Zbirka Noćni leptirNebojše Petkovića donosi sedam horor priča u kojima strava nije svedena na stvaranje pukog efekta jeze i nespokoja, već postaje sredstvo za istraživanje granica između života i smrti, racionalnog i onostranog, krivice i iskušenja. Oslanjajući se na domaći ambijent, folklorne motive i psihološku napetost, Petković gradi priče koje istovremeno evociraju atmosferu klasičnog horora, ali otvaraju i šira egzistencijalna pitanja.
Povodom objavljivanja zbirke, razgovarali smo sa autorom o njegovom odnosu prema hororu, razvoju sopstvene poetike, procesu pisanja, ulozi Drugosti u zastupljenim pričama, kao i mestu koje Noćni leptir zauzima u njegovom dosadašnjem stvaralaštvu.
Dragoljub Igrošanac: Vaši raniji romani kretali su se od distopijske i noar fantastike do istorijske fantastike, dok ste se poslednjih godina u značajnijoj meri okrenuli hororu. Šta Vas je privuklo upravo ovom žanru?
Nebojša Petković: Prvenstveno, želeo bih da kažem da nikad nisam bio preterani ljubitelj strogih žanrovskih klasifikacija. Obično se izjašnjavam kao autor fantastike, kao opšte odrednice svih podžanrova. No, i tako se ne može pobeći od preciznijih određenja i mogao bih da se složim da su poslednje dve knjige, roman S one strane i zbirka priča Noćni leptir, pisane ponajviše u ključu horora.
Ipak, sledeći logiku o sveopštosti nadnaravnih motiva u mojim knjigama, rekao bih da je horor oduvek bio prisutan u njima. Ne toliko eksplicitno i na nivou potpunog sledovanja zakonitostima žanra, te održavanja konstantne atmosfere straha i napetosti, ali svakako u detaljima i arhetipovima.
U mojoj prvoj trilogiji glavni antagonisti su neka vrsta vampira; u noar romanu Čudnovati događaji u Novogodišnjoj noći jednu od dve suprotstavljene ekipe, koje se bave tajnama, čine otelotvoreni demoni; u Čuvaru grada, spoju istorijske fikcije i fantastike, grad despota Stefana opseda čudovište čije poreklo spada u mitologiju takozvanog kosmičkog užasa.
Horor je žanr koji me je oduvek privlačio i inspirisao, i na kome sam, manje-više, kao i dobar deo moje generacije, odrastao. Susret sa strahom, sa osećanjem nespokoja i teskobe, koji obično izbegavamo u stvarnom životu, čudnovato je nadahnjujuć u svetu fikcije (i potrebe za eskapizmom, na kraju krajeva). Suočavanje sa njim predstavlja i test (pogotovo u mladosti), ali donosi i katarzu. Pogotovo kada strah dolazi od takozvane Drugosti i kada ga povežemo sa našim unutrašnjim stanjima koja nikada nisu jednobojna. Pisanje horora u isto vreme je i suočavanje sa tim ličnim „demonima“ i njihovo prevazilaženje.
DI: U predgovoru zbirke navodite da su priče poređane hronološki. Da li se Vaš pristup hororu promenio između najstarijih i najnovijih priča u knjizi?
NP: Bilo mi je potrebno da naglasim tu hronologiju iz možda pomalo sujetnih razloga, budući svestan da je moje pisanje od perioda početaka do danas svakako napredovalo. Nadam se da je najveća uočljiva razlika tog zanatskog karaktera.
Naravno, postoji i druga, dublja. Rekao bih da starije priče, ma kako po uzusima žanra brutalne bile, ipak nose nešto manje introspekcije glavnih likova i onog sukoba između spoljašnje i unutrašnje pretnje. Osim toga, pretpostavljam da postoje i oni lični uticaji na svaku priču, koji zavise od mog trenutnog stanja i pogleda na svet (ponekad ima više, a ponekad manje optimizma, još češće pesimizma).
Ako bih izdvojio još jednu komponentu bila bi to sve veća okrenutost folklornim motivima, koji su neiscrpan izvor istinske, i još bitnije, autohtone strave.
DI: U više priča susreću se savremeni, racionalni junaci sa nečim natprirodnim i teško objašnjivim. Da li Vas više zanima sam horor događaj ili psihološka reakcija čoveka kada mu se uruši slika stvarnosti?
