Ilija Bakic: Ženska kosa u naučnoj fantastici

Ilija Bakić:

ŽENSKA KOSA U NAUČNOJ FANTASTICI

 

ĆELAVE ŽENE ŠETAJU KROZ BUDUĆNOST

Zamišljajući ‘lik stvari koje dolaze’ stvaraoci naučne fantastike bavili su se ne samo globalnim dešavanjima (od zemaljskih prilika i neprilika do seobe u svemir i ‘bliskih susreta treće vrste’) već i svakodnevicom (sa superiornom tehnologijom koja rešava pitanja kućnih poslova i novim oblicima ljubavnih i porodičnih veza); neminovno se, u tom ‘običnom’ liku budućnosti stizalo do pitanja izgleda tih novih žena i muškaraca. Po samoj prirodi medija, naučno fantastični stripovi i filmovi morali su o ovom problemu da vode mnogo više računa od literature istog žanra. Kako se čini moda tih novih vremena najčešće će biti u obliku ili pripijenih, uniseks kombinezona ili lepršavih toga po ugledu na starogrčka i rimska vremena; izuzeci od ovih pravila teže krajnostima: preteranoj raskoši odeće ili onoj strogih i svedenih linija. Što se tiče frizura koje će se nositi osnovni proboj učinjen je na planu ženske kose ili, preciznije rečeno, njenog odsustva. Ćelave lepotice izgleda da su dobrom delu filmadžija bile jedan od udarnih aduta u dočaravanju neobičnosti budućnosti; ni stripadžije, od Mebijusa, Bilala, Godarda i Ribere («Astor Blistok») do Gimeneza i novih snaga nisu ostali imuni na atraktivnost golih ženskih temena. Moglo bi se reći da je ćelava žena postala standardna ikonografija naučne fantastike mada se i u tekućoj nam sadašnjosti lako možemo prisetiti ćelavica kakve su Šinejd O’Konor ili Demi Mur u filmu «Redov Džejn» (o «Ćelavoj pevačici» Ežena Joneska možda nekom drugom prilikom); najsvežiji primer ovakve vrste lepotica (za razliku od onih fatalnih lepojki sa bujnim ‘slapovima’ kose) je Natali Portman u filmskoj verziji krimića sa fantastičkim elementima «V kao Vendeta».

Prvi primer ćelave žene u filmu naučne fantastike svakako je u «Metropolisu» Frica Langa iz 1926.g. rađenom po romanu Tee fon Harbou; reč je ne samo o ćelavoj ženi već i o robotu-robotkinji koja treba da ‘zameni’ pravu devojku. Spoj sjanog metalnog trupa sa nesumljivim ženskim atributima i ‘gole’ lobanje pokazao se istovremeno i hladan i izazovan; na ovom dulaitetu i danas insistira ilustrator Hajime Sorajama, svetski poznat po ćelavim seksi roboticama. Langova ćelava žena-mašina nije imala novih pratilja sve do masovne pojave žena bez kose u filmu «THX-1138» (1965) u režiji Džordža Lukasa; u podzemnom totalitarnom društvu svi podanici, bez obzira na pol, obučeni su uniformno-uniseks i nemaju frizure. Ovaj manir očito se dopao raznim ljudima iz sveta filma pa su ćelave lepotice počele da šetaju raznim okruženjima kakvi su svemirskih brodovi ili nepoznate planete. Pojavljujući se malo vamo-malo tamo, kao puki dekor ili zanemerljivi epizodisti ove nepoznate junakinje davale su dodatnu dozu i aromu egzotike i gradile nekakvu tajanstvenu atmosferu. Na ove argumente igrali su i stvaraoci prvog celovečernjeg filma «Zvezdane staze» (1979) u kome indijska manekenka Persis Kambata igra predstavnicu vrste ćelavih lepotica koje mogu lučenjem feromona da zalude ljudske muškarce. Tako su fatalne žene definitivno dobile još jednu ravnopravnu i efikasnu članicu svog kluba. Na zadatku zavođenja muškaraca svim sredstvima i njihovog korišćenja zarad ostvarivanja svojih ciljeva, ‘rade’ i pripadnice reda Bene Geserit iz Herbertovog epa «Peščana planeta»; u filmskoj verziji ove priče iz 1984.g. u režiji Dejvida Linča, pripadnice te organizacije, koja ima vekovne planove za manipulisanje i usmeravanje razvoja svemira, su, pored vanrednih umnih i fizičkih sposobnosti i (naravno) ćelave. Uz fatalnost dodata je i smrtonosna sila i prepredenost. Sasvim drugačiji je psiho-profil Riplijeve iz trećeg dela serijala o Osmom putniku iz 1992.g.; njena ćelavost vezana je za činjenicu da je klonirana (po čemu je sledbenik veštački stvorene lepotice iz «Metropolisa»); s druge srane, spojena sa njenom koštunjavom konstrukcijom dopunjenom golim mišićima, ova ćelavost zrači otvorenom snagom (u kojoj ima i seksualnih nijansi) kojoj nisu poznata tradicionalno ženska prenemaganja, smicalice ili podvale. Riplijeva naslednica je i ‘na kec ošišana’ braniteljka Siona u «Matriksu 3» iz 2003.g. Konačno, u filmu «Manjinski izveštaj» (Minoritu Report, 2002) Stivena Spilberga, jedan od prekognitivaca je i ćelava (ili gotovo čelava) žena čiji izgled je dodatni dokaz da ona nije samo sa ovoga sveta već da je jednom nogom i u nekim drugim dimenzijama.

Na pitanje zašto žene budućnosti trebaju da budu ćelave mogući su različiti odgovori. Postoje sasvim praktični razlozi; u slučaju letova u svemir, sasvim je poželjno da svi astronauti budu ćelavi jer se tako lakše održava higijena i smanjuje broj potencijalno opasnih organskih otpadaka. Ipak, vrlo verovatno da je najvažniji razlog u već pominjanoj egzotici ‘na prvi pogled': žene su milenijuma nosile kosu kao svoj ukras i ponos, odnosno kao bitno sredstvo zavođenja; mada su i muškarci ‘gajili’ duge kose one nisu imale onu snagu koju su imale ženske. Otuda, lišiti ženu kose je radikalan način da se prizor oneobiči. Naravno, ako se na egzotiku nadovezuje malo zdrave seksualne gladi za ‘novitetima’ i još malo intrigantnog fetišizma – eto idealnog spoja za privlačenje publike i punjenje bioskopskih kasa. Jer, ako je u budućnosti sve moguće u sadašnjosti je sve dopušteno da bi se zaradilo. I zato ćelave žene šetaju prizorima iz budućnosti na radost današnje publike i filmske industrije.

Ilija Bakić: Naše doba u naučnoj fantastici

Ilija Bakić:

NAŠE DOBA U NAUČNOJ FANTASTICI

 

DOBRA I LOŠA VREMENA SADAŠNJA

Predviđanje budućnosti jedan je od ‘zaštitnih znakova’ naučne fantastike. Mada se ozbiljni autori žanra uporno brane od uloge proroka, malo-malo pa se ovo pitanje uplete u rasprave iz jednostavnog razloga što neka u knjigama opisana vremena barem nominalno postanu sadašnjost. Da bi izbegli upoređivanje svojih zamisli sa realnošću, mnogi autori su posegli za jednostavnim rešenjem: izričito ne pominju ni jednu godinu u kojoj se njihova dela događaju. S druge strane, neki autori iz njima znanih razloga upravo insistiraju na datumima. Primer u naučnoj fantastici, često pominjanog datuma je prelazak iz drugog milenijuma u treći. Logika velike promene intrigirala je kako običan svet tako i svakovrsne autore. Danas, kada smo već poprilično zagazili u III milenijum i vidimo na šta on liči, osvrtanje na predviđanja naučne fantastike može biti zanimljivo, setno i pomalo tužno.

Čini se da je godina 2000. bila zanimljivija piscima XX veka nego onima iz XIX (možda jer je bila predaleko). Ipak, Edvard Belami je u svojim romanima “Gledajući unazad: 2000-1887″ (1888) i “Jednakost” (1897) pisao o idealnom birokratsko-tehnnološkom društvu blagostanja na početku XXI veka. Reakcija na njegove ideje došla je u obliku romana “Vesti niotkuda” (1890) Vilijema Morisa koji je zamislio socijalističku utopiju ali ‘pastoralnog’ tipa. I kasnije se mogu pronaći slike budućih doktrinarnih utopija smeštenih na početak XXI veka, npr. u delima H. Dž. Velsa “Ljudi nalik bogovima” (1923) ili “Oblik stvari koje dolaze” (iz 1933. koji predviđa utopiju u 2036. godini, nastalu posle globalnog rata). XX vek je doneo jedan (barem na papiru) neutralni činilac koji će usrećiti svet – nauku. Uz njenu pomoć život svih bi trebao vrlo brzo da bude lak, bezbrižan i srećan. Čini se da su ljudi vrlo mnogo želeli da veruju u tu bajku, posebno posle I svetskog rata. Kada su krajem 1920-tih u SAD masovno počela da izlaze ‘palp’ naučnofantastična izdanja, jedna od omiljenih tema je bila predstavljanje svih blagodeti moderne tehnologije koja će naše potomke osloboditi fizičkog rada, bolesti i muka, odvesti u bliži i dalji svemir; nauka je sve ljude pretvorila u ‘ibermenševe’. Tako je XXI vek, za jedan deo sveta, postao sinonim tehnološko-kapitalističkog raja; za neke druge narode sledeći vek je trebao da donese socijalistički raj a tehnička čudesa koja će tada biti dostupna mogla su se sagledati u nizu priča koje su tokom 1940-tih objavljivane u časopisu “Znanje – sila” a kasnije bile sabrane u legendarnu zbirku “Danas fantazija, sutra stvarnost”. Po strani od sjajnih postojale su mračne vizije budućnosti kakva je ona Zemlje opustošene bolešću, smeštena oko 2012. godine, iz romana “Skerletna kuga” (1915) Džeka Londona; Hakslijev “Vrli novi svet” (1932) nije precizno vremenski datiran, po nekim se naznakama može zaključiti da se i on dešava na početku XXI veka.

