoljenosti i direktnog suočavanja sa prošlošću, problemima i nedoumicama, pa i ljudima, bili oni živi ili mrtvi, a koja samo produbljuje njegove probleme.
On bi zato radije napisao roman nego pismo svom ocu, bojeći se direktnog suočavanja, sagledavanja i izricanja, već bi se radije opredelio za umetničko posredovanje, koje je i samo jedan oblik formiranja „prihvatljivije verzije stvarnosti“. Ali onoliko koliko taj oblik tačnije preslikava i osvetljava onu verziju stvarnosti u kojoj smo okoštali i time je dešifrujući i osvešćujući njeno postojanje i naš odnos ka njoj, toliko i ovaj oblik svedočenja o stvarnosti i suočavanja sa njom, iako posredovan, uopšte ne mora biti loš, već možda i spasonosan.
Roman Mladena Jakovljevića pisan je sa brigom o detalju, kako bi nas što jače uvukao u svoj svet i učinio ga što opipljivijim, konkretnijim i (egzistencijalno) prepoznatljivijim. Ovo podrazumeva da je roman lišen jakih efekata i svake banalnosti, fanovske egzaltacije koliko i intelektualne pretencioznosti, čime efekat onostranog i tajnovitog, pa time i efekat strave, bivaju samo pojačani. Baš zato što je strava pre svega tu da ukaže na ono najvažnije u našim životima i podseti nas na to da ne dozvolimo ičemu da nam stvori „prazninu u duši“, koja je izvor ili prolaz zla svakojakog.