Intervju sa Zoranom Živkovićem

Podelite sadržaj:

PISCI SU PROFESIONALNI LAŽOVI

Razgovor vodio: Aleksa Đukanović

Zoran Živković (snimila: Ivana Đurić)
Zoran Živković (foto: Ivana Đurić)

Zoran Živković (Beograd, 1948) srpski je pisac, izučavalac književnosti, prevodilac i profesor univerziteta. Prvo prozno delo, roman Četvrti krug, napisao je 1993. i za njega mu je pripala nagrada „Miloš Crnjanski“. Zaključno sa 2022. objavljena su mu još 22 prozna dela za koja je dobio još niz srpskih i stranih književnih priznanja: „Svetsku nagradu za fantastiku“ 2003. za knjigu Biblioteka, nagradu „Isidora Sekulić“ 2007. za roman Most, nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“ 2007. za ukupno prozno stvaralaštvo… Jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih prozaista.

Aleksa Đukanović: Da najpre odgonetnemo jednu nedoumicu koja se o vama provlači po medijima. Počesto se može čuti da ste vi najprevođeniji savremeni srpski pisac. Jeste li?

Zoran Živković: Ne znam da li sam najprevođeniji živi srpski pisac. Nikad nisam tvrdio da jesam. Nisam ni demantovao kada sam video da se to odnekud pojavilo u medijima, upravo zato što ne znam da li jesam. Možda i jesam. A ne znam zato što je veoma teško, gotovo nemoguće doznati koliko stranih izdanja imaju drugi savremeni srpski pisci. Kod mene je lako. Posetite moj zvanični vebsajt i tamo sve lepo i dokumentovano piše. Do danas su mi u inostranstvu ukupno objavljene 122 prozne knjige. Na 21 jeziku, u 25 zemalja.

Pokušavao sam u više navrata da ustanovim kako u ovom pogledu stoji s ostalim srpskim prozaistima koji su obimno prevođeni, ali to mi nije pošlo za rukom. Sasvim je moguće da podaci za kojima sam tragao postoje negde na internetu, ali ja nisam bio dovoljno vešt da ih nađem. Bilo kako bilo, svaki moj ovdašnji kolega po proznom peru koji ima više od 122 strana izdanja prevođeniji je od mene i ja mu skidam kapu.

Sve ovo, zapravo, nije mnogo važno. Pisci nisu teniseri koji se upinju da osvoje što više bodova na nekakvoj listi kako bi bili bolji od ostalih. Sasvim druga merila važe u književnosti. A i svi smo mi u istoj ekipi, nismo međusobni takmaci. Svi odreda doprinosimo tome da se što lepše i što dalje čuje svetom ono što nastaje u najvišim registrima srpskog jezika: u umetnosti proze. I oni čiji inostrani opus ima samo jednu stavku, i oni kod kojih se broji stotinama.

AĐ: Da ipak ostanemo još malo na brojkama. Ako se inostranim izdanjima vaših knjiga pribroje i domaća, vaš ukupni opus premašio je 200 izdanja, zar ne?

ZŽ: Premašio je – i ako se računa ukupni opus, i ako se računa samo prozni. Napisao sam 31 knjigu – 23 prozne i 8 monografija. Prozne knjige pojavile su se u 202 izdanja – 80 u Srbiji i 122 u inostranstvu. Monografije su objavljene u 9 izdanja. Ukupno je, dakle, izišlo 211 mojih knjiga. Ovako iskazano, to su samo brojke. Nešto se drugačiji utisak stiče kada tih 211 knjiga vidite jednu uz drugu na polici…

Nažalost, visoke brojke provociraju ljude. Kada je tu nedavno izišlo dvestoto izdanje mojih proznih knjiga, negde se o tome pojavila majušna vest, koja ipak nije promakla jednoj ovdašnjoj poslenici u kulturi. Našla je za shodno da me pozove tim povodom i kratko mi saopšti da ne bi trebalo da se uzoholim, jer to je samo kvantitet. Naprotiv, dodala je, valjalo bi da se ugledam na Ernesta Sabata. Tu se kratak razgovor završio, pa nisam stigao da je zamolim da mi razjasni ovo sa Sabatom, kao ni da joj kažem da tog kvantiteta nipošto ne bi bilo da nema kvaliteta. Zar bi knjige bilo kog pisca izišle u toliko izdanja širom sveta da nisu kvalitetne?

AĐ: Američki izdavač Kadmus pres objavio je vaša sabrana prozna dela na engleskom čak u 34 toma. Ne znam nijednog drugog srpskog autora koji može time da se podiči.