Drugi svetski rat je uprkos razaranja potvrdio beskonačnu moć nauke i najavio nova dostignuća. Na krilima ovih ideja nikla je i naučna fantastika tesno vezana za nauku. Njen najočitiji primer je Artur Klark; od romana “Preludijum za svemir” (1951) ili romana o svemirskim stanicama “Ostrva na nebu” (1952), on razvija ideje o predstojećim decenijama uspona čovečanstva iz ‘kolevke Zemlje’ prema kosmičkoj budućnosti. Počev od 1962. godine Klark piše niz članaka u kojima skicira svoju viziju sledećih vekova; te članke je sakupio u knjigu “Profili budućnosti” i ona je jedan od temelja naučne discipline zvane futurologija (ubrzo za njom pojavila se još jedna ključna knjiga iz ove branše: “Šok budućnosti”, 1970. godine Alvina Toflera, prevashodno okrenuta novostima koje moderni život donosi ljudskim porodicama i zajednicama; ova knjiga uspešno je ‘predvidela’ mnogo više promena nego pisac naučne fantastike). Klark je prema svojim “Profilima budućnosti” vrlo optimistički ‘zacrtao’ niz sjajnih postignuća a potom ih je umetnički oblikovao u pričama i romanima. Za 2000. godinu on predviđa kolonizaciju planeta (pošto je 1980. godine počelo spuštanje na okolne planete), veštačku inteligenciju, bežični prenos energije, poboljšanje ljudske percepcije i otkrića subnuklearne građe; jedino što je kako-tako pogodio jeste ‘svetska biblioteka’ na koju ‘liči’ današnji internet, odnosno podmorsko rudarstvo ako u to računamo vađenje nafte iz morskog dna. U 2010. Klark je očekivao prenošenje osećanja, upravljanje lokalnom klimom, podzemne sonde, nuklearne katalizatore… Spisak se nastavlja do 2100.godine kada će ljudi sresti vanzemaljske civilizacije, imati svetski mozak, astronomsko inženjerstvo i postati besmrtni! Klarkovi romani “2001: odiseja u svemiru” i “2010: druga odiseja” jesu otelotvorenje njegovih ideja sa dodatnom dozom optimizma u liku svemoćnog monolita. Mi (i on sa nama) koji živimo između 2001. i 2010. znamo koliko je Klark pogrešio prevashodno zato što je bio uveren da će napredak popraviti mentalni sklop čoveka što se, definitivno, nije desilo.

Kako se XX vek primicao kraju tako su priče o novom veku postajale mračnije. Svet se ubrzano kvario a obećanja ostajala neostvarena. Istini za volju, ‘omanuli’ su oni koji su najavljivali propast sveta (među njima 1984. godine i Borislav Pekić u romanu “1999” što je godina i uspone među zvezde i nestajanja ljudskog roda u prašini) ali nisu ‘pogodili’ ni oni koji su predvideli da neće biti nuklearne kataklizme, jer te robe, zaostale iz hladnog rata, ima previše a i kupci se javljaju (dakle, ništa od globalnog razoružanja iz Tomas Dišovog romana “Jeka oko njegovih kostiju” iz 1967.) Lista delimičnih pogodaka-delimičnih promašaja širi se i na “Paklenu pomorandžu” Entonija Bardžisa (iz 1962. prilagođena novom veku 2004.) jer nije sve tako crno ali i nije da nije (ili tačnije rečeno, vrlo naginje na tu stranu). Možda najviše pogodaka ima Gregori Benford u romanu “Vremenski pejzaž” (1980). Priča se odvija 1998. godine na zagađenoj, prenaseljenoj, iscrpljenoj Zemlji; grupa naučnika pokušava da pomoću najnovije tehnologije pošalje poruku u 1962. godinu i da zamoli svoje pretke da budu štedljiviji  i ostave nešto sirovina, čiste vode i vazduha svojim potomcima. Na žalost, ‘priča ima tužan kraj’ što će reći da se kratkotrajnom potrošačkom raju nazire dugo i bolno umiranje.

Sada već davne 1984. podigla se gužva oko toga da li je Orvel pogodio ili promašio (i da li je Vern bolji pisac jer se puno njegovih ideja ostvarilo, posebno u mračnom romanu “Pariz  u XX veku”); u to vreme je postala aktuelna i jasna Bredberijeva misao da naučna fantastika ‘ne prediviđa budućnost već ukazuje na probleme’. Oni koji danas žive, mogu sa žaljenjem da konstatuju da se gotovo ništa od lepih predviđanja o XXI veku nije ostvarilo; to što svet nije zbrisan u nuklearnim ili nekim drugim kataklizmama samo je delimična uteha jer nečije enormno bogatstvo plaćaju armije bednih i obespravljenih koji jedva da imaju koristi od civilizacijkog napretka (a ako i uživaju u njemu to višestruko papreno plaćaju). Drugi gorki osmeh može se uputiti Bredberijevoj ideji o ‘upozorenju'; jer čak i ako ne predviđa već upozorava, naučna fantastika ‘ne funkcioniše'; zalud je ona upozoravala kad se niko od uticajnih i važnih ljudi nije obazirao na to. Zato i nije čudo što u savremenoj naučnoj fantastici (onoj koja nije pobegla u duboku budućnost i duboki svemir) odavno nema zemaljskih utopija a zemaljske distopije (tj. negativne utopije), ma koliko mračne bile, ne mogu da zasene obične, svakodnevne aktuelne vesti iz ‘zemlje i sveta’. Što opet potvrđuje Klarkovu misao da će realnost biti neuporedivo neobičnija (i crnja) od mašte pisaca. Na sveopštu žalost najšireg, običnog sveta.

Ilija Bakić: Alternativna istorija kao drugačiji pogled na sadašnjost

Ilija Bakić:

ALTERNATIVNA ISTORIJA KAO DRUGAČIJI POGLED NA SADAŠNJOST

 

KAD HITLER TRIJUMFUJE

Teme naučne fantastike šire se u svim pravcima prostor-vremena, što će reći kroz Univerzum (i van njega), kroz paralelne realnosti, u duboku budućnost ili u duboku prošlost (uz mogućnost da se sva mesta i vremena pomešaju i prepletu). Ova sloboda stvorila je nekoliko pravac u žanru (podžanrova) koji imaju svoju odanu publiku. Jedan od takvih je i podžanr alternativnih istorija koji pripoveda o istorijama koje bi se razvijale da se neki realni događaj nije uopšte desio (npr. šta bi bilo da je Rimsko carstvo opstalo ili da Linkoln nije ubijen) ili da je ishod tog događaja bio drugačiji (šta bi bilo da je reformacija u Engleskoj propala ili da su Indijanci Južne Amerike pobili konkvistadore).

Prve knjige sa alternativnim istorijskim pričama pojavile su se krajem XIX veka, npr. «Drugi svet» Ž.H. Ronija (1885), «Planetareva priča» H. Dž. Velsa (1896), «Duhovi gusara» V. H. Hodžson (1909). U naučno fantastičnim ‘palp’ časopisima 1920-tih i 1930-tih, alterantivne istorije su  bile poprilično popularne mada su uglavnom bile neumešno sročene i sa zadatkom da daju pozornicu za avanturističko vratolomne zaplete. Ipak, kao ni teme susreta sa vanzemaljcima ili putovanja u svemir, ni alternativne istorije nisu se mogle svesti na prigodne akcione pustolovine; neinventivnost pisaca odnosno tendenciozno ‘pravljenje’ palp časopisa za čitaoce koji traže samo puku senzacionalističku zabavu, nisu mogli da ponište zavodljivost ovih tema jer su one sadržavala na samo spekulacije o mogućnostima već su, kroz njih, davale ‘dijagnozu’ trenutka u kome naša civilizacija živi.

Definitivni zamah alternativnim istorijama dao je Drugi svetski rat. Širina razaranja i patnji, milionske žrtve, upotreba najstrašnijeg oružja (atomska bomba) te, konačno, slom starog sveta i uspostavljanje novih globalnih podela i zona interesa, nametali su pitanje da li je tako nešto moralo da se desi ili da se desi baš na taj način? Još dok se rat vodio pojavile su se prve priče o njegovim drugačijim tokovima a po okončanju borbi na frontovima, one su nastavljene na stranicama časopisa i knjiga i – traju do dan danas. Naravno da među njima i dalje ima puno ‘akciono-pucačkih’ priča ali je nemali broj i vrlo promišljenih dela. Pisci najčešće polaze od teze da su nacisti i njihovi saveznici pobedili i da su stvorili ‘novi svetski poredak’. Kako bi izgledala civilizacija, životi naroda i pojedinaca u takvom rasporedu pobednika i poraženih zavisi od domišljatosti pisaca, od njihove obrazovanosti i baratanja poznatim činjenicama, odnosno od opštih stavova o ljudskim civilizacijama u koje autor veruje. Na pitanje da li se na temelju destruktivne ideologije može graditi budućnost, odgovori mogu biti različiti: od onih u kojima se svet razvija ne obazirući se na pokolje iz prošlosti do, na drugoj strani, zamišljanja raznih pokreta otpora totalitarizmu; dosadašnja ljudska pamti pokolje na kojima se temeljio uspon i pad imperija, kao što pamti i borbe malih naroda za sopstvenu slobodu, da li bi tako bilo i u alternativnim istorijama u vlasti je pisaca. U svakom slučaju,  nacizam, kao otelotvorenje gotovo mitskog Zla, intrigira više od pola veka, potvrđujući teorije Vilhelma Rajha o pravoj (orgazmičkoj) prirodi nacizma (ali i svih ostalih totalitarnih ‘opštenarodnih’ i ‘spasilačkih’ pokreta). U prilog ove fascinacije navedimo reči pisca Keita Robertsa koji je povodom uspeha svoje priče «Weihnachtabend» iz 1972.g., u kojoj Hitler uz pomoć Britanaca pobeđuje: «Užasnuo me je uspeh te priče. Samo pomeni nacistička zverstva, i oči zasijaju čak i ljudima koji su najliberalniji,  najhumaniji.»

