U galeriji Polet 03. i 04. juna 2017. održan je IV Festival fantastične književnosti „Art-Anima“. Festival su organizovali Kontrast izdavaštvo i sajt za promociju fantastične književnosti Art-Anima.com u saradnji sa Klubom SKAZ, magazinom Armaturgija i galerijom Polet.

Tokom dvodnevne manifestacije pred publikom se pojavilo tridesetak domaćih pisaca, urednika, proučavalaca fantastike i izdavača. Vladimir Todorović – Nevidljivi Čovek, autor i voditelj popularne radio emisije „Pogled iz svemirskog broda“ (Beograd 202), ispratio je sva dešavanja i načinio opširniji pregled.

Za one koji su propustili neki događaj ili nisu bili u prilici da uopšte dođu na Festival, prenosimo njegovo viđenje dva dana Festivala Art-Anima.

Tekst koji sledi preuzet je sa sajta Pogled iz svemirskog broda.

Prvi dan

IV Festival fantastične književnosti Art-Anima, ovog puta organizovan u galeriji Polet, mogao je da se pohvali dobrom posećenošću tokom prvog dana održavanja, bez obzira što je u Beogradu bilo toplo i sparno vreme, a u večernjim satima je za „protivnika“ imao i finale Lige šampiona.

Već prva tribina je donelo interesantno lice – Zorana Stanojevića, čoveka koji je svojevremeno preveo „Gospodara prstenova“, tako da je šteta što ovu priču nije pratilo više ljudi. Najavljeni Oto Oltvanji se nije pojavio, ali već na drugoj promociji je bilo daleko živahnije – Tihomir Jovanović i Svetislav Filipović su predstavili rad Udruženja fanovi naučne fantastike SCI&FI – kako njihove fanzine Terra i SF Portal, tako i zbirke priča „Regia Fantastica“ 1 i 2. Najavili su i treće izdanje zbirke priča gde će pisci, po pozivu, birati da odgovore na jednu od dve teme koje će se baviti dvema 50-godišnjicama: „2001: Odiseje u svemiru“ Artura Klarka i „Sanjaju li androidi električne ovce“ Filipa K. Dika.

Zatim je usledila tribina „Tolkin i mit, istorija i arhetip“ na kojoj su govorili dr Nataša Tučev i dr Danko Kamčevski, uz moderatorsku asistenciju Vlade Rukavine. I dok je Nataša Tučev dobro poznato lice sa prethodnik izdanja festivala, publiku je sigurno zaintrigirao svojom pričom dr Kamčevski koji se bavio odnosom između Tolkinovog dela i viteškog romana. On je tako pričao šta je sve Tolkin preuzeo iz viteškog romana – kao što je to, recimo, „specifičan čovek“ kojim se viteški roman bavi. Nataša Tučev se nadovezala na priču o Tolkinu i njegova dva dela, „Hobita“ i „Gospodara prstenova“, želeći da apostrofira različitost avantura koje se tu pominju. Kako je rekla, na početku „Gospodara“ imamo „inverziju avanture“ – Bilbo je u svojoj išao da pronađe blago, a Frodo u svojoj da ga izgubi!

Između ostalog moglo se čuti da je Tolkin, uglavnom, uzimao obične junake koje je onda uzdizao. To je „sistem“ u njegovim daleko najpopularnijim delima – u „Silmarilionu“ gde junaci nisu tako „obične osobe“, očigledno da nije došlo do većeg povezivanja publike sa njima.

Zbirka priča „Sokolar“ Vladimira Lazovića je imala svoje već treće predstavljanje pred Beograđanima, ali je Zoran Stefanović, zajedno sa autorom, publici otkrio neke druge detalje za razliku od prethodnih promocija. Iako čitaocima stiže 36 priča koje pokrivaju raspon od 30 stvaralačkih godina, zapravo su u toj jednoj zbirci četiri knjige ili četiri celine – alternativna istorija, mač i magija, kiberpank i savremeni mitovi i bajke.

