Lerd Baron – IMAGO SEKVENCA I DRUGE PRIČE
(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)
NEŠTO POTPUNO NERAZUMLJIVO – PROZA LERDA BARONA
Piše: Vladimir Kolarić
Stil, atmosfera i likovi u knjizi Imago sekvenca i druge priče savremenog američkog pisca Lerda Barona (Laird Barron; Veseli četvrtak, 2025, prevod Miloš Petrik) najviše duguju noaru, odnosno „tvrdo kuvanoj“ prozi, dok se značenjski i ontološki okvir uglavnom sagledava u okvirima kosmičke strave. Ovo podrazumeva da užas po pravilu ne potiče od natprirodnih entiteta ili nivoa stvarnosti, bar ukoliko nadprirodno izjednačimo sa duhovnim i nematerijalnim, već iz nepoznatih dubina, aspekata i mogućnosti materijalnog i kosmičkog sveta.
Njegovi likovi su, u skladu sa tim mahom tvrdi, oguglali na sve i svašta, bez iluzija o svetu i ljudima, pa i o samima sebi, ali oni ipak računaju na sopstvenu sposobnost da se nose za problemima i na sopstvenu kompetenciju, koliku god količinu bezobzirnosti i nasilja, pa i napora, rizika i žrtve to ponekad podrazumevalo. A onda, u većini priča, gotovo slučajno, prosto obavljajući svoje uobičajene poslove, nalaze na „nešto potpuno nerazumljivo“, nešto sa čim ne znaju kako da se nose, gubeći kontrolu nad svojom percepcijom, rasuđivanjem, telom, zatim i životom.
Oni se susreću sa nečim potpuno stranim i nepoznatim, što ne mogu da smeste u okvire sopstvenog znanja i iskustva, pa ni u postojeće misaone, simboličke, mitološke ili religijske obrazce i tradicije. Ali Baron nije surov samo prema svojim likovima, stavljajući ih pred vanredna egzistencijalna i gnoseološka iskušenja, već i prema nama čitaocima, kojima zapravo nikada ne daje potpunu sliku onoga što se dogodilo, niti kod za tumačenje celine tog zastrašujućeg sveta, koji kod Lavkrafta, na primer, na kojeg se ovaj autor poziva i nadovezuje, ima koliko-toliko sistematične obrise. Ovde čak nema ni nekakve relativno zaokružene, koliko god zastrašujuće pseudo-mitološke sheme, već je sve neodređeno, nedorečeno, ali baš zbog toga ne manje opipljivo i ne manje zastrašujuće.
Likovima i čitaocima se ponekad čini da mogu da naiđu na kod tog nastranog sveta i da ga dešifruju – jer ako postoji kod on bi makar teorijski mogao da se dešifruje, pa time i stvarnost koja na njemu počiva na neki način prevlada ili makar razume – ali takva očekivanja redovno bivaju izneverena. Čak i kad lik, poput onog u priči „Povorka crnog lenjivca“ na kraju kaže kako mu je „sad sve jasno“, mi sumnjamo u to, osim da mu je jasno da za njega više nema izlaza i da sa onim što se isprečilo pred njim i u šta je nevoljno uronio ne može da se izbori. I možda da je sam svet jedan složen, neobjašnjiv i zastrašujuć prostor u kome je sve moguće, a da mi ne možemo ni da naslutimo šta bi to „sve“ moglo da podrazumeva.
U sladu sa kosmičkom, dakle telesnom i materijalnom prirodom tog sveta i tog užasa, ona na nas deluje tako što nas jede, proždire, isisava, srče. Kada se iz nekog razloga nameri na nas, nema nam izlaza, jer kako se u jednoj priči kaže, kad „zatvoriš jednu rupu, otvoriće se druga“. Čak i oni koji preteknu, nisu sigurni zbog čega su pretekli, i da lu su se zapravo i trajno spasili, jer teško da uošte imaju predstavu o tome od čega su se spasili i od čega bi trebalo da se spasavaju.
U tom smislu, ovde se na radi samo o ludilu raspadanja, truljenja, meteža, nasilja i smrti, već i informacija, različitih nivoa stvarnosti i naših percepcija te stvarnosti, o prelaženju ne samo iz jednog stanja tela u drugo, već i iz jednog stanja svesti u drugo, iz halucinacije u halucinaciju. Zbog toga ovaj literarni svet možda najviše duguje američkim šezdesetim, psihodeliji, istraživanjima granica ljudske percepcije, pervertiranoj veri u nauku koja tek prihvatanjem iracionalnosti misli da može da postane istinska zamena za religiju, kao prostor ne samo dubljeg uvida u stvarnost, nego i preobražaja čoveka.
Lerd Baron, koji ume lepo da govori o svom pisanju i čiji referentni okvir znatno prevazilazi horor i fantastičnu literaturu, uključujući i autore poput Šekspira, T. S. Eliota ili Volasa Stivensa, kaže kako su njegovi „tvrdo kuvani“ likovi tu kako bi naglasili ono što ga primarno interesuje i što je njegov tematski fokus, a to su „gubitak kontrole, raspad kompetentnosti i sopstva“. Takođe, on kaže kako su za njega Biblija i Lavkraftov svet Nekronomikona vrhunci horor literature, čime otkriva interesovanje za ljudski susret sa radikalno drugačijim, neobjašnjivim i nepoznatim i uticaj tog susreta na ljudske živote i njihov eventualni preobražaj.
Iz ovakve perspektive, Baronova literature može biti shvaćena kao umetničko posredovanje straha savremenog Amerikanca od trenutka kada će obećana sloboda preći u nekontrolisano nasilje, ali još više straha savremenog čoveka pred izazovima koje obično podvodimo pod pojam transhumanizma, odnosno od toga da li će čovek uopšte biti u stanju da se prilagodi onome što dolazi, tom užasnom „licu budućnosti“, ili će za to biti kadri samo insekti i gmizavci, ili ljudi koji im se u potpunosti upodobe.
Ali ljudi ipak to ne žele, ta mogućnost kod njih rađa samo užas, koja ova proza tako uverljivo dočarava, i ako uopšte treba tražiti nadu u pričama ovog interesantnog pisca, ona bi bila upravo u tome.