SRPSKI PSIHO, Željko Obrenović i Aleksandar Ilić
(Laguna, Beograd, 2007)
Piše: Ivan Bevc
Bilo je i vreme. Ne znam za vas, ali mene je opasno nervirala činjenica da srpska književnost užasno retko uspeva da iznedri nešto što bi se moglo okarakterisati kao opasno, zapaljivo ili kontroverzno. OK, sve smo već videli: studentski bunt, zlopa(m)ćenje pod bombama, razne dnevnike uvreda, hronike palanačkih i ostalih grobalja, o seks-droga-nasilje-i-strah opservacijama i da ne govorim. E pa, dosta je bilo, vreme je da se večiti mladići srpske literature uklone i naprave prostor za ubitačni dvojac bez vidljivog kormilara.
Željko Obrenović i Aleksandar Ilić odlučili su da napišu ono što mnogi ne smeju ni da zamisle, a kamoli šapnu: pravi pravcati psiho triler s’ elementima brutalnog horora i još brutalnijeg pornoa. Ne libeći se da stvari nazovu pravim imenom, oni na hartiju bacaju čitave naramke zaprepašćujuće plastično opisanih naturalističkih scena koje, da njihov uspeh bude veći, deluju benignije od samo naizgled mirnih pasaža u kojima je sav užas koji obitava u glavi glavnog junaka, i koji on u koncentričnim krugovima širi oko sebe, bez straha i zaštićen sopstvenom harizmom, inteligencijom i mlitavim i impotentnim okruženjem. Dakle, imamo pred sobom punokrvno književno delo koje po studioznosti daleko premašuje ovdašnji prosek, dok hvatanjem fine jezovite atmosfere i moćnimdirigovanjem i ritmom koji polako podiže tenziju do efektnog krvavog finala, najavljuje ozbiljan talenat kome nedostaje tek još malo brušenja do zbilja vrhunskih dometa.
Da se mladunci ne opuste, ima njihovo delo i svojih mana. Staraboljka preteranog odavanja počasti sopstvenim uzorima ovde povremeno ozbiljno narušava prirodni ritam romana. Takođe, ma koliko muzički ukus autora bio za svako poštovanje, nije bilo neophodno spomenuti baš svaki, pa i najopskurniji bend na koji se lože akteri knjige. Naslov “Srpski psiho”, osim direktnog omaža Brettu Eastonu Ellisu, nabacuje na pleća pisaca i ozbiljan teret opravdanja naglašavanja geografske odrednice, što njima ne uspeva baš uvek; prečesto se čini da se radnja odvija u nekom imaginarnom gradu bez lokalnih svojstava, što samo po sebi ne mora da bude loše, ali onda naslov može biti i drugačiji. Dečje bolesti se moraju preležati. Ovde je čvršća urednička ruka mogla da ispravi ponešto, tek da nemaju zbog čega da se nerviraju kada za koju godinu ponovo pročitaju svoj prvenac; ali, greške i propusti su tu da bi se imalo šta ispraviti, iz čega učiti i ka boljem stremiti.
“Srpski psiho” je, da rekapituliramo, oštrica koja zaseca bolesno tkivo srpske književnosti. Ako nas ne ubije, ozdraviće nas.
(Prikaz objavljen u magazinu Yellow Cab)