ZŽ: Ne znam ni ja, ali to nipošto ne znači da ih nema. Šteta je što se niko nije temeljnije pozabavio srpskom književnošću u prevodu. To je uglavnom neistraženo polje i slutim da nas tu čekaju prilična iznenađenja. Nedavno se, doduše, pojavila jedna brošura o prevodima dela srpskim pisaca između 2015. i 2021, ali ona je – bar što se mene tiče – potpuno nepouzdana. Priređivači su, naime, uspeli da nađu samo 11 mojih knjiga objavljenih u inostranstvu u pomenutom razdoblju, a bilo ih je, zapravo, 43. A mogli su lako da dođu do pouzdanih podataka samo da su me pozvali ili bar posetili moj vebsajt…

Odskora su još dva strana izdavača počela da mi objavljuju sabrana prozna dela: turski Ketebe i portugalski Grupo narativa. S obzirom na to da imam 23 naslova, ovi izdavački poduhvati potrajaće ne kraće od pet godina. Mogu samo da se nadam da ću biti dovoljno dugovečan da doživim njihovo privođenje kraju…

Sabrana dela Zorana Živkovića na engleskom (Kadmus pres)

AĐ: Američko izdanje vašeg novog romana Bela soba pojavilo se dobrih šest meseci pre srpskog. Je li to namerno tako udešeno?

ZŽ: Nije. Nema razloga da bude. Sve moje prethodne knjige pojavljivale su se u prirodnom redosledu: najpre na srpskom izvorniku, pa u prevodu. Samo su „tehnički“ razlozi doveli do toga da se ovoga puta redosled obrne. Bela soba dvanaesti je tom mojih sabranih proznih dela koja je objavio Zavod za udžbenike. Za Zavodova izdanja korišćene su iste ilustracije za korice kao i za izdanja američkog Kadmus presa. Te ilustracije kreirala je sjajna japanska slikarka i grafička umetnica Juučan Ito, po narudžbini američkog izdavača. Po ugovoru, Zavod je morao da sačeka da prođe pola godine od pojave izdanja Kadmus presa pre nego što objavi svoje izdanje, na srpskom, s istom ilustracijom na koricama.

AĐ: Ove „tehničke“ okolnosti dovele su do toga da vaša Bela soba dobije odličnu kritičku recepciju u SAD još pre nego što je uopšte objavljen srpski izvornik. Šta mislite koliko će ovaj sjajan prijem američkog izdanja uticati na to kako će vaš roman biti primljen ovde? Slavni kritičar „Vašington posta“ Majkl Dirda, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, napisao je da vas vaše novo delo „preporučuje za Nobelovu nagradu“

ZŽ: Mislim da neće biti nikakvog uticaja. Ako se uopšte neko od domaćih književnih kritičara bude zainteresovao za Belu sobu, teško da će imati u vidu šta je pisano o mom romanu na drugom kraju planete. A i ako bi imao u vidu, još je manje verovatno da će dopustiti da to utiče na njegov trezveni sud. Ovdašnja književna kritika zdravo je samosvojna, ne dopušta ona da potpadne pod nezdrave strane uticaje. Isto važi i za veliku većinu članova žirija koji odlučuju o raznim književnim nagradama. Neće njih niko da uči pameti. Pre ću ja stvarno da stanem u gargantuanski red za Nobela nego što će me oni iole uzeti u obzir. Ali nije to ništa novo. Odavno sam se navikao. Nemo propheta in patria sua…

AĐ: Ako je suditi po onome što piše u Beloj sobi, ovo je vaše poslednje prozno delo. Je li stvarno tako?

ZŽ: Bela soba u osnovi je roman o pisanju poslednjeg proznog dela. Jedno mora da bude poslednje, a ja sam već uveliko u godinama kada ne mogu baš s izvesnošću da računam da ću imati vremena da napišem još neko. Zato sam preventivno napisao Belu sobu. Ako ovo ipak ne bi bila moja poslednja prozna reč, ne zamerite mnogo mom imenjaku, protagonisti romana, što je izneverio čvrsto obećanje da više neće pisati. Pisci su profesionalni lažovi, to im je glavna stavka u opisu posla…

AĐ: Oni čitaoci koji pre Bele sobe nisu pročitali nijednu vašu knjigu biće unekoliko u nepovoljnom položaju…

ZŽ: Bela soba sveobuhvatno je zaokruženje mog proznog opusa, u njemu defiluju svi moji prethodni romani i zbirke priča sprežući se u jednu veliku metafikcionalnu celinu. Ali to je i – nadam se – veoma zabavan roman detekcije čiji narativni pogon ne dopušta čitaocu da predahne, čak i ako baš ništa drugo od mene nije pročitao. Idealno, on bi mogao da bude nadahnut mojim poslednjim romanom da strpljivo i radoznalo krene ka prvom od koga ga dele 22 čitalačka koraka unazad…

AĐ: Da li će biti još stranih izdanja Bele sobe?

Laku noć, Punpune

ZŽ: Oh, da! Već na početku 2023. Bela soba izići će u Italiji, Turskoj, Portugaliji, Sloveniji…

(Izvor: Politika, 22.10.2022.)