Dok sam pregledao zabeleške nastale prilikom čitanja knjige Zorana Živkovića Nemogući roman – koje iz raznoraznih razloga oteglo – palo mi je na um, prvo, kako se ne bih mogao odreći nijedne od ukupno dvadeset osam priča, kao i, drugo, da su se neke priče, tokom nedelja i meseci druženja s ovim delom, tako čvrsto utisnule u moje pamćenje da bih o njima svakako mogao da govorim kao o „trajnim miljenicama“. Time možda postaje jasnije u čemu leže jake strane ove knjige (i tek majušne – jedna da bi se to i moglo kazati – slabosti): u njenom gotovo paradoksalnom disparitetu. Nemački izdavač Nemogućeg romana nije se lepo poneo prema nemačkim čitaocima kada je u jedan tom u čijem je naslovu odrednica „roman“ okupio pet zbirki izvorno nastalih na srpskom između 1997. i 2003. To pokazuje ili priličnu drskost ili još veću nepromišljenost, budući da se čitalac ne odlučuje lako da kupi ovako sklopljenu knjigu. No, ako je kupi, odvažni čitalac dobija nagradu kakvu svojoj pažljivoj publici poklanjaju samo najizvrsniji pripovedači – priče koje ostaju u sećanju i koje, u svom dugotrajnom delovanju, donose veliko obogaćenje znanja i iskustva.
Ko je, dakle, savladao sve „prepreke“ i upustio se u pustolovinu druženja s „nemogućim romanom“, nailazi već na prvoj stranici prve priče („Astronom“) na jedno svojstvo koje odlikuje sve delove ove zbirke: na jezik (a slutim da je takav i na srpskom izvorniku, a ne samo u sjajnom prevodu Margit Jugo i Astrid Filipsen) koji se jednostavno mora označiti kao „negovan“.
Tu je nesumnjivo bilo od pomoći to što su svi likovi pravi stoici, dok su „akcija“ ili „žurba“ uglavnom isključeni iz radnje. No, iako se događaji odigravaju u ambijentima različitih veličina (od prostorije za mučenje do „velike biblioteke“), to još nije stvarno objašnjenje fascinacije koju stvara Živkovićev stil. Izgleda, zapravo, kao da „skriveni junak“ ovih priča – vreme – pokazuje svu veličinu i nepobedivost upravo u jezičkom oblikovanju rečenica u kojima se prepoznaje apsolutno vladanje jezikom.
Pravo je uživanje čitati Živkovićeve priče – uživanje u tome kako se scenariji otvaraju pred našim unutarnjim okom i omogućavaju nam da sudelujemo u zbivanjima koja bi se (po logici teksta) svakome od nas u svako doba mogla dogoditi. Sve do onog sićušnog trenutka fantastičnosti koja, ponekad i u samo jednoj reči ili rečenici, u jednom nagoveštaju, provaljuje u ove „priče za svakog“ i dodeljuje im poseban „ukus“.
Kao kada, na primer, u priči „Noćna biblioteka“, bezimeni pripovedač u prvom licu (koji se, ako je odista reč o autorovom alter egu, pojavljuje u mnoštvu otelovljenja) dobija od bibliotekara na uvid svoju „Knjigu života“; ono što nas izbacuje iz ravnoteže nije sama zamisao da postoji neka institucija koja o nama sve zna (i sve sakuplja), već je to onaj kišobran u predvorju koji, posle bezglavog uzmaka iz bibliotečkih prostorija, očito dokazuje junaku koji se našao pred sada zatvorenim (zar zauvek?) vratima da upravo proživljeni nemogući događaj uopšte nije bio samo privid.
Zoran Živković stekao je svojim pričama vernu publiku širom sveta, a to što u Nemačkoj još nije tako može se objasniti u nas čestom i nepravednom pretpostavljanju romana priči. U svakom slučaju, pisac Živkovićevog formata uspeva da u Nemogućem romanu poseje idejno seme dvadeset osam što dužih što kraćih misaonih igara i da ih dovede do procvata.
Ova knjiga pruža vam dvadeset osam prilika da je zavolite – pružite joj i vi jednu.
* “Nemogući roman” (“”Der Unmögliche Roman”) je kolekcija dela Zorana Živkovića objavljena za nemačko tržište, a sadrži mozaik romane: “Vremenski darovi”, “Nemogući susreti”, “Sedam dodira muzike”, “Biblioteka” i “Koraci kroz maglu”.
Dok sam pregledao zabeleške nastale prilikom čitanja knjige Zorana Živkovića Nemogući roman – koje iz raznoraznih razloga oteglo – palo mi je na um, prvo, kako se ne bih mogao odreći nijedne od ukupno dvadeset osam priča, kao i, drugo, da su se neke priče, tokom nedelja i meseci druženja s ovim delom, tako čvrsto utisnule u moje pamćenje da bih o njima svakako mogao da govorim kao o „trajnim miljenicama“. Time možda postaje jasnije u čemu leže jake strane ove knjige (i tek majušne – jedna da bi se to i moglo kazati – slabosti): u njenom gotovo paradoksalnom disparitetu. Nemački izdavač Nemogućeg romana nije se lepo poneo prema nemačkim čitaocima kada je u jedan tom u čijem je naslovu odrednica „roman“ okupio pet zbirki izvorno nastalih na srpskom između 1997. i 2003. To pokazuje ili priličnu drskost ili još veću nepromišljenost, budući da se čitalac ne odlučuje lako da kupi ovako sklopljenu knjigu. No, ako je kupi, odvažni čitalac dobija nagradu kakvu svojoj pažljivoj publici poklanjaju samo najizvrsniji pripovedači – priče koje ostaju u sećanju i koje, u svom dugotrajnom delovanju, donose veliko obogaćenje znanja i iskustva.