NP: Nesumnjivo ovo drugo. Horor događaj je samo okidač ili portal kroz koji svakodnevni pojedinac (čovek kakav sam i sam ili većina nas) prolazi da bi se susreo sa nečim što ruši tu „običnost“ i pokreće mehanizme zapretene u njemu. Inspiriše me taj jednostavni pojedinac, koji je slika i prilika sadašnjeg vremena – otrgnut od duhovnog, uronjen u materijalno, u samoobmane i samoopravdanja, čak u pounutrašnjeno činjenje „malih“ grehova za koje ga je civilizacija ubedila da su deo njegove prirode i nagona, i da protiv toga ne može ništa. Ta inercija pred izazovom šta zapravo znači biti čovek i koliko to ume da bude teško, takve protagoniste, u mojim pričama, često i dovodi do suočavanja sa Drugošću i uvodi ih u horor. Kako će se svaki od njih snaći, ono je što me pokreće da se latim priče. I često, ma kako to mistifikatorski zvučalo, svaki od njih izbori se za svoj autentični put i odgovor, na nekom nivou dovoljno autonomno u odnosu na svog tvorca, to jeste mene.
DI: Folklorni motivi i vlaška magija imaju važnu ulogu u pričama poput „Dug vodi“ i „Noćni leptir“. Kako izgleda vaš istraživački rad pre nego što se upustite u pisanje ovakvih priča?
NP: U jednom od prethodnih odgovora sam naglasio da se vremenom sve više okrećem folklornim motivima, kao nečem autohtonom i nesumnjivo potentnom. Moram da priznam da je tome često zaslužna i moja najbliža okolina. Pisac, između ostalog, mora da bude dobar slušalac, mada to često rezultira „optužbama“ te najbliže okoline da im je ukrao iskustvo i stavio ga među stranice sopstvene priče 😊
Takav slučaj je po sredi kada je u pitanju priča „99“ koja je skrojena prema sećanjima moje supruge, iz detinjstva, provedenog sa babom na selu. U priči „Dug vodi“ pak istraživanje je bilo neophodno i opsežno. Ona sama se naslanja na jedno iskustvo poznanika koji je nekada radio kao spasilac, ali je nadogradnja iziskivala potrebu povezivanja vode i običajne demonologije. To je rezultiralo pronalaženjem jednog manje poznatog vodenog stvora iz vlaške mitologije.
U svakom slučaju, za kreiranje u ključu narodnog predanja najneophodnije je lično iskustvo koje moja generacija još uvek ima, budući da je većina nas detinjstvo provodila na selu, uz šta je obavezno išlo slušanje strašnih priča.
DI: Čini se da Vaš horor ne počiva samo na natprirodnom elementu, već i na moralnom padu likova. Da li su za Vas zlo i krivica važni elementi horora?
NP: Ja sam pravoslavni hrišćanin i to je bitna odrednica mog identiteta, tako da je logično da teme greha i zla, jednako kao izvorišta ali i ishodišta problema, zauzimaju značajan deo mojih promišljanja. Samim tim se ono preliva i na stvaralaštvo. Verovatno bi nekom to što sam verujući i istovremeno ljubitelj horora moglo da zvuči kontradiktorno, ali čovek je široko biće, pa u njega lako staju i naočigled suprotstavljene stvari.
Generalno, smatram da svako stvaralaštvo može da se tumači i doživljava na različite načine. Meni se čini da kroz ovaj žanr mogu da istražim projave zla, kako banalnog i svakidašnjeg, tako i onog motivisanog natprirodnim (ako ne i natprirodnog samog po sebi). Čovek je sklon i božanskom i demonskom, naprosto jer je darovan slobodnom voljom, iz čega sledi njegova odgovornost. Sagledano u tom kontekstu teme koje obrađujem u svojim delima savršeno se uklapaju u žanr strave i užasa.
DI: U pričama su prisutni i snažni erotski motivi. Da li erotiku vidite kao prirodan deo horora, odnosno kao još jedan način ogoljavanja slabosti likova?
NP: Horor bi trebalo da budi snažna nagonska osećanja, kakvo je na prvom mestu strah. Erotika i seks takođe nose ogromni potencijal nagonskog. Zato nije nikakvo čudo, za onoga ko je imalo proučavao okultne prakse, da je njihov prateći element gotovo uvek seksualni čin. On ima snažan energetski naboj, i kao sve na ovom svetu, može se upotrebljavati i zloupotrebljavati. Eros kao stvaralačka sila, lako se pretvara u požudu koja je u stanju da sagori onoga koji joj robuje. U svom romanu S one strane upravo se bavim tim aspektom seksualne energije koja u pojedinim slučajevima protagoniste, utemeljene u ljubavi, čini otpornijim na iskušenja, dok u drugim predstavlja neku vrstu inicijacije u magijske prakse i podložnost silama razaranja – eros postaje tanatos.