Među alternativnim istorijama sa temom Drugog svetskog rata najpoznatije su «Zvuk njegovog roga» Sarbana (1952), «Čovek u visokom dvorcu» Filipa K. Dika (1962), «Hitler je pobedio» Frederika Malelija (1975), «Otadžbina» Roberta Herisa (1992) ili, uz pomenutu Robertsovu, novela «Uhvati taj cepelin» Frica Lajbera (1976). Pre par godina (2004.) pridružio im se i roman «Zavera protiv Amerike» Filipa Rota (prevod ovog romana objavila je «Narodna knjiga»). U ovoj ‘verziji’ ratnih dešavanja, Amerika ostaje verna svojoj izolacionističkoj politici i odbija da se meša u rat koji je se ne tiče. Naime, na izborima 1940.g. dotadašnjeg predsednika Ruzvelta pobeđuje Čarls Lindberg, čovek koji je preteo Atlantik i koji gaji simpatije za Hitlera i ono što radi. Pod parolama da američki momci neće ginuti u tuđem ratu, odnosno da će se Amerika naoružati i spremiti za odbranu od svakoga ko je napadne, Lindberg faktički pomaže Hitleru u njegovim osvajačkim pohodima. Priča je data iz vizure Jevreja u Americi koji bivaju optuživani za podrivanje države što će zavrteti kolo patnji i stradanja. Rot nije prvi pisac koji je smeštao fašizam u ‘najdemokratskiju zemlju sveta'; beskompromisni kritičar kapitalističke i nazadne Amerike, socijalista Apton Sinklar je pišući o narastanju fašizma i nacizma u Evropi vrlo jasno govorio o mogućnosti da se takav model vladavine, uz manipulacije medijima i političarima, ‘preseli’ i u Ameriku. Izolacionizam, kao politički stav u Americi, nikada nije prestao da postoji i mnogi ozbiljni teoretičari računaju na njegovu moć; pisac Brus Sterling je u jednom od mogućih scenarija ponašanja Amerike posle rušenja kula Trgovinskog centra 2001.g. razmatrao realnu mogućnost da se Amerika distancira od ostatka sveta i, ako zatreba, brani svoje interese i nuklearnim projektilima koje bi slala svuda gde smatra da postoji neko ko je ugrožava.

Spekulacije o mogućim tokovima Drugog svetskog rata i različitim odnosima pobednika i pobeđenih mogu se naći kako u naučno fantastičnim romanima tako i u nizu zbirki priča i pratećih članaka koje su fokusirane na određene događaje; naslovi nekih od najnovijih govore sami za sebe: «Hitlerova opcija», «Pobednički Treći Rajh», «Hitlerov trijumf» (takođe su aktuelne i zbirke «Napoleonova opcija», «Pobedničko ‘izlazeće sunce’» o podebi Japana u Drugom svetskom ratu, «Pobednički Južnjaci», o američkom građanskog ratu, «Vrući hladni rat» kao i ‘taze’ zbirka «Predsednik Gor», misli se naravno na istoriju u kojoj bi Gor pobedio Buša na predsedničkim izborima). Najagilniji su brojni internet sajtovi koji se bave alternativnim istorijama i na kojima se odvijaju oštre rasprave kako o pojedinim knjigama tako i o samim događajima; neki od sajtova su  specijalizovani za određene ‘scenarije’ koji se razrađuju do u tančine. Trenutno najintrigantnija pitanja o Drugom svetskom ratu jesu: kuda bi Hitler napredovao posle osvajanja Moskve u leto 1942.g, šta bi bilo da se Turska pridružila saveznicima septembra 1939.g. i da je 1941.g. rat počeo i na njenoj teritoriji, šta bi bilo da su Poljaci zaustavili ‘blic krig’ ili da je iskrcavanje u Normandiji odloženo za dve nedelje… Od 1995.g. dodeljuje se i «Sajdvajz» nagrada za dela (priče i romane) sa temama iz alternativne istorije; Rotova «Zavera protiv Amerike» osvojila je ovu nagradu 2004.g. Rečju, alternativna istorija ima svoje pisce i izučavaoce, ima i svoju publiku koja se ovakvim delima zabavlja ali može i da nauči ponešto o istoriji, vremenu u kome živi i o mogućnostima koje će doneti budućnost.

Ferid Muhić: Negativna utopija XX stoljeća (12)

Ferid Muhić :

NEGATIVNA UTOPIJA XX STOLJEĆA (12)

 

Postupak izdvajanja iz vremensko-prostornih okvira, kao i granične situacije njihove potpune neodređenosti, ima svoju funkciju u djelima ovog žanra. Zbog toga se tematska analiza mora posmatrati kao organski dio cjeline tih književnih djela, odnosno kao područje u kom se utvrđuje i razrješava dinamička interakcija tematskog, strukturalnog i funkcionalnog aspekta. Drugim riječima, specifičnost tog postupka nadovezuje se na specifičnosti ovdje tretiranih tema. Same te teme direktno određuju i strukturne odlike djela ovog žanra. Istovremeno, struktura nastala na temeljima tematske specifičnosti omogućava punu realizaciju funkcija utopije i negativne utopije.

Prema tome, koncepcija koja se ovdje primjenjuje suprotna je uobičajenom shvatanju da je tematska analiza područje koje nije presudno za određenog književnog žanra. Kao što se tu ne daje isključiv prioritet strukturalističkom tumačenju, tako se ne prihvata ni striktna sociološko-deterministička pozicija, prema kojoj se smisao književnog djela realizuje u njegovoj društvenoj funkciji. U svakom slučaju, društvena funkcija tu nije shvaćena kao funkcija samo objektivnog, nadindividualnog, opće društvenog, ideološkog itd. značaja, nego, ukoliko se zadržava kao termin, u najširem obimu: sve do pojednica i njegovog saznajnog, emotivnog, estetskog odnosa sa djelom.

Dominantne tematske preokupacije negativne utopije (a ujedno i utopije) karakterišu se uvođenjem određene makro-optike. U pravilu, to znači da akcenat nikada nije na onom što se zbiva pojedincu. Čak i u najboljim djelima ovog žanra, u kojima je individualizacija likova na visokom umjetničkom nivou, dominira ta teleskopska perspektiva. Sav umjetnički potencijal djela ovog žanra u direktnom je odnosu podređenosti prema općijim temama, sve do najopćije moguće: ljudskom rodu ili čak kosmosu. Iako nivo uopštenosti nije jednak u svim djelima ovog žanra, ipak u njima, bez izuzetka, prevladava preispitivanje nekih općih uslova i načela društvenog života, a ne onog što određuje život nekog konkretnog pojedinca.

Te teme se razgraničavaju i po tome što u prvi plan ističu: a) opasnosti koje prijete društvu i ljudima, a nastaju bilo iz unutrašnjih uslova društvenog života, bilo iz područja nekih spoljašnjih sila; b) pozitivne mogućnosti daljeg napredovanja čovječanstva, opet objašnjene u dvije mogućnosti: kao izraz razvitka vlastitih društvenih i ljudskih snaga ili kao prednost susreta sa nekom visokorazvijenom i dobronamjernom civilizacijom, ili kao neki srećan obrat u razvoju snaga što leže izvan ljudskog društva.

U prvi tematski tip spadaju razmatranja koja ističu moment prijetnje i pogoršanja, a drugi se odlikuje vrijednim slutnjama. Zajedno, one grade pet osnovnih podgrupa. To su:

1) Strah od potpunog uništenja svijeta i čovječanstva, odnosno cijelog Sunčeva sistema, ponekad i u formi gradnje mita o umirućem svijetu. (Detaljniju analizu vidi kod B. Bergonzija: The Early H.G. Wels, Toronto 1961.) do te najgore mogućnosti vode razni putovi. Jedan od najdirektnijih je onaj koji je, sa dosta realizma, izveden iz posljedica ljudske akcije. To može biti atomska destrukcija, može biti i neka vrsta tihog samouništenja izazvanog arogantnim zanemarivanjem prirodnih zakona i narušavanjem prirodne ravnoteže u obliku ekološke katastrofe. Najtipičnija ostvarenja te tematike predstavljaju Čapekova djela “Adam stvaralac” i “R.U.R.”, a unekoliko su im srodna Forsterov “Stroj staje”, Welsov “Rat planeta”, Vonnegutov “Mehanički pijanino”, Bradburyjev “Farengheit 451” i Williamsonov “Sa sklopljenim rukama”.

2) Te opasnosti ne moraju izbiti u najstrašnijoj varijanti. Ponekad su one dugotrajne, iako i tada zastrašujuće. U tom slučaju tematski interes se izoštrava na društvenim zbivanjima. Stanovništvo, koje se povlačilo u sebe, postaje pasivno, poslušno, podložno totalnoj manipulaciji, sve do direktne upotrebe eugenike. Formiranje striktno vojničkih, ili, opet, birokratskih sistema itd. predstavlja teren na kom se kreće ta vrsta negativne utopije.

Po pravilu, takva djela su temeljito obrazložena, sa preciznim uvodom u mogućnosti zloupotrebe političke i vojničke moći, sadržane i u savremenim državama. Zbog toga se njihova aktuelnost približava značaju nekih savremenih analiza. Istovremeno, to je razlog što su pisci takve preokupacije, utoliko više ukoliko su uspješniji, često prinuđeni da djeluju samo iz takozvanog pristupa “underground”. Karakterističan je primjer K. Vonneguta, koji je tek u novije vrijeme dobio “pravo građanstva” velikom popularnošću nekih svojih djela. U takva ostvarenja pripadaju i istančeno analitičko djelo R. Muzila “Čovjek bez osobina”, kao i Huxleyjev “Vrli novi svijet”. Iako je tematski srodno, Orvelovo djelo “1984”, po svojim skromnim umjetničkim odlikama, ne predstavlja najbolju osnovu za analizu takvog tematskog opredjeljenja negativne utopije. Nesumnjivo je pogodniji primjer “Životinjska farma” toga autora. Tu se kombinuje tematska orjentacija sa umjetničkim dostignućima. Unekoliko obrnutu, ali veoma originalno razvijenu varijaciju poznate teze J. Sorela o lekovitoj moći nasilja (“Reflections sur le violence”) predstavlja djelo Roberta Shackleya “The Status Civilisation”, u kom se strah od totalnog rata pretvara u snagu okoštavanja društva i društvenog života.

