U okviru 11. Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“, u nedelju 29. juna s početkom u 18.30 časova, na Dorćol Platz-u biće održana tribina „Distopija i savremeno društvo“. O popularnom podžanru fantastike govoriće: Ljiljana Gavrilović, Slobodan Bubnjević, Aleksandar Šurbatović i Jovan Ristić.

Dvadeset prvi vek i njegova sadašnjica u mnogo čemu odudaraju od očekivanja čovečanstva iz poletne, druge polovine dvadesetog veka. Površina liči na ono što je bilo između kraja Drugog svetskog rata i početka novog milenijuma, ali sa ubrzanim razvojem tehnologije i težnji vladajućih krugova čovečanstva da kontrolišu mase, suština sve manje ima veze sa demokratijom, a sve više sa manipulacijom i kontrolom. Nije malo glasova koji današnje vreme nazivaju distopijskim, po negativnim utopijama, književnim delima nastalim u dvadesetom veku kao kritički komentar na utopijske pripovesti iz ranijih vremena. U utopijama, tehnološki napredak bio je rešenje za stvaranje naprednijeg i srećnijeg ljudskog društva. U negativnim utopijama, tj. antiutopijama ili distopijama – romanima, pričama, filmovima – čovek živi u nesavršenoj, mračnoj budućnosti, u kojoj mrak obično proističe iz društvene odnosno državne represije. Distopije prikazuju dehumanizovana društva u kojima su lične slobode pojedinaca žrtvovane zarad stvaranja i trajnog održavanja kolektivističkog sistema vladavine – autokratskog, tiranskog ili totalitarnog.

Rodonačelnikom žanra smatra se Jevgenij Zamjatin sa romanom Mi, a distopija je vrhunac doživela sa romanima Vrli novi svet Oldoza Hakslija i 1984 Džordža Orvela. Kod Orvela u 1984, totalitarna država zasnovana je na sili, na svakodobnoj manipulaciji masama svedenoj na poslušnu, neobrazovanu rulju ispranih mozgova, i večitom ratu protiv realnih ili imaginarnih drugih koji su označeni za neprijatelje, a to su suparničke supersile (svet je posle kratkog nuklearnog rata podeljen na tri totalitarne supersile koje se tuku oko resursa u Africi) ili protivnici režima. Tehnologija se ne koristi za dobrobit čovečanstva već za njegovo podjarmljivanje. Pojedinac je potpuno podređen vlastima i svaka pobuna najstrožije se kažnjava. Kontrolisan je televizorima-kamerama (telekrani), kontroliše se jezik koji on koristi (novogovor), kontroliše se šta on priča, šta čita i kuda se kreće. Kontrolišu se informacije od kojih zavisi njegova percepcija prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Lična sreća se ne toleriše, podstiče se isključivo ljubav prema kolektivističkoj Partiji i njenim navodnim uspesima. Opozicija je satanizovana, a ako i postoji ona je kontrolisana. Obrazovanje ne postoji, osim partijskog. Delu potlačenih masa, svedenom na lumpen proletarijat (proli) ostavljen je privid slobode, jer su vlasti procenile da oni koji su siromašni i lišeni svake svesti da je drugačiji svest moguć nemaju nikakav potencijal da se pobune. Oni su srećni sa onim što imaju, jer za bolje i ne znaju.

Koncept prola prepoznaje se u Hakslijevom Vrlom novom svetu, ali ovde su proli dobijeni genetskim inžinjeringom. Svet koji opisuje Haksli naoko je srećan i savršen, ali je dobijen veštačkim deljenjem ljudi na kaste. Ljudska bića ne nastaju seksualno, ne nastaju u porodicama već u fabrikama, genetskim manipilacijama kojima se predodređuje njihova kastinska pripadnost. Rodbinskih veza više nema, pojma roditelja više nema, i sve što postoji je kastinska pripadnost. Kastama se manipuliše tako da se nikada ne pobune i da njihovi pripadnici zauvek ostanu srećni položajem u kojem se nalaze, to jest položajem koji im je genetski predodređen. Podstiču se konformizam, zabava, uživanje, seks, a negativne emocije se suzbijaju. Ljudi kakvi su nekada bili postoje samo kao divlja plemena u rezervatima. Orvelove i Hakslijeve mračne slike budućnosti u mnogome se razlikuju, ali i dalje koren imaju u totalitarnoj kontroli sistema nad društvom i pojedincem, sve zarad stabilnosti.

Mnoge od motiva koje oni pominju u svojim delima prepoznajemo, sve više, u sadašnjosti 21. veka, a pri raspravama o nivou njene distopičnosti obično se razmatra ko je više bio u pravu: Orvel ili Haksli. Čini se da su u pravu bila obojica, da na delu imamo miks distopijskih elemenata na koje su oni upozoravali još u prvoj polovini prošlog veka, a prepoznavanjem tih elemenata u svetskoj i srpskoj stvarnosti baviće se: Ljiljana Gavrilović, Slobodan Bubnjević, Aleksandar Šurbatović i Jovan Ristić.

Festival fanatstične književnosti „Art-Anima“ organizuju izdavačka kuća Kontrast i sajt za promociju fantastične književnosti Art-Anima.com.

Ulaz na sva festivalska dešavanja je slobodan.

Kompletna programska satnica dostupna je na stranici:
https://art-anima.com/festival/program-2025/