Vladimir Lazović je, potom, objasnio kako su ga zainteresovale te teme i podžanrovi SF-a, pa je tako naglašen značaj jednog pisma (istorijski dokument) kojeg je vođ Prvog srpskog ustanka Karađorđe pisao Napoleonu, izrazivši želju da se Srbija stavi pod njegovo „pokroviteljstvo“. Tako je, recimo, nastala ideja za priču „Veliko vreme“ (1992), dok je zainteresovanost za kiberpank bila posledica samog bavljenja poslom elektroinženjera. Priča „Sokolar“, po kojoj je Lazović i najpoznatiji, je u prvoj inkarnaciji bila čist „mač i magija“, pa je odbijena od Siriusa, da bi dve godine kasnije sa dodatkom mitologije, osvojila „duplu krunu“ – nagradu zagrebačke Sfere i beogradskog „Lazara Komarčića“. Inače, za zaintersovanost za mitologiju presudan je bio Rodžer Zelazni i njegovo umešno korišćenje indijskog panteona, da je to navelo Lazovića da se zapita „zar nisu naši paganski bogovi isto toliko interesantni“. Konačno, za pisanje novih bajki (kao što je „Crvenkapa 2100“) zaslužni su Lazovićevi sinovi koji su mu „ukazali“ da i tu postoji novi načini za predstavljanje dobro znanih priča.

Najveća posećenost bila je za promocije knjige „Zatočnik pete sile“ prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović o delu dr Zorana Živkovića. Pored njih dvoje o knjizi su govorile i dr Jelena Marićević i Marijana Jelisavčić. Na žalost profesorka Pešikan Ljuštanović je, opravdavši stereotip zaboravnih profesora, zaboravila primerke knjige, ali to ipak nije uticalo na samo predstavljanje knjige.

Prvo je Jelena Marićević pročitala čime se to autorka monografije bavila u svom delu i kako je razdvajala teme kroz koje je govorila o knjigama Zorana Živkovića, uz napomenu da ova knjiga nije samo za akademsku publiku već i za sve druge.  Živković ima 153 raznih izdanja svojih dela – 86 u insotranstvu i 67 na srpskom jeziku. Marijana Jelisavčić je istakla da monografija može da se posmatra i kao putokaz ali i podsećanje na dela Živkovića, te da profesorka Pešikan Ljuštanović već dugo vremena prati njegov rad.

Sam Zoran Živković je prvo prepričao jednu anegdotu iz Kunderinog romana o recepciji književnosti u 18. veku i danas – jer je pisac nekada znao za koga piše, dok se sada piše za „što veću prodaju što većem broju ljudi“, pa bi stogao želeo da bude pisac iz 18. veka. „Posle 22 knjige, ako budem pisao 23-ću, to će biti za poznate čitaoce“, napomenuo je Živković, uz napomenu da bi voleo da njegove knjige čitaju „kvalitetni čitaoci“. Prof dr Ljiljana Pešikan Ljutšanović je svakako jedan od takvih čitalaca, a zahvaljujući njoj Živković spada u mali broj živih pisaca koji se mogu pohvaliti monografskim delom o svom radu.

Profesorka Pešikan je prvo govorila o „tajni čitanja fantastike“ u Novom Sadu, koji je započeo njenim pravljenjem „kursa savremene fantastike“ gde su studenti čitali brojne domaće pisce, između ostalog i dela Zorana Živkovića. „Kada su krenuli master radovi iz fantastike, to je onda potvrdilo njeno stalno prisustvo“, dodale je ona, napomenuvši da su i studenti itekako primetili dela Zorana Živkovića jer je upravo drugi broj njihovog elektroskog časopisa „Kult“ posvećen njegovom stvaralaštvu, a promocija će biti održana već u četvrtak, od 19 časova, u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu.