3) Uspješnija, dublja djela utopije i negativne utopije često se kombinuju kao povezivanje različitih tematskih interesa, ostvarujući na taj način višeslojnu cjelinu. U takvim slučajevima tema rata i razaranja često je koncentrisana na ispitivanje psiholoških činjenica radikalno izmijenjenog života. Zbog toga takvi pristupi najčešće nude odlične uvide u psihologiju izoliranosti, otuđenosti, usamljenosti i općeg gubitka zajedničkih sadržaja života. U djelima spomenutim pod točkom (2) takav pristup je opća činjenica, samo što je izveden kao podtema.

4) Problemi koji su inherentni samoj ljudskoj prirodi takođe su česta tematska preokupacija ovog žanra. Među ostvarenja na koja treba posebno ukazati, zbog visokog nivoa umjetničke obrade, kao i zbog uspješnih analiza psiholoških uvjeta ponuđene situacije, po našoj ocjeni, pripadaju prije svega Bulgakovljevo “Pseće srce” i Goldingov “Gospodar muva”. U nekim aspektima psihološki uspješnog prodora u takvoj situaciji i Orwellova “Životinjska farma” drži visoko mjesto.

5) Mit ponovnog rođenja, preporoda, prenesen najčešće preko metafora beskrajne slobode, izražene prizorom svemirskih međuplanetarnih i međuzvjezdanih letova, također je često prisutan u ovom žanru. (Motiv napuštanja ovog svijeta u književnosti se javlja dosta rano, počevši još sa djelom “L’autre Monde” S. Cyrano de Bergeraca. (Detaljnije o mjestu toga djela u okvirima srodne produkcije vidi kod A. Lavers: “La Croayance al’unite de la Science dans “L’autre Monde” de Cyrano de Bergerac”.) Često je ideja autonomnog i gotovo beskrajnog ljudskog oslobođenja i napretka kombinovana sa optimističkom vizijom bratimljenja čovječanstva sa pripadnicima ostalih razvijenih svjetova (kao u Wellsovu “The First Men in the Moon”, gdje se nesumnjivo anticipira i Huxleyjeva ideja o uslovljavanju osobina još nerođene djece). Napomenuto je da se likovi ovakve književnosti ne odlikuju visokim stepenom obrazloženosti i umjetničke snage. Postoje ostvarenja ovog žanra – naročito u negativnoj utopiji – koja znatno odstupaju od ovog pravila. Ipak, tako su rijetka da se s pravom mogu smatrati izuzecima od općih odlika žanra.

Ta karakteristika pojačana je i time što se, čak i onda kad je obrada likova posebno uspješna, takav postupak uvijek dovodi u funkciju objašnjenja situacije, a ne obrnuto, da pretpostavke situacije posluže kao ključ razumijevanja ličnosti. Imajući u vidu svojstvo nemimetičke prirode ovog žanra, jasno je da se sva književna sredstva, svi domašaji umjetničkih postupaka, primjenjenih u njemu, određuju u jasno i direktno ocrtanom odnosu subordinacije prema onom što je pravi razlog samih tih djela: prema uvjerljivom prezentiranju hipotetičke situacije, koja ipak treba da ostane izvan mogućnosti naše provjere. Među takve postupke pripada i drugostepena važnost u tretmanu likova.sve što se iz njih može izvući kao estetski nesumnjivo vrijedan materijal uključeno je instrumentalnu stranu, toliko karakterističnu za cijeli ovaj žanr. Likovi služe samo kao dokazni materijal, kao ilustrativna sredstva uvjerljive prezentacije sklopa objektivnih odnosa, dakle kao podloga razumijevanju nekih širih, nadindividualnih procesa.

Prema tome, ta djela, na nivou elementarne prezentacije likova, poštuju bitne principe koje poštuje i cijela umjetnička književnost, iako, kako ćemo vidjeti, nikada sa tolikom strukturnošću. Naime, u negativnoutopijskim djelima, koja ne pripisuju presudnu važnost tehničkim aspektima u promjeni društvenog života, pojavljuje se koncentrisano prisustvo subjektivnih utjecaja, iz koji se te promjene tumače. Zbog toga se u njima likovi odlikuju izrazito povišenom koncentracijom nekih osobina, bilo destruktivnih, bilo konstruktivnih, što dominiraju nad bezličnim silama prirodnih ili društvenih procesa.

U razumijevanju principa na kojima se grade likovi ovog žanra, treba poći sa nekoliko različitih pozicija. Najprije, pošto su ova djela usmjerena, u principu, širokom krugu čitalaca, autor unaprijed prihvata uslov da mora poštovati, u svojim likovima, osobine prosječnog, tipičnog savremenika. Namjera tog vida komunikacije nije da zabavi, nego da opomene, probudi ili zaplaši – dakle direktno je didaktičko-politička. Drugim riječima, to znači da se onaj potencijalno najširi krug čitalaca ipak sužava na predstavnike društvene klase kojoj se pisac iz ovih ili onih razloga obraća, a to je najčešće, ali ne i uvijek, ujedno klasa iz koje potiče sam pisac. Prema tome, autor prilagođava svoje centralne likove standrardima razumljivosti i prihvatljivosti te klase, a u slučajevima u kojima je to njegova klasa – često se događa da je najpotpunije otjelotvorenje svih tih shvatanja koncentrisano u psihološkom prototipu koji je veoma blizak osobinama samog autora. Djela ovog žanra mogu se bolje nego većina ostalih razumjeti u svjetlu ocjene po kojoj je “svako književno djelo neka vrsta autobiografije.”

Ipak, treba reći da je taj odnos samo u teoriji tako jednostavan i jednosmjeran. Često se elementi klasnog interesa mogu pronaći samo vrlo detaljnom analizom – na primjer, kod Goldinga, Stanislava Lema, Butlera, kao i u Wellsovim djelima “The Time Machine” i “The Island of dr. Moreau”), iako tada, očigledno, nisu ključni za razumijevanje samog djela. S druge strane, događa se da direktni klasni paralelizam ne postoji – pisac pripada jednoj klasi, a zastupa interese druge klase ili cijelog čovječanstva. Bitno je da u takvim slučajevima autor ne postoji iza interesa vlastite klase, shvaćene kao partikularni sklop stremljenja jednog dijela društva. Tako Orwellova “Životinjska farma” zapravo pokazuje najviše razumijevanja i saosjećaja za klasu radnika, kojoj Orwell nije pripadao. Butler, Zamjatin, Čapek, Muzil, Vonnegut – pokazuju mnogo više živog zanimanja za sudbinu čovječanstva u cjelini, nego za ispitivanje ma kakve klasne perspektive.

(Tekst objavljen u Siriusu br. 133, Zagreb, jun 1987. godine)
Sa makedonskog preveo Blagoje Jankovski

Esad Jakupović: Svet naučne fantastike

Esad Jakupović:

SVET NAUČNE FANTASTIKE

 

Kakav je to fenomen, taj čudesni žanr kome mnogi odriču umetničke pretenzije, uplašeni valjda njegovom popularnošću i njegovim obiljem? Tradicija priča o čudesnim događajima u nepoznatim i čarobnim krajevima stara je koliko i čovek. Kada se, u novije vreme, orgnula i naučnim – prerasla je u naučnu fantastiku, ono što danas obeležavamo sa SF. Teško je reći koliko je SF stara. Još je pisac „Istinitih priča“ (160. godine), Lukijan iz Samosate, u svojim antičkim pripovetkama spojio društveno i prirodno-naučno okvirima fantatike. Međutim, ako mislimo na ono što danas nazivamo naučnom fantastikom, onda moramo imati u vidu da su prve nauke, u današnjem smislu, konstituisane u četiri poslednja veka. Tako gledano, SF možemo smatrati najmlađim književnim rodom. U svakom slučaju, u ovom svetu, novom i punom suprotnosti, ona je priznat književni rod.

Izgleda čudno, ali mada se štampa vrlo mnogo SF dela (samo u Americi pojavljuje se godišnje preko 120 novih naslova), o samoj naučnoj fantastici nije mnogo pisano. Većina takvih napisa pojavljuje se u časopisima koji objavljuju SF priče (u Americi, na primer, štampa se preko 50 takvih časopisa).

Koliko god korene SF možemo tražiti u naučno-popularnoj literaturi (vrlo veliki broj knjiga o nauci i tehnici) i romanima o naučnicima, isto toliko ih možemo tražiti u nenaučnoj fantastici (Nikolaj Gogolj, Filip David), socijalno-filozofskim romanima i satiri. Izrasla iz njih, SF je zadržala elemente svakog, ali i izgradila vlastiti put.

PODELA SF

I pored razlika u pogledu izabiranja tema i ideja, ipak se može izvršiti izvesna, opšte-prihvaćena podela takvih dela:

1. Fantastična saznanja su najbliža naučno-popularnoj literaturi. Ovakva dela zanimljivom pričom jačaju interesovanje za nauku. Izlaganje mora biti naučno i uokvireno fantastikom, zanimljivo i pregledno. Likovi su jednostavni i među njime ne dolazi do sukoba. Junaci su često – deca.

2. Avanturistička fantastika mora čitaoca zainteresovati herojskim delima svojih junaka i dati primere dostojne oponašanja. Junaci su potpuni, srećni, bez suprotnosti i kolebanja, spremni da se kao istraživači upuste u bezbroj avantura. Na Zapadu je ova vrsta SF najraširenija. Na žalost, tamo se izrodila u do kraja komercijalizovanu i jeftinoj zabavi namenjenu, ružnu i banalnu SF, punu čudovišta, nadljudskih i neljudskih bića, nakaza i zločinaca.