Postoji naravno i ona smešna tropa filmova strave i užasa, mahom B produkcije, u kojima par koji vodi ljubav obavezno prvi nastrada. To je dalo osnova za duhovite opservacije da je horor, iznad svih žanrova, etičan, budući da najgore prođu oni koji „rade ono što ne treba“. 😊
DI: U priči „99“ posebno dolazi do izražaja sudar urbanog i ruralnog iskustva. Da li smatrate da savremeni čovek i dalje nosi duboko ukorenjen strah od arhaičnih sila i verovanja?
U svakom čoveku postoji duboko pohranjeno ono arhetipsko, čak i kada se naoko čini dalekim i odsečenim od takvih iskustava i znanja. Susret sa Drugošću u mojim pričama, ali i generalno u žanru, predstavlja ključ za otvaranje zamandaljenih dveri savremenosti, racionalnosti i površnosti koje taj arhetip kriju. Tim pre, za mene je uvek zanimljivije da suočim urbanog protagonistu, dalekog od iskonskog, čemu je ruralni živalj i dalje bliži, sa nerazumljivim, atavističkim, magijskim. Šok je veći, strah i teskoba su dublji, nerazumevanje mora brže da se prevazilazi u iskonskoj potrebi da se zaštiti gola egzistencija, ili samo razum.
Naše vreme, pogotovu u tom smislu, jeste zanimljivo. Mi smo izašli iz doba čistog racionalizma i materijalizma, kojima je savremeni čovek postao prezasićen. Ponovo se javila potreba za duhovnom dimenzijom, sa tom razlikom što je u uslovima hipertrofiranog konformizma i zaštićenosti, ranjivost na ponovni susret sa onostranim daleko veća. Nemajući orijentire kakve su imali naši preci, utemeljeni u jednom čvrstom sistemu verovanja (gde se zna šta je dobro, a šta zlo) savremeni čovek, u gladi za tajnom, ali jednako nepripremljen na to kakva sva iskušenja može da donese takav susret, često luta i strada. Za mene je sve to veoma privlačno, tim pre što podstiče i samospoznaju.
DI: Priča „Dar“ vraća čitaoce u univerzum romana S one strane. Da li planirate dalje širenje tog sveta?
NP: Doba s početka 20. veka predstavlja veoma inspirativan period istorije u odnosu na žanr horora. To je doba određenog „oslobođenja“ od dogmatskog načina verovanja i ponašanja; doba spiritizma i okultizma, praktikovanog u elitnim građanskim krugovima; doba kataklizmičnih istorijskih dešavanja, kakva su Prvi svetski rat i nastanak krvavih revolucija; pa i, sa moje tačke gledišta, metafizičkih događaja dalekosežnih posledica kakvo je bilo ritualno ubistvo carske porodice Romanova, a potom i transformacija jednog pravoslavnog carstva (Trećeg Rima) u najveći bogoborački savez (značajno gotovo kao i pad Carigrada pet vekova ranije). Taj period me je uvek zanimao i strasno sam želeo ozbiljnije da mu se posvetim. Kroz roman S one strane sam to samo načeo, pa sam se ovom pričom još jednom vratio u to doba i taj izmišljeni isečak prave istorije. Svakako ću još posezati za njim, jer je sada stvorena baza da se on razgrana.
DI: Da li ste tokom rada na zbirci Noćni leptir imali priču koja Vas je posebno emocionalno ili psihološki iscrpela?
NP: Ne mogu da kažem da sam imao neko jako iscrpljujuće iskustvo. Priče kao takve predstavljaju idealnu formu za horor žanr, jer zauzimaju taman toliko prostora koliko je potrebno da se tenzija razvije i održi tokom celog narativa. Priče inače pišem „u dahu“, ili sa kratkim pauzama, kako se ideja ne bi rasplinula i izgubila na značaju. Iscrpljenost psihološkog ili emocionalnog karaktera više se pojavila u toku pisanja prethodnog romana, kako zbog njegove dužine (mada je i on podeljen na novele), tako i zbog nekih iskustava, naknadno ugrađenih u njega, koja bi se u slobodnoj interpretaciji mogla tumačiti kao da su došla „s one strane“.
Možda mi je najviše muke zadala priča „Kožokradica“, u kojoj sam donekle morao da postanem apologeta antagoniste i racionalizujem zlo koje čini.
DI: Vaša dela često kombinuju lokalni ambijent i univerzalne motive straha. Zašto Vam je važno da fantastika i horor budu ukorenjeni u domaćem prostoru i mentalitetu?