Završnica večeri pripala je dr Dejanu Ognjanoviću. Njegova tema bila je „Uticaj Artura Makena na delo H.F. Lavkrafta“. Uobičajeno zanimljiva priča dr Ognjanovića bila je dva puta prekinuta obaranjem čaše vina, tako da su izložene knjige „Veliki bog Pan“ ovog autora ipak bile malo „krštene“.

Uz E.A. Poa, upravo je Maken najviše uticao na Lavkrafta, što je kasnije u svom izlaganju Ognjanović detaljno izložio. Sam Maken nije preterano poznat domaćoj publici, a interesantno je da je svoja najznačajnija dela napisao za samo deset godina, između 1890-1900, iako mu je stvaralački vek bio znatno duži. U samoj zbirci su upravo skoro sva dela iz tog perioda, uz jednu priču iz 1936. godine.

Iako je Maken bio katolik, odgovore na pitanja o onostranom je tražio van crkve, pa je tako bio i član okultističke organizacije „Zlatna zora“. Doduše, u tu organizaciju je stupio tek pošto je napisao svoja najvrednija dela, tako da time otpada pokušaj da se njegovo stvaralaštvo veze za iskustva iz „Zlatne zore“.

Deset paralela između dva pisca – Artura Makena i H.F. Lavkrafta, koje je Ognjanović naveo i detaljno objasnio su: Pejzaž kao lik, arheološka strava, alternativna istorija, kazivanje putem nekazivanja, motiv detekcije, nehrišćanska demonologija, koncept zabranjenog znanja, proto postmoderni postupak, fragmentarnost forme i telesni horor.

Postoji i još jedan uticaj koji je objašnjen na paraleli između Lavkraftovog „Daničkog užasa“ koji se može gledati i kao slobodna parafraza „Velikog boga Pana“. U zaključku je istaknuto da je Maken definitivno ukazao na mogućnost horora – da može mnogo više od onoga šta je horor bio u 19. veku – priča o duhovima i srodne teme, uz napomenu da kod njega srećemo i elemente proto-SF-a.

Drugi dan

Drugi dan 4. Festivala fantastične književnosti Art-Anima počeo je sa zakašnjenjem – čovek koji je trebalo da otvori Polet za tribinu u 14.00 nije znao da treba tada da dođe pa je početak priče o „Sivoj hronici“ Miloša Petrika malo (50 minuta) kasnio, ali je zato, ako ništa drugo, bilo više ljudi na tribini – a vremenski zaostatak je kasnije nadoknađen tako da je sve bilo gotovo na vreme!

Ovo specijalno izdanje Emitora (broj 489) imalo je svoju promociju u februaru 2016. godine, a sada je bila prilika da se pred zainteresovanima otkriju u bitni čitači – pored izdavača Žarka Milićevića i autora Miloša Petrika, o pričama su govorili i Mateja Vidaković i Ljubica Đurić.

Žarko Milićević je podsetio da je Petrik objavljivao priče i ranije – kako na srpskom tako i na engleskom, a da mu je „Siva hronika“ zapravo prvo samostalno izdanje, jer se pojavljivao raznim antologijama i zbirkama. Dakle, ovde čitaoca očekuje šest priča urbane i alternativne fantastike, koje povezuje jedan tim policajaca koji rešava čudne slučajeve u nekom drugačijem Beogradu.

„Kada sam završio prve dve priče počeo sam da gnjavim Ljubicu“, rekao je Petrik, „ugnjavljena“ Ljubica mu je uzvratila brojnim pohvalama – od toga da poseduje prepoznatljiv stil, sa čime se itekako složio i Mateja, preko toga da, recimo, razgovor junaka deluje totalno autentično.

„Veliko je olakšanje kada ti prijatelj napravi nešto za šta ne moraš samo kurtoazno da kažeš – OK je“, dodao je Mateja.