3. Mašta o ciljevima traga za mogućim ljudskim putevima u budućnosti, izmišlja pronalaske potrebne ljudima i ukazuje na njihovu korisnost za čovečanstvo. Ciljevi moraju biti veliki i privlačni. Međutim, ova oblast SF ne govori o načinu kojim se takvi ciljevi mogu ostvariti.

4. Nove ideje već objašnjavaju kako se postavljeni ciljevi mogu ostvariti. Ponekad ukazuju i na sasvim nove ciljeve, objašnjavajući i način njihovog ostvarivanja. Sadržina je obično podređena ideji. Lica su najčešće naučnici i izumitelji, i slušaoci kojima oni objašnjavaju svoja razmišljanja.

5. Mašta o pronalascima privlači romantikom svakodnevnog rada, pričajući o radu istraživačća, graditelja i naučnika. Ovakvo pisanje zahteva poznavanje nauke i tehnike, tehnoloških procesa i fiziologije rada. Radnja se često dešava u budućnosti i priča o dalekim ciljevima, kao da su već dostignuti. Laboratorije su vrlo omiljeno mesto radnje.

6. Tehnika budućnosti zahteva znalačko pisanje o tehnici i tačno izlaganje ideja naučnika.

7. Psihološka fantastika prikazuje unutrašnji svet čoveka postavljenog u neobične prilike. Prožeta je dubokim analiziranjem karaktera. Autor mora da poznaje psihologiju i vrši posmatranje ljudi.

8. Satirična fantastika razgolićuje i ismejava nazadnog čoveka i nazadno društvo. Ona teži preuveličavanju, da bi tako lakše ukazala na ono što ne valja. Veoma je omiljena u Sovjetskom Savezu.

9. Antiutopija kritikuje štetne tendencije društva, nauke i fantastike. Često ima oblik parodije. Takođe teži uopštavanju i preuveličavanju.

10. Utopija priča o prekrasnom društvu i čoveku budućnosti, veličajući stvaralaštvo i borbu za bolji život. Mašta se o društvu srećnih, da bi se, u stvari, došlo do saznanja da je sreća u stvaranju takvog društva, a ne u njegovom ostvarenju.

 

ŠTA SADRŽI SF

Bez obzira na to o čemu, zašto i kako govori, SF mora imati ovih pet elemenata: mesto: ono može biti dostupno, već osvojeno, ili nedostupno. Dostupni su Zemlja i Mesec. Od nedostupnih mesta autori koriste planete Sunčevog sistema, druge zvezde ili planetarne sisteme zvezda unutar ili izvan naše Galaksije. Radnja se često odigrava u međuplanetarnim, međuzvezdanim ili međugalaktičim prostranstvima. Koriste se i hiper-prostori, sub-prostori (najviše korišćeni u Americi) i antimaterijalni svetovi. Nekada je česta utopija bila neki novi prostor u koji se može „otploviti“. Danas je to (dijalektički) novo za koje se treba boriti stvaranjem.

Sredstva i postupci: SF traga (naučno ili nenaučno) za alatima, mašinama, procesima i metodama, koji će omogućiti ostvarivanje korisnih ciljeva. Autori sami daju imena sredstvima koja još ne postoje, čine ih na neki način postojećim, objašnjavajući ili ne objašnjavajući kako se mogu stvoriti.

Svakako su najzanimljivija sredstva koja omogućuju savlađivanje svemirskih prostranstava, te kolevke naučne fantastike. To su svemirski brodovi sa pogonom na čvrsto ili tečno gorivo, jonskim ili fotonskim pogonom, pogonom sa atomskom ili nuklearnom energijom ili energijom anihilacije. Treba spomenuti i sredstva za putovanje kroz vreme, vremeplove.

Izvršioci: Naravno, to su najčešće ljudi, stanovnici Zemlje. Oni pokoravaju Prirodu i osvajaju Svemir. Ako su u pitanju nezemaljska razumna bića, onda ona moraju posedovati „kvalitet bića“ (ono što kod ljudi zovemo ljudskošću). Žalosna je činjenica da „junaci“ SF ne poseduju tu osobinu. Izgled i postupci nezemaljskih bića moraju imati naučnu i logičku osnovu. U poslednje vreme naučnici govore o mogućnosti postojanja bića i organizama formiranih na bazi amonijaka ili silicijuma (kod nas, život je formiran na bazi ugljenika). Autori ponekad pišu i o nematerijalnim bićima („žive energije“) ili bićima od antimaterije, što nema nikakvu naučnu podlogu.

Vreme: Ponekad SF nije vremenski determinisana, može da se razvije biolo kada. U tom slučaju radnja se obično odigrava u nekom nezemaljskom svetu, bez pominjanja Zemlje i ljudi.

Vreme može biti prošlo, sadašnje ili buduće. SF prošlosti i SF sadašnjosti uslovljavaju dolazak nezemaljskih bića ili ljudi iz budućnosti. SF budućnosti ima mnogo šire horizonte: Zemljani putuju u prošlost, osvajaju svemir, kontaktiraju sa nezemaljskim svetovima, rešavaju svoje i tuđe probleme. Osvajanje svemirskog prostora vezano je za duge vremenske periode. Autori to (nenaučno) rešavaju „vremenskim skokovima“, prolaskom kroz „hiper-prostor“ ili „emitovanjem“ (novija ideja).

Svrha: Može se govoriti o svrsi samog dela SF, a i o svrsi upotrebljenih sredstava i postupaka. „Pisac piše kad ima svetu nešto da kaže“ – rekao je jednom Maksim Gorki. Ako je delo SF namenjeno samo zabavi čitaoca, onda teško da će biti dobro. Namera autora moraju biti više i poštenije. SF mora  govoriti o čoveku (ili nekim bićima) i njegovim problemima i istinama…

Sredstva i postupci moraju imati svrhu. Ako je ona loša, treba ukazati na njenu uzaludnost. A ako je dobra, treba je veličati i ukazati na njene kvalitete. Dobra svrha je ako sredstva čine čoveka i društvo srećnijim, ako mu omogućavaju da olakša svakodnevni život, da otkriva nepoznato i onemogućava stihiju prirode. Postupci imaju svrhu tek ako vode takvim ciljevima.

KAKVA BI MORALA BITI DOBRA SF

Napravimo, na kraju, zaključak o tome šta je neophodno da bi delo SF bilo dobro:

SF mora biti privlačna i zanimljiva, mroa podsticati na stvaranje, mora tačno predvideti budućnost, mora biti angažovana (da se bori za bolje) i bliska čoveku, mora biti romantična (što isključuje prisustvo monstruma i neljudi) i fantastična, originalna, iskrena i poštena, mora posedovati književne kvalitete i, iznad svega, mora biti humana.

Ako roman ili priča poseduju sve ove osobine, onda je nesumnjivo da će ogromni broj ljubitelja SF biti obradovan još jednim vrednijim delom.

Čitaoce koje žele da saznaju više o SF, možemo uputiti na knjige „Od Lukijana do Lunjika“ Darka Suvina („Epoha“, Zagreb) i „Karta strani fantazij“ Georgija Gurjoviča (Izdateljstvo „Iskustvo“, Moskva, 1967).

 

(Članak objavljen u Kosmoplovu br. 15 od 30. januara 1970. godine)

Đorđe Bajić: Lazar Komarčić i kriminalistički roman

Đorđe Bajić:

LAZAR KOMARČIĆ I KRIMINALISTIČKI ROMAN

                      

Lazar Komarčić1

 

Književni bilans Lazara Komarčića je jedanaest pripovedačkih dela objavljenih u periodu od 1880. do 1909. godine2 što ga čini jednim od najplodnijih proznih pisaca epohe srpskog realizma. Iako se njegov književni značaj često previđa, pomenuti podatak o broju objavljenih naslova jasno govori da Komarčić nije bio kratkotrajna književna pojava. I pored Komarčićeve  plodnosti i  neospornih književnih kvaliteta, ime ovog pisca se prilično retko pominje u pregledima srpske književnosti. Skerlić ga nije uvrstio u svoju istoriju, a vođeni tim primerom to ne čine ni ostali književni istoričari Skerlićevog vremena (izuzetak je Andra Gavrilović koji Komarčiću posvećuje nekoliko redova u svojoj “Istoriji srpske i hrvatske kniževnosti za školsku i ličnu nastavu” iz 1927. godine).

Lazar Komarčić je za života bio poštovan i rado čitan pisac, ali se književna kritika nije ozbiljnije bavila njegovim radom. Povodom izlaska njegovih romana, u nekom od listova koji su se bavili književnošću, pojavio bi se poneki, uglavnom negatvan, kraći članak i to bi bilo sve. Tek povodom piščeve smrti, 1909. godine, objavljeno je nekoliko nekrologa u kojima je pokušano da se prikaže presek celokupnog Komarčićevog opusa ali ni tada nije  bila priznata književna vrednost njegovih dela (Pavle Popović je u “Srpskom književnom glasniku” priznao izvesne usluge koje je Komarčić učino za književnost ali nije propustio da napomene da su njegova dela bez trajne vrednosti). Razlog za negativan stav kritičara savremenika leži najvećim delom u Komarčićevom političkom angažmanu – kao član vladajuće stranke mnogim se zamerio svojim angažovanim novinarskim tekstovima.

Tek u drugoj polovini XX veka Komarčić je polako počeo da dobija mesto u srpskoj književnosti koje zaslužuje, ali je njegovo delo do današnjeg dana ostalo slabo i nedovoljno proučeno. Komarčić nije bio pisac koji je za sobom ostavio remek-dela ali je bio prvi pisac koji je u srpsku kniževnost uveo nove žanrovske forme, kao što su fantastični  (“Jedna ugašena zvezda”) i kriminalistički roman.

