Svestan sam da svačije sastavljanje vremena iz fragmenata ima i svoje tamne strane, borbu koja jenjava, paževe i duhove. Duhovite, tamne arhanđele koji čuvaju uobičajen red. Bol.
Kada razgovor u bučnom društvu naglo, kao po komandi, zamine kaže se da je upravo proleteo Anđeo. Na isti način, sedeći na golom podu prazne sobe, moje misli umeju da uminu, da se utope u kao vosak topao parket. Upravo proleće On.
Mene Godine Zmaja i taj dan, Mala Gospojina, zatiču već dugo na različitim mestima. Ja, istina, plaćam to moje nesmirivanje, ali registrujem i to da na spomenuti praznik anđeoska krila proleću kroz moja prsa. Na oba pola bledih grudi osećam bolne bljeskove.
Kad si mlad, i ne primećuješ taj rez u nizu drugih. Ali, kad jednom definitivno napustiš slepilo detinjstva i počneš da osećaš svoje vreme, ti bolni simboli su tu, slutiš već, da te opomenu i pripreme. Budu tihi zajedno sa tobom.
Međutim, sećam se: kada bih, još kao dete, loše spavao, moja baka bi isterivala demončiće tame ispod kreveta sivim i zelenim travama. Čak i danas me strah, bar u vezi sa mrakom, ne izjeda puno. (Nas jedino mrtve ljubavnice mogu kad-tad potresti, ali ne vidim zašto to ne bi smo prihvatili kao fatum.)
Postoji i legenda, koju kao melanholično srednje uho posedujem, i koja mi šapuće da se još u Prapostojbini, na ivicama jakih šuma, svaku 21 godinu pojavljivao bledi lik u crnom. Ne baš svakome vidljiv.
Devojkama, još nevinim, zabranjivaše stari da tih dana prolaze pokraj šuma. Verovalo se da je dovoljno proći Njegovim vidokrugom (bez obzira što se činilo da On nikoga ne primećuje, da je prikaza drugih svetova, nesvesna našeg prostora) pa da njeno, devojčino, buduće muško dete, čim s godinama sazri, pogine u boju zarad tamnih ljubavi. Nakon toga bi poginuli mladić zauzeo mesto svog prethodnika, na rubu šume. Bled u crnom, tih kao i uvek.
Zar se ne bi trebalo zapitati hoćemo li ikad imati osećaj za tog čoveka? Da li ćemo se boriti bez njega u okviru ovog vremena koje uzesmo? Hoćemo li ga sretati u nekom od narednih svetlucavih života?
Nazovimo ga Snevač. On je Moranina1 ljubav iz mladosti.
(Loznica, avgust, 1988)
1 Morana – staroslovenska boginja smrti. Kod Srba, demon-devojčica koja siše krv zaspalima.