Na kraju je Petrik otkrio da ima već napisane dve priče koje nastavljaju sa svetom „Sive hronike“ ali će objavljivanje „novog paketa“ sačekati da se rasproda prvo izdanje – koje je tek na jednoj trećini, obavestio je prisutne Žarko Milićević i pozvao prisutne da mudro utroše 300 dinara.

Usledilo je predavanje „Fikcija, fantastika i pank žanr u književnoj fantastici“ Igora Vujičića. On je sa strane antropologije pristupio temi žanrovske podele i analizi recepcije – kako, dakle, umetnost „živi u društvu“ gde će se ispostaviti da zapravo „visoka“ i „niska“ književnost nisu tako različite.

Samo razgraničavanje žanra je, zapravo, jako bitno jer pokazuje šta je to bitno. Naravno, kriterijumi se menjaju s vremenom – pa je potom krenuo sa povratkom na Tolkina za kojeg on ne bi rekao da je arhetipski pisac fantastike, već bi to pre bili oni koji su pisali posle njega i koji su njime bili više nego inspirisani.

Sa razvojem fandoma i same fantastične scene, onda ona nadilazi samu književnost, a tu već dolazimo i do 1980-tih, pojave Vilijema Gibsona i kiberpanka, koji potom utiče na pojavu raznih „pank“ žanrova. Žanrovi dobijaju multimedijalni karatker, a razlika između nekadašnjih i sadašnjih čitalaca fantastike je u tome što sada konzumiramo kulturne sadržaje, jer je sada čitanje fantastike zapravo konzumacija iskustva! Dakle, nas više ne zanima kakva je priča, već samo iskustvo, jer je čitanje postalo oblik razonode.

Multimedijalnost je bila ključna reč za sledeće predavanje – „Adaptacija književne fantastike Priča tvog života vs Dolazak“, na kojem je govorio Mihajlo Vitezović. On je svoje predavanje zasnovao na korišćenju fotografija iz filma, kao ilustraciju onog što je pričao, jedino što mu u tome nije baš pomogla činjenica da sama prostorija nije bila mračna kako bi se lakše videlo ono što je prikazivao.

No, sama njegova priča je bila izuzetno jasna – prikazao je kako su različiti filmski elementi, kao što je recimo osvetljenje, doprineli narativu priče Teda Ćanga koja je bila osnova za rad na filmu! Naravno, on se dotakao i stvari koje postoje u priči a nema ih u filmu, a interesantno je da je sam scenario filma najslabiji deo cele priče – jer u njega nisu uključeni neki elementi koji su kod Ćanga jasno objašnjeni dok u filmu dovode do problema – pogotovu za jezik vanzemaljaca i šta on „pruža“.

Usledila je tribina „Za i protiv ekranizacije: Džordž R.R. Martin“ na kojoj su govorili dr Ljiljana Gavrilović i dr Mladen Stajić, uz moderaciju Nađe Bjelice.

U samom uvodu Nađa Bjelica je istakla da je Martin poznavalac istorije, dajući neke osnove njegovog pisanja, da bi se na tu njenu priču nastavio dr Mladen Stajić koji je dodatno pojasnio očigledne inspiracije srednjim vekom i Ratom ruža. On nam je tako rekao koje bi istorijske ličnosti mogle da se izjednače sa likovima iz knjige/tv-serije: Edvard Lankester = Džofri Lanister, Edvard IV od Jorka = Rob Stark, Oliver Kromvel = Maloprstić, Hadrijanov zid = Zid na severu, Opsada Konstantinopolja u 8. veku = Bitka u zalivu Crnobujice, itd.

Dr Ljiljana Gavrilović, koja je jedina od svih učesnika tribina u oba dana govorila bez mikrofona (i svi su je dobro čuli), kaže da njoj nikada nije palo na pamet šta je Martin uzeo iz našeg sveta – jer je njegov svet celovit! „Sve fantastične svetove treba posmatrati u širem kontekstu jer imaju svoju logiku i svoju celovitost“, rekla je ona, napomenuvši da Martin ima „dosadnu istoriografiju“, što je i očekivano od istoriografija. Interesatno je, da su neki kritičari rekli za Tirionada je prvi kompletno razrađeni lik još od Dikensa – što je svakako velika pohvala za Martina.