Iako je stvarao u doba realizma, Komarčić nije bio tipični predstavnik svog vremena. U svojoj “Istoriji srpske kniževnosti” Jovan Deretić ga ubraja u saputnike realizma, pošto zbog brojnih elemenata pozne romantike, koje njegovo delo poseduje, nije mogao biti svrstan u realiste. Kada se Komarčićeva dela  pročitaju  postaje evidentno da je na njega, kao pisca, presudno uticala poetika romantizma. Komarčićeva povezanost sa romantizmom nije slučajna. On je generacijski pripadao epohi romantizma ali je sticajem okolnosti u književnost ušao kasno, kao četrdesetogodišnjak. Uticaj realista (predhodnici – Glišić i Lazarević, savremenic i- Veselinović, Matavulj i Sremac) se može osetiti u slikanju ambijenata i nekih likova, ali po složenosti i razvijenosti fabule njegovi romani predstavljaju izdanak pozne romantike (realisti fabulu potiskuju u drugi plan).  Romantičarski elementi su najizraženiji na početku i kraju njegovog književnog stvaranja.

Po razvijenosti fabule Komarčićevi romani se približavaju zabavnoj književnosti3 koja krajem XIX veka doživljava svoj procvat. Fabule njegovih romana su krcate iznenadnim obrtima i neobičnim slučajnostima a sižejne linije se u njima ponekad toliko zapetljaju da se čitalac može lako izgubiti u obilju događaja. Fabula u zabavnim romanima odnosi prevagu nad junacima, koji su joj u potpunosti podređeni, tako da se pored shematizacije4 toka radnje, vrši i shematizacija ljudskih likova, koji se redukuju na puku funkciju unutar unapred determinisane priče.

Već sam spomenuo da se Komarčić  smatra začetnikom kriminalističkog romana u srpskoj književnosti (Dušan Ivanić “Srpski realizam”) i najistaknutijim predstavnikom tog žanra u srpskoj književnosti XIX veka (Jovan Deretić “Srpski roman 1800-1950”).

Kriminalistički roman se smatra najpopularnijom granom5zabavne književnosti. Sam pridev “kriminalistički” (latinska imenica crimen znači zločin, zločinstvo) nam jasno signalizira tematiku kojom se ova vrsta romana bavi. Ljudska fascinacija zločincima i zločinom je inspirisala nastanak mnogobrojnih književnih tvorevina koje su predmet svog ineresovanja tražile u tamnoj strani ljudskog ponašanja. Brojna remek-dela klasične književnosti su obrađivala ovu tematiku – setimo se samo nekih  čuvenih komada antičkog i elizabetanskog pozorišta poput “Orestije” i “Hamleta”. Ipak, čitav niz vekova nisu stvoreni potrebni uslovi za formiranje jednog posebnog književnog žanra koji bi se bavio isključivo tematikom te vrste. Tek se krajem XVIII i početkom XIX veka, sa rastom popularnosti forme romana, stvaraju se potrebni preduslovi za nastanak kriminalističkog žanra. Poslednjih decenija XVIII veka produkcija romana je naglo porasla6 Među  mnoštvom dela preovladavala su ona  koja su se mogla svrstati u zabavnu ili trivijalnu književnost dok je procenat romana sa umetničkim pretenzijama bio znatno manji. Zahtevi rastućeg tržišta su prouzrokovali pravu poplavu zabavne i uglavnom senzacionalistički obojene lektire. Postepeno, kriminalistički roman je počeo da se diferencira iz tog pučkog štiva u kojem je bilo i pustolovine, i ljubavi, i zločina, i zagonetke.

Tri Komarčićeva romana (“Dragocena ogrlica”, ”Dva amaneta” i “Prosioci”) u sebi sadrže elemente koji ih čine veoma bliskim kriminalističkom romanu ali treba imati u vidu da je u to vreme, u svetskim razmerama, ova vrsta romana tek bila u povoju, kao i da konvencije i odlike žanra još uvek nisu bile jasno ocrtane i prihvaćene. Kada je Komarčić objavio svoj prvi roman (“Dragocena ogrlica”, 1880) Konan Dojl je bio još uvek daleko od stvaranja lika Šerloka Holmsa a Poovo delo Komarčić po svemu sudeći nije poznavao (ili ono bar nije uticalo na njega). Za Komarčićevo formiranje bile su značajne sasvim druge tradicije u kriminalističkom romanu. U Srbiji su u to vreme (kao i svuda u svetu) bili veoma popularni zabavni romani objavljivani u tzv. “sveskama za groš“. U prvo vreme ova vrsta publikacija je bila pre svega dostupna čitaocima koji su poznavali neki od svetskih jezika (Komarčić je, valja pomenuti, govorio nemački) ali se ubrzo pojavio i znatan broj prevoda na srpski. Uspeh ovih romana inicirao je srpske pisce da počnu da rade na stvaranju originalnih dela i jedan od prvih razultata tog nastojanja je upravo Komarčićeva “Dragocena ogrlica”.

Za razvoj srpske zabavne književnosti posebno je značajan rad Pere Todorovića koji je u okviru podliska “Malih novina”, u periodu od 1889. do 1903. godine, objavio oko trideset romana u nastavcima (“Beogradske tajne”, “Lepe grešnice”, “Mađije na prestolu”, “Trgovina ljudskim mesom”, “Pakao. Krivični roman iz srpskog života”, “Aspide”…). U želji da privuče čitaoce Todorović je tragao za senzacionalnim, pikantnim, tajanstvenim i sentimentalno-patetičnim temama koje su nailazile na dobar prijem publike. Fabule njegovih romana-feljtona  su preuzimane direktno iz aktuelnog društvenog života u Srbiji i predstavljale su mešavinu dvorskih, političkih i erotskih intriga, u kombinaciji sa trgovačko-finansijskim špekulacijama i skandaloznim porodičnim tajnama. Neke od navedenih tema obrađivao je i Komarčić u svojim romanima ali, mora se primetiti, sa mnogo više književnog ukusa i uspeha.

Treba primetiti tendencije u Komarčićevim romanima koje ih čine tematski bliskim skupini dela koja su se bavila romansiranjem poznatih sudskih procesa a koja predstavljaju jednu od preteča kriminalističkog romana. Sva tri navedena Komarčićeva romana, u većem ili manjem obimu, su inspirisana  slučajevima poznatim iz ondašnje sudske prakse.

Formirajući se pod uticajem popularne literature koja se bavila poznatim sudskim procesima kriminalistički roman je od samog početka svog formiranja igrao na kartu ljudske fascinacije zločinom i senzacijom. Delovanje pravosuđa je pobuđivalo veliku pažnju čitalaca a interesantno je da su se u tim ranim tekstovima  zločinci često prikazivali kao simpatični junaci sa kojima bi se čitalac poistovećivao. Veliki je zločinac neretko bio prikazivan kao osoba superiorna sudskom aparatu, predstavnik “istinske pravde”. Promena u načinu tretiranja lika zločinca su se desila 1773. godine sa publikacijom prvog “Njugejt kalendara”7 koji je donosio čitav niz istinitih pripovesti o pravim zločinima. Likovi počinilaca zločina su i dalje bili u prvom planu ali su prikazani sa daleko manje simapatija nego u sličnim publikacijama koje su objavljivane pre toga. Pišući o “Njugejt kalendaru” u svojoj knjizi “Forma i ideologija detektivske fikcije” Stiven Najt ističe: ”Kratki poučni predgovori ovih pripovesti su  donosili zastrašujuća upozorenja; jedno od prvih izdanja je zbog  njene edukativnosti zbirku preporučivalo roditeljima, kao i onima koji su se spremali na daleka putovanja.” Početkom XIX veka kriminalističke pripovesti ne samo da  su sve više insistirale na ispravnosti mehanizma pravosuđa nego su se istovremeno sve više komercijalizovale postajući štivo za relaksaciju sve šire publike. Ova laka i bezvredna literatura je imala samo jedan zadatak: da zabavi čitaoca zadovoljavajući njegovu fascinaciju senzacionalističkim kriminalnim slučajevima. Originalnih dela ove vrste u Srbiji nije bilo mnogo ali su i ona postojala. Godine 1880., na primer, je objavljena “kriminalna pripovetka” “Život za dinar” izvesnog Tase J. M.-a, svojevrsna srpska verzija engleskog “Njugejt kalendara”, u kojoj su se bez bilo kakve književne vrednosti i dublje razrade karaktera zločinaca i prirode krivice opisivali slučajevi iz sudske prakse.
 
Interesantno je pomenuti izuzetnu sličnost nekih od Komarčićevih romana sa tzv. senzacionalističkim romanom. Šezdesetih godina XIX veka u Engleskoj postaju izuzetno populan tzv. senzacionalistički roman (eng. sensation novel) koji je vodio poreko od publikacija kao što su pomenuti “Njugejt kalendar” i “yellowback” edicije. Ketlin Tilotson u svom tekstu “Lako štivo 1860-tih” ovu kniževnu pojavu naziva “roman sa tajnom”. Sama tajna ne mora obavezno biti povezana sa krininalnim aktom, ali je njihovo otkrivanje često podrazumevalo određen stepen kriminalne aktivnosti, što je, iako ne uvek kjučno za priču, pomagalo da roman bude što “senzacionalističkiji”. Sama odrednica “senzacionalistički” može se tumačiti na više načina: namerom autora da uzbudljivom i napetom pričom punom preokreta isprovocira intenzivnu emocionalnu reakciju  čitaoca; korišćenjem te reči u novinskim natpisima povodom tadašnjih suđenja koja su izazivala izuzetnu pažnju među građanstvom ali i izuzetnom popularnošću koja je ova vrsta romana u svoje vreme imala… Glavni predstavnici ove struje su bili Elen Vud (Ellen Wood), Meri Elizabet Bredon (Mary Elizabeth Braddon) i Vilki Kolins (Wilkie Collins, 1824-1889).

Senzacionalistički roman svakako sadrži brojne elemente kriminalističkog žanra ali se uglavnom ne smatra njegovim delom. Čak i kada bi senzacionalistički roman i njemu slične tvorevine ubrojili  kao jednu od podvrsta kriminalističkog romana (što neki poznavaoci uostalom i čine) moramo biti svesni bitnih razlika između ove vrste romana i kriminalističkog romana u užem smislu (detektivskog romana, pre svega).

