– Perice, nalaziš se u učionici iz matematike. Učiteljica je napisala na ploču zadatak; jednadžbu s dvije nepoznanice. Sva djeca saginju glave i nadaju se da učiteljica neće prozvati baš njih. Što ti radiš?

– Ja skačem na nju i lomim joj vrat – izjavljuje Perica.

– Perice, razmisli malo. Ti si ODLIKAŠ!! Ne bi se trebao tako ponašati!

– Hmmm, da razmislim. A, znam! Uzimam pribor za matematiku…

– Odlično Perice! I, dalje?

– Vadim šestar i zabijam ga matoroj drolji kroz oko u jebeni mozak!!!

Opća radost i odobravanje. Samo je jedan glas nezadovoljan:

– Ufff … dobro. Ti to napraviš. Jurice?

– Da?? – upitao je novi glas.

– Jurice, ti se nalaziš u školskom zahodu. Nastava je u tijeku, sam si u prostoriji. Izvadio si joint, zapalio si ga i sad pušiš. Odjednom začuješ korake. Netko se približava.

– Ja provirim. Tko ide? – pita Jurica.

– Ide školski domar. Čini se da je primijetio dim.

– U redu. Ovako: čekam da se približi, a onda čupam vrata od zahoda i razbijam mu njima glavušu! – slavodobitno uzvikuje Jurica.

– Uff … Jurice, ti si dječak od trinaest godina. Imaš pedeset kila. NE MOŽEŠ iščupati vrata i vitlati njima. Jasno?

– Aaaa, tako … da, da … onda gasim joint i čekam da otvori vrata.

– Dobro. On stvarno prilazi vratima i otvara ih.

– Ja koristim iznenađenje i udaram ga šakom u prepone. Jel’ pao?

– Nije pao, nisi ga dobro zahvatio. On te pokušava primiti rukom za vrat …

– Ja hvatam njegovu šaku i lomim mu palac. Da, da …! Lomim mu palac! Baš to radim.

– Ufff… dobro, on te pušta i psuje ti mater…

– Moju mater?? Ja mu zubima čupam grkljan!! Baš tako.

– Aerrr… Jurice, ti mu pokušavaš zubima doći do grkljana, ali on te odgurne i ti udariš glavom u zid. On je puno veći i jači od tebe.

– Ah, tako… da… Znam, vidim li prozor?

– Da, vidiš…

– Ja skačem kroz prozor!

– Jurice, prozor je zatvoren.

– Čime je zatvoren?

– Kako, čime je zatvoren?

– Pa, ono, je li daska, koža, navošteno platno…

– Ne, Jurice. Zatvoren je staklenom površinom.

– Stakl… A, da, znam! Koliko je debela… ta površina?

– Pa, nekoliko milimetara…?

– A, odlično! Ja skačem kroz nju!

Svi ga hvale, dobro se toga sjetio. Ali jedan glas je i dalje nezadovoljan:

– Grhhh… dobro, ti skočiš van i pobjegneš. Ufff… Tomice!

– Aha, slušam, reci…

– Zvoni za kraj sata. Svi se spremaju i odlaze u dvorište na veliki odmor. Što radiš?

– I ja izlazim.

– Dobro Tomice, izašao si. U dvorištu su sva djeca. Dječaci i djevojčice…

– Aha, ima li neka zgodna djevojčica?

– Daaa… Evo, baš prolazi jedna koja ti se sviđa…

– Aha, ja uzimam veliki kamen i gađam je u glavu!

– Što radiš??

– Gađam je u glavu. Privlačim joj pažnju i to…

– Arrgghhh…! Dobro, Ankice, velika kamenčina te pogodila u potiljak!

Svi prisutni se smiju, opće veselje. Ženski glas progovara:

– Okrenem se i gledam tko me je pogodio. Vidim li koga sumnjivoga?

– Pa, Tomica gleda u tebe, a svi ostali zgranuto gledaju u njega.

– A jel’ se meni Tomica sviđa?