Jedan od osnovnih saveta pripovedaču glasi da „piše o onome što poznaje.“ Budući da sam se opredelio za fantastiku koja je imaginativnog karaktera, okruženje, ljudi, lokalni kontekst, pa i pozajmljivanje iz ličnog i iskustava bližnjih, neophodni su da bi se ono o čemu pišem učinilo iole autentičnim.
Na posletku, svaka književnost je suštinski nacionalna, čak i kad preraste okvire sopstvenog naroda i postane univerzalno razumljiva, ona je ipak građena od elemenata podneblja iz kojih je autor potekao. Nezamislivo mi je da prvenstveno ne pišem o ljudima sa ovih prostora, što logično podrazumeva da ih uglavnom i smeštam na isto to tlo.
DI: Da li domaća fantastika i horor danas imaju dovoljno prostora i publike u Srbiji?
NP: Mislim da je situacija po tom pitanju sve bolja. Kao što je bila bolja pre desetak godina u odnosu na ranije decenije. Srpska publika već je navikla na srpske autore i među mnoštvom koji sada stvaraju prepoznala svoje favorite.
Činjenica je da je naš čitalački afinitet najviše opredeljen prema istorijskim temama, te one koje se obrađuju u tom ključu, čak i kad su pisane u žanru fantastike, imaju najbolju čitanost. Strogo gledano, verovatno još uvek najtvrđi fanovi fantastike radije u ruke uzimaju stranu literaturu (najčešće iz anglofone sfere), ali je otvorenost za domaće sve češća.
Deluje da tu horor dosta dobro prolazi i da se trenutno nalazimo u nekoj fazi njegove sve veće popularnosti i ekspanzije. Možda to nije ni čudno, jer na tom polju imamo zaista dobre autore, kako starije generacije tako i mlađe. Osnovu za dobar horor roman postavili su pisci kakvi su Goran Skrobonja i Ivan Nešić, ogromnu popularizaciju načinio je Dejan Ognjanović, i to ne isključivo svojim romanima, već kapitalnim studijama o hororu, Mladen Milosavljević i Mladen Jakovljević suvereno stvaraju na polju folklornog horora, a mlade snage poput novosadskog pisca Milana Kovačevića i njegovih prijatelja iz Crnoslovlja pokrenuli su, moglo bi se reći, „treću revoluciju“ horor stvaralaštva.
DI: Kada biste morali da izdvojite jednu temu koja povezuje sve Vaše knjige, koja bi to tema bila?
NP: Bez dvoumljenja bi to bio motiv grada. On prevazilazi i moje navedene motive za bavljenje hororom. Ne samo kroz naslove mojih prethodnih knjiga (Poslednji grad, Čuvar grada…) već i kroz ambijente i likove koji dominiraju mojim stvaralaštvom. To su u većini slučajeva urbani prostori i njihovi autohtoni žitelji (čak i kada se nađu na selu).
I to spada u geslo „piši o čemu znaš“, jer je moje iskustvo daleko više vezano za gradsko okruženje nego seosko. U tom smislu, ne treba ovo shvatiti kao glorifikaciju jednog u odnosu na drugo, već samo kao senzibilitetu i iskustvu bliži prostor. Štaviše, grad u mojim pričama i romanima nije mesto lepote i spokoja, sjaja i tehnološkog raja, već češće suprotnost svemu tome. Grad je naš dom, ali i naša tamnica, u metafizičkom smislu čak i grobnica. Mrak krajiškog (liminalnog) prostora pustog zaseoka u gluvo doba, ekvivalentan je mraku uske i prljave uličice u kojoj nikako ne biste želeli da se zadesite sami.
Na kraju krajeva, i moja osnovna profesija bavi se gradom. Kao arhitekta trudim se da u njega ugradim sve ono što je opozit mojim književnim konstrukcijama (i dekonstrukcijama).
DI: Postoji li priča ili motiv kojem biste voleli ponovo da se vratite u nekoj budućoj knjizi?
NP: Iako stvari iz prošlosti treba ostaviti tamo gde jesu, ne samo da biste ih prevazišli, već i da naknadnim „vađenjem iz fioke“ ne biste narušili njihovu autentičnost, često razmišljam o svojoj prvoj priči; o postapokaliptičnomPoslednjem gradu, dvoumeći se da li bi trebalo da dobije nastavke. Jednako koliko postoji ta želja, javlja se i otpor i on uglavnom nadvlada. Ima još toliko toga novog što bih želeo da napišem da se reciklaža starih ideja čini kao nepotrebno breme.
Svakako, određeni likovi, kako oni obični, tako i oni koji odražavaju vanvremeni karakter, mogli bi se naći i u tim novim pričama.