Posle se govorilo i o problemu proročanstva, koje se kod Martina koriste u političke svhre, piščev odnos prema religiji – koji je krajnje ciničan…

Inače, dr Ljiljana Gavrilović je gledala samo prvih pet epizoda tv-serije, tako da je ona definitivno pre za knjigu, dok je dr Stajić prvo gledao seriju, pa se onda okrenuo i knjigama, tako da je njegov prvi izbor ipak ono što je rađeno za televiziju.

Usledila je tribina „Filip K. Dik: re-konstrukcija stvarnosti“ na kojoj je o Diku govorio njegov vrsni poznavalac dr Mladen Jakovljević, a sa njim je razgovarao Danilo Lučić, urednik u Kontrast izdavaštvu, koji su objavili tri Dikove knjige. Najavljena reperka Sajsi MC se nije pojavila.

Samo priča je bila vezana za Dikovo stvaralaštvo, a dr Jakovljević je izneo neke stvari koje bi svako ko se lati Dika trebalo da zna – da on nije predviđao budućnost, ali da je najavio stvari koje će doći. Da, u njegovom slučaju, itekako vredi „biografska kritika“, tačnije da ne treba njegov život shvatati kao uputstvo za čitanje njegovih dela, ali da to svakako može da pomogne. Naravno, svako može da njegove romane čita samo kao SF, ali pošto tu ima dodatnih povezivanja i nivoa, to svakako prevazilazi samo običnu zabavu.

Mladen Jakovljević je i dao „popis“ dela koje bi, po njegovom mišljenju, neko ko želi da se upozna sa Filipom K. Dikom, trebalo da pročita: „Ubik“, „Tri stigmate Palmera Eldriča“ i „Vali“ (autobiografski SF roman – ma kako to čudno zvučalo).

Za kraj večeri usledilo je predstavljanje 4. broja „Književne fantastike“ – publikacije koja je izlazila paralelno sa Festivalom fantastične književnosti.

Do sada je bila almanah, od sada postaje časopis magazinskog tipa, kako su istakli Dragoljub Igrošanac, Mladen Jakovljević i Danilo Lučić. U njoj vas čeka novi dizajn, novi koncept i novi izdavač. Pošto je Kontrast izdavaštvo izuzetno pomoglo da se dobiju dobre i nove priče i neki drugi tekstovi, dalji razvoj ovog projekta će zavisiti od reakcije čitalaca. Ukoliko ona bude pozitivna, sigurno je da će biti i narednih brojeva u kraćem tempu od godinu dana, kako je bilo do sada.

Potom je usledila dodela nagrada – Ilija Bakić je dobio priznanje za doprinos promocije fantastike (zbog svog 28-godišnjeg publicističkog rada na objavljivanju prikaza dela fantastike).

Ivan Nešić je bio pobednik konkursa Književne fantastike za objavljivanje u 4. broju (tu je njegova priča „Glasovi u plastici“), i to dolazi u godini kada može da kaže da mu je prva priča objavljena pre 35 godina, a prva zbrika (od dve) pre 20 godina. Ivan kaže da ima spreman jedan roman i dve zbirke priča ali da nikada nije jurio da objavi nešto jer objaviti bilo šta za domaće izdavače u ovakvim uslovima predstavlja uspeh, već veruje da će kvalitet pronaći put za objavljivanje.

Time je završen 4. Festival fantastične književosti. Naredni možemo očekivati tačno za godinu dana. Ostaje samo da se vidi da li će to ponovo biti u nekom novom prostoru. Publici se svideo Polet, koji možda i postane češće mesto druženja fanova fantastike!