Ovom prilikom ću navesti određene motivske elemente senzacionalističkog romana koji su prisutni i kod Lazara Komarčića (u zagradi su navedeni naslovi  Komarčićevih romana u kojima se oni javljaju):

- tajne iz prošlosti, najčešće u vezi pravog identiteta nekog od likova (“Dragocena ogrlica”);
- bogate žene sa tajnama (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”); kritika  položaja žene u društvu, feminizam (“Prosioci”, delimično “Dragocena ogrlica”);
- viktimizacija mladih i neiskusnih likova od strane starijih, iskusnih kriminalaca (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”);
- kriminalne zavere, često u vezi sa problematikom braka, smrti i nasleđa (“Dragocena ogrlica”,”Dva amaneta”, delimično ”Prosioci”);
- brak iz koristi u kome jedan supružnik prisvaja novac drugog i/ili uzrokuje njegovu smrt (“Dragocena ogrlica”, ”Dva amaneta”);
- počinilac kriminalnog akta koji je čitaocu poznat od samog početka romana za razliku od stila detektivske priče u kojoj se počinioc demaskira tek na kraju dela  (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”);
- likovi-dvojnici (“Jedan razoreni um”);
- uvođenje pisanih dokumenata, poput pisama, priznanja i dnevnika, u tkivo romana (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”,  “Jedan razoren um”…);
- snovi8 (“Jedan razoren um”).

Komarčić je sasvim sigurno bio upoznat sa produkcijom ove vrste romana ali ne možemo znati u kojoj meri i sa kojim piscima mada ovo drugo, u krajnem slučaju, i nije od krucijalnog značaja imajući u vidu da se uglavnom radilo o bezvrednim romanima za jednokretnu upotrebu (tj. jedno čitanje). Komarčić najverovatnije nije bio u prilici da čita izvorne engleske naslove koji su zasnovali ovaj pravac ali su glavni elementi ove vrste romana već više decenija bili opšta mesta u evropskoj produkciji trivijalne kniževnosti. Ono što treba primetiti jeste da je Komarčić  preuzeo pomenute motive, ali to preuzimanje nije bilo automatsko. Komarčić je “pozajmljene” elemente uglavnom preoblikovao i prilagodio domaćim uslovima i mentalitetu (pogotovo u romanu “Prosioci”) i to mu se mora priznati kao zasluga.
                                                     
                   
“Dragocena ogrlica”(1880)
 
Komarčić je “Dragocenu ogrlicu” u prvim konceptima imao još sredinom sedamdesetih godina XIX veka ali su ga ratovi sa Turcima omeli da delo završi i objavi pre 1880. godine9. Poznat je i pominjan uticaj koji su na Komarčića imali pozni francuski romantičari- pre svega Viktor Igo, ali i u današnje vreme slabo poznat Oktav Feje, pisac romana “Pariske tajne”. Taj uticaj je najvidljiviji u Komarčićevom romanu prvencu. Ono što se može odmah primetiti je činjenica da Komarčić radnju svog romana smešta u grad P… (očigledna aluzija na Pariz) sa početka XIX veka. Iako nam pisac u tekstu eksplicitno ne kazuje da se radnja odvija u Francuskoj imena junaka i određene istorijske okolnosi (spominjanje revolucije, na primer) nam na to jasno pokazuju. Pored zemlje u kojoj se radnja odigrava bliskost sa Igoom je naglašena paralelama koje se mogu povući između Komarčićevih junaka i aktera “Jadnika”. Dodirne tačke imeđu Flavija i Marija, Adele i Kozete, Ogista Deginja i Žana Valžana, kao i sličnosti nekih drugih likova i epizoda “Dragocene ogrlice” i “Jadnika” su očigledne i svakako intencionalne. Komarčiću je Igo bio jedan od omiljenih pisaca, njegove “Jadnike” je dobro poznavao ali “Dragocenu ogrlicu” ne možemo nazvati plagijatom. Komarčićevo delo se svojim obimom i intencijama znatno razlikuje  od svog glavnog uzora. Prvenstvena namera ovog, posebno u poređenju sa “Jadnicima”, kratkog romana je da zabavi svoje čitaoce i on nije realizovan kao ozbiljna i sveobuhvatna studija društva. “Dragocena ogrlica” je jedan naivan ali izuzetno vešto napisan roman čija je glavna vrednost u neusiljenom stilu u kome se ne oseća napor pisanja i vešto konstruisanoj fabuli koja lako zadržava pažnju konzumenta.

Mnoge od navedenih kvaliteta ovog dela primetili su i neki od Komarčićevih savremenika. U okviru pregleda objavljenih knjževnih naslova (list “Otadžbina”; V, 17, 1880) Andra Nikolić najveću pažnji (i prostor) posvećuje upravo Komarčićevom romanu. U ovom tekstu Nikolić hvali roman ističući njegvu poučnost i važnost teme kojom se bavi, ali i zanimljivost koja će privući čitaoce. Već tada je primećena  i veza sa Igoovim “Jadnicima”.  U daljem toku teksta Nikolić se osvrće i na mane koje smatra da Komarčićev roman poseduje: “Šteta je samo što je sve zbijeno u okvir jedne priče a građa je prekrasna za potpun roman… Mnogo toga je ostalo samo nagovešteno, likovi su slabo razrađeni… Čitalac se održava u nekoj tajanstvenosti- (što je) jedna nevolja bez koje, hvala Bogu, može današnji roman”. Krajnji Nikolićev sud o romanu je ipak veoma pozitivan i on ga na kraju članka sumira sledećim rečima: “Pored svoje suvremene sadržine i privlačne pripovedne tehnike, “Dragocena ogrlica” je napisana jezikom pravilnim i lepim, i mi je bez zatezanja najlepše preporučujemo svima našim čitaocima. Uz prijatnu zabavu daje ona čitaocu pouke i pokreće ga na razmošljanje o mnogim suvremenim stvarima”. U svom članku  Andra Nikolić je sasvim lepo zapazio glavne vrline i mane Komarčićevog prvog romana.

 “Dragocena grlica” je i sa gledišta današnjeg čitaoca interesantan tekst (u svom predgovoru Komarčićevim sabranim dalima iz 1970. godine, Božidar Kovačević upravo ovaj roman preporučuje poklonicima Agate Kristi i Žorža Simeona), koji uz sve svoje nelogičnosti i nedorađenosti može da pruži par sati prijatne zabave. O nekim dubljim vrednostima ovog dela nema svrhe raspravljati jer je u njemu, ako se izuzme par refleksija o korumpiranosti sudskog aparata, gotovo sve podređeno zabavi čitaoca. Od svih Komarčićevevih romana to je roman koji je najbliži modelu zabavne literature XIX veka i nosi njene brojne odlike. Veze sa ranim oblicima kriminalističkog romana su evidentne. Glavna intriga se vrti oko krađe dijamantske ogrlice neprocenljive vrednosti i sudskog procesa koji je usled toga započet. Na samom početku ove “priče u svoje vreme” pisac stvara okvir u kome uvodi pripovedača, učitelja, koji okupljenom društvu, u atmosferi beogradske gostionice, pripoveda povest koju je jednom davno pročitao a koja je veoma slična okolnostima u vezi, tada veoma aktuelnog, slučaja testamenta pokojnog Ilije Kolarca. Ovim povezivanjem priče romana sa stvarnim, savremenim događajem iz sudske prakse (Kolarčevi naslednici su želeli da se dokopaju novca koji je ovaj ostavio u dobrotvorne svrhe) Komarčić se pridružuje trendu rane kriminalističke literature koja je svoju inspiraciju crpela iz stvarnih kriminalnih slučajeva.

Roman je podeljen na kraći uvodni deo (naslovljen “Mesto predgovora”) i XXIV poglavlja. “Dobri učitelj” ne pripoveda svoju priču prospektivno i pravolinijski već često pravi digresije u vidu retrospektivnih epizoda iz daleke ali i bliske prošlosti. Lako se može izračunati da je glavna radnja locirana u Pariz oko 1815. godine ali su česta, i za priču važna, vraćanja u vreme pre francuske revolucije iz 1789. Česte digresije i “povratak u prošlost” služe piscu kako bi objasnio i motivisao određene događaje iz glavne radnje. Kompozicija romana je zbog svega navedenog daleko od jednostavne ali se mora priznati da je Komarčić u tom domenu pokazao zavidnu pripovedačku veštinu i da je čestim izmenama vremenskih okvira postignuo određenu dinamiku koja pomaže efektnosti priče.   

“Dragocena ogrlica” je (da upotrebim termin Jovana Deretića) roman tajne, ili preciznije: roman tajni jer je u ovom delu prisutno više od jedne zagonetke. Zagonetka (enigma, tajna) je glavni princip na kome se izgrađuje struktura kriminalističkog romana.         

Zahvaljujući  prisustvu zagonetke formira se linearno-povratni tip naracije koji u sebi sadrži učestalo smenjivanje prospektivnog (postavljanje zagonetke) i retrospektivnog (odgonetanje zagonetke) pripovedanja što je slučaj i u “Dragocenoj ogrlici”. Interesantno je da je čitaocu od gotovo samog početka romana poznat identitet osobe koja je ukrala dragocenu ogrlicu, mada  ne i svi motivi koji su do te krađe doveli (jedan od motiva je  materijalna korist, drugi, intrigantniji, saznajemo tek u drugoj polovini romana). Glavna radnja se, znači, ne vrti oko pronalaženja počinioca zločina (kao što je slučaj u klasičnom detektivskom romanu, tzv. hudanitu) već oko dokazivanja (pred sudom) da je optužena, markiza Andronita Bonviljska, krađu počinila. Na tužitelju, mladom Flaviju Rozetu, je da uz pomoć prijatelja i  advokata Bosijea dokaže dve stvari: da je markiza prisvojila ogrlicu njegove pokojne majke ali i, što je mnogo važnije, da je on sin i legitimni naslednik  markiza Artura de Rivijera. Ako bi se rukovodili podelom10 koju je napravio Stanko Lasić u svojoj studiji “Poetika kriminalističkog romana” Komarčićev roman je najbliži kompozicionoj shemi nazvanoj oblik potere. Identitet zločinca nam je poznat od početka romana tako da se akcenat stavlja na proces njegovog privođenja licu pravde. Glavni prigovor ovom obliku kriminalističkog romana leži u tvrdnji da se otkrivanjem identiteta zločinca gubi na zagonetnosti koja je neophodna da bi se jedan roman uvrstio u kriminalistički žanr. Taj prigovor tvrdokornih pristalica oblika istrage, detektivskog romana i hudanita se može samo delimično prihvatiti. To što znamo ko je zločinac ne znači automatski da su pronađeni odgovori na sva pitanja. Problemi vezani za zločinački čin deluju kao zagonetka i mogu se otkrivati/objašnjavati u toku romana. Otkrivanje motiva koji su doveli do zločina i prikazivanje psihologije zločinca postaju veoma važan kompozicioni element ovog oblika kriminalističkog romana. Napetost se gradi uz pomoć potenciranja neizvesnosti ishoda potere: hoće li zločinac uspeti da nadmudri progonitelje i izbegne zasluženu kaznu ili će biti propisno kažnjen za svoja zlodela?