– Onako. Dosta dobro izgleda.

– Fino. Ja mu prilazim.

– Tomice, ona ti prilazi. Što radiš?

– Stojim i čekam da mi priđe.

– Ankice, ti mu priđeš. Što radiš?

– Počnem otkopčavati svoju odjeću …

– MOLIM???

– Pa, rekao si da dosta dobro izgleda …

– Ankice, ti imaš TRINAEST GODINA!!! ISPRED ŠKOLE STE, USRED BIJELA DANA!! SVA DJECA VAS GLEDAJU!!!

– Da, pa?

– KAKO DA, PA? KAKO SE TO PONAŠATE??? Dosta mi vas je! Dolazi policija, saznali su za ubijenu učiteljicu, sve vas hvataju i vode vas u stanicu. Kraj. Nećete dobiti iskustvene bodove za ovo danas!!

– Ne seri, Tharag, dobro smo igrali s obzirom na to kako ti jadno vodiš! – pobunio se glas koji se malo prije odazivao na ime Tomica.

– Kako to misliš, Shumpe, jadno vodim???

– Da, Tharag. Partija ti je sranje, Shump ima pravo. Javio se Thokk, To je skroz nerealno. Zašto u budućnosti ima samo Ljudi, a ne i ostalih rasa? I te neke tehničke stvari su nevjerovatne, Ljudi to nikada neće izmisliti. Previše su glupi. I zašto bi škola bila obavezna za svu djecu?

– TO NIJE BUDUĆNOST, TO JE IZMIŠLJENA PARALELNA DIMENZIJA!!! IGRA JE ZNANSTVENO FANTASTIČNA, MORA IMATI TEHNIČKE NOVOTARIJE!!! I NE MORA BITI REALNA!!! – bijesnio je Tharag.

 – I kakva su nam to imena? Moj lik se zove Perica! Kakvo je to ime? – čuo se još jedan glas.

– Što ti hoćeš Ugurthe? Perica je normalno ljudsko ime!

– Tharag, nismo mi od jučer! Ljudska imena su Aragorn, Gandalf, Boromir, Sturm, Raistlin, Caramon, Elminster… a ne Tomica, Jurica i Perica!

– Da i zašto se ja zovem Ankica? Hoću se zvati Galadriela! – vikao je ženski glas.

– GALADRIELA JE VILENJAČKO IME!!! – složno su viknuli Tharag, Shump, Ugurth i Thokk.

– Sva su ta gamad meni ista… pravdala se Betharra uostalom, zašto ja ne mogu igrati muškarca?

– Zato jer si žena! Ne možeš igrati muškarca… to ne valja! – objašnjavao je Tharag.

– To je diskriminacija!! Ljudski muškarci su tako i tako veći slabići nego naše curice! – žalila se Betharra.

– Uopće me ne interesira! Ne možeš dobro odigrati ni ulogu svoga spola, a kamoli suprotnog! I to ne samo ti, nego svi vi! Uopće se ne znate uživiti u uloge! – ljutio se Tharag.

– Tharag, ti si glupan i tvoje partije su dosadne. Više nam nećeš voditi – zaključio je Thokk.

– Tako je. Idemo raditi nešto zabavnije – složio se Ugurth.

– Hej, idemo u obližnje selo poklati neke ljude!! – sjetio se Shump.

– Da, to bi moglo biti dobro! Navodno da im je u posjeti neka skupina avanturista, moglo bi biti zabavno – dodao je Shump.

– Odlično, idem i ja s vama! rekla je Betharra.

Muški Orci su je pogledali i nisu ništa rekli. Podrazumijevalo se da Orkicama nije mjesto u boju. Ustali su i izašli iz špilje.

Tharag je ostao sam pored hrpe svitaka s pravilima i nekoliko grubo otesanih igraćih kockica.

Na izlazu, Ugurth se okrenuo i doviknuo mu:

– Samo da znaš, igre igranja uloga su sranje!!