KRALJEVI, Zoran Jakšić
(Tardis, Beograd, 2009)
Piše: Ilija Bakić
„Kraljevi“ su, posle „Nikadorskog hodočasnika“ (1992) i „Ministrastva senki“ (2007), treća zbirka priča Zorana Jakšića (1960); šest novela koje čine knjigu nastajale su u rasponu od 1977. do 2002. godine. Na prvi čitalački ’pogled’ u pitanju su proze koje se kreću u okvirima naučno fantastičnog žanra, uz primese horora, i po ovim karakteristikama se „Kraljevi“ razlikuju od prethodnih zbirki u kojima su žanr i žanrovsko skriveni slojevima alegorijski intonirane fantastike. Naravno, žanrovsko ni u kom slučaju ne označava vrednosnu kategoriju; u pitanju je samo bliže tematsko određenje (koje, pak, krije i zamke za neoprezne čitaoce svikle na rutinsku literaturu jer autor odbija da poštuje standarde i obrasce). Mesta dešavanja priča razbacana su u prostoru i vremenu; od srca Zemlje preko njenih neočekivano izmenjenih lica do površina drugih planeta sa čudesnim ekosistemima (u kojima su ljudski doseljenici uljezi). Začudnost, kao jedan od krucijalnih elemenata fantastike, u Jakšićevim pričama nalik je jarkom, neprekidnom vatrometu u kome svaka eksplozija mami uzdahe oduševljenja. Naučno-logička objašnjenja izvrnutih sklopova stvarnosti (u kojima je Jadransko more isušeno, Beograd zapljuskuje Panonsko more, duhovi vatre su stvarni a anđeli jesu bića ektoplazme) dovoljno su ubedljiva da postave funkcionalnu pozornicu na kojoj se ljudi bore za goli opstanak i za pravo da budu i ostanu ljudi. To jeste suštinski zaplet svake od priča: sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh… Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti.
Jakšić elemente svojih priča spliće u gustvo tkanje koje, svojom uzbudljivošću i doziranim tenzijama, maksimalno zaokuplja čitalačku pažnju. Kako dešavanja odmiču sve su očiglednije etičko/moralne dileme čije razrešavanje i razrešenje jeste i kulminacija pripovesti. U konačnom sagledavanju „Kraljevi“ su zbirka u kojoj je svaki segment uverljiv i zaokružen u vanredno uspelu celinu.