Glavna tajna koju Komarčić unosi u “Dragocenu ogrlicu” se ipak vrti oko otkrivanja identiteta određene osobe, samo što se ovoga puta ne radi o zločincu već, naprotiv, o dobrotvoru. Doduše, nagoveštaja o tome ko je Flavijev tajni “anđeo čuvar” ima dovoljno da svaki iole pažljiviji čitalac već u ranim fazama romana može odgonetnuti o kome se radi. U “interesu priče” pripovedač nam već u prvim glavama romana iznosi događaj koji se odigrao 28 godina pre glavne priče: plemeniti markiz Artur de Rivijer “udara temelj sreće” malom uličnom prodavcu igala poklanjajući mu pozamašnu svotu novca. U malom prodavcu nije teško preoznati bogatog trgovca Ogista Deginja (francuski l’aiguille- igla) koji, želeći da se oduži za dobro koje mu je učinjeno, i sam postaje dobročinitelj tajno pomažući Arturovog sina. Realno posmatrano, podizanje tajne identiteta dobročinitelja na rang glavne zagonetke nije bilo potrebno. Svako ko je bar površno  upoznat sa zakonitostima i shematičnošću zabavne lektire može sa lakoćom pogoditi o kome se radi a to dovodi u pitanje svrsishodnost insistiranja na toj “zagonetki”.

Sa druge strane, otkrivanje pravih raloga postupaka markize Bonviljske je veoma vešto i efektno uklopljeno u tkivo priče. Na početku je naznačeno da je Andronitin motiv očaranost lepotom ogrlice ali se takođe nagoveštava i da je probuđena njena ženska sujeta. Kada radnaja romana već odmakne, i kada Andronita bude javno optužena za krađu, u prlici smo da saznamo dublje motive koji se kriju iza ovog kriminalnog čina. Tek pošto presuda bude izrečena (zbog rigidnih zakonskih odredbi i uticaja Andronitinig  muža Mišelja Mozentala na sud, Flavije ostaje bez ogrlice ali uspeva da dokaže svoj pravi identitet) saznajemo o događaju koji se zbio noć uoči suđenja: zbog silnog uzbuđenja i krivice koja je razjeda Andronita pada u groznicu. Njena kći, Adela, neguje majku i slušajući njeno buncanje shvata da je ona zaista kriva za zločin koji joj se pripisuje kao i raloge zbog kojih je on počinjen: u mladosti je Andronita bila zaljubljena u Artura de Rivijera ali se on oženio drugom što je ljubav mlade žene pretvorilo u mržnju.

U bunilu, Andronita okriva svoju najbrižljivije čuvanu tajnu:

“Bomjere, ne karaj me!… karaj me, ja te nisam poslušala!… Ne znam ja gde je dete, baba Džoma zna… Ona ga je odvela… Ano Seviljska, čuj, ja sam ti se osvetila… Ti si mene ponizila- ubila… I ja sam tvog sina… Adelo, ne daj me- udaviše me!”.

Andronita se nije zadovoljila samo prisvajanjem skupocene ogrlice (koja je, posle revolucije, bila jedini ostatak bogatstva de Rivijerovih) već je i Arturovog malog sina, koji joj je poveren na čuvanje, lišila imena dajući ga prosjakinji baba Džomi koja ga je godinama eksplatisala i  zlostavljala.

U sledećem poglavlju Komarčić kompletira priču o Androniti pripovešću gostioničarke Žanete, koja je poznavala markizu od detinjstva tako da imamo potpunu sliku karaktera i motiva ove lepe ali sujetne žene. Andonitin lik je ovim dobio na dubini koja nije svojstvena ostalim akterima ovog Komarčićevog romana. Ostali glavni likovi su samo skicirani i pisac im ne posvećuje previše pažnje. Njihova uloga u romanu je da služe fabuli i svodi se na tipske prikaze poznate iz zabavne književnosti tog vremena. Posebno su slabo razvijeni nominalno glavni junaci- Flavije i Adela. Flavije je više pasivan nego aktivan lik, o njemu se više pripoveda nego što ga vidimo kako dela. Za Adelu se napominje da je veliki borac za emancipaciju žena ali se to po njenim postupcim ne vidi: ona je tipična jednodimenzionalna heroina romantičnih priča koja, kada se nađe u nevolji, bespomoćno čeka da bude spašena. Uloga Ogista Deginja je svedena na funciju “boga iz mašine” (deus ex machina) koji rešava probleme brojnim likovima i propagira ljubav prema bližnjem i milosrđe kao najuzvišenije od svih ljudskih osobina. 

Komarčić je imao više uspeha u prikazivanju epizodnih likova kojima roman obiluje a koji su skicirani sa više uverljivosti nego glavni akteri (stari juvelir Duferin, Džon Petar i Bela, advokat Bosije…). Po svojoj posebnoj ineresantnosti izdvaja se lik Kriša Manjela, predsednika Velikog pariskog suda. Posle iznenadne smrti markize Bonviljske Kriš i ostali članovi njegove klike smišljaju kao da se Mišelj Mozental dokopa ženinog nasledstva. Glavna prepreka je Andronitina kćer iz prvog braka, Adela. Odlučuje se da oglase da je devojka usled majčine smrti “pomerila pameću”. Adelu posle sahrane (tokom koje je sa pažnjom posmatra misteriozni crvenobradi čovek) smeštaju u ludnicu. Mišelj, naravno, preuzima brigu o poćerkinom nasledstvu.

Novi kriminalni poduhvat otkriva svu veličinu i monstruoznost zločinačke zavere, kao i nedvosmislenu korumpiranost najviših pariskih zvaničnika. Otkriva se i da su Mišeljeve prve dve žene umrle naprasno ali da je ovaj oslobođen svih optužbi jer su lekari i pravnici zaduženi za te slučajeve pripadali Krišovoj kamarili. “Vrana vrani oči ne vadi”, kaže jedan od likova. Ogist Deginj zna za ovu zaveru kao i za činjenicu da je Adela samo veoma uznemirena majčinom smrću ali ne i luda: misteriozni crvenobradi čovek koji ju je posmatrao na sprovodu je čuveni psihijatar Mišon Daženoa koga je Deginj lično poslao da motri na devojku i vidi da li pokazuje neke od znakova psihičkog oboljenja. Flavije je očajan jer smatra da je njegova tužba izazvala markizinu smrt i Adelino ludilo. Mišon umiruje mladića sledećim rečima: “Oni isti ljudi koji su doneli onakvu presudu o ogrlici vaše pokojne matere rade da upropaste i ovu kukavnu devojku. Neprijatelj je odveć silan. Ali je Bog moćniji, jači. On je na našoj strani… Adela je zdrava!”. Deginj  ubrzo otkriva Flaviju da je on  njegov dobrotvor.

U finalu romana Deginj i njegovi prijatelji ne kreću u direktan sukob sa korumpiranim moćnicima jer smatraju da je takva borba već unapred osuđena na propast. Kratke novinske vesti izveštavaju o nestanku Adele iz ludnice, preseljenju Ogista u Englesku, o tome da je Mišon napustio profesuru a Bosije advokaturu… Gotovo svi pozitivni likovi se iz Francuske sele u Englesku gde prisustvuju svadbi Adele i Flavija koji, uz Deginjevu svesrdnu novčanu pomoć, radi kao lekar za sirotinju… Kraj romana je bez svake sumnje napisan na brzu ruku i predstavlja svojevrstan antiklimaks. Podzaplet o zločinačkom udruženju i Adelinom izručenju u ludnicu je, na žalost, ostao najvećim delom nedovoljno iskorišćen. Sumljive smrti Mišeljovih žena su takođe samo uzgredno spomenute iako je i tu Komarčić imao sjajnu mogućnost da se detalnije pozabavi prirodom tih zločina i svom romanu ubrizga čitav niz elemenata koji bi ga još više približili kriminalističkom žanru. Ovako, mnogo toga je ostalo samo u nagoveštaju i bez odgovarajuće razrade.

Čini se da je deo romana u kojem je prikazano suđenje Komarčić doživeo kao vrhunac dela tako da je sve što je usledilo posle toga doživeo kao svojevrsni epilog priče koji nije smarao potrebnim da  razvija i dorađuje. Propuštena je sjana prilika da se srpska književnost obogati za jedan provorazredni kriminalistički roman. Komarčić je imao ideje za zanimljivu priču, ali nije uspeo da tu priču na pravi način ispriča. Poslednja rečenica “Dragocene ogrlice” je “Zagonetka je odgonetnuta!”. Ako ovaj roman gledamo sa stanovišta kriminalističkog žanra postavlja se pitanje da li je takva zagonetka uopšte i zavredela odgonetanje.

 

“Dva amaneta” (1893)

Godina 1893-ća je bila veoma važna za književnu biografiju Lazara Komarčića. Te godine će objaviti dva romana koji se smatraju vrhuncem njegovog stvaralaštva: “Jedan razoren um” i “Dva amaneta”. “Jedan razoren um” je roman po kojem je Komarčić ostao najviše upamćen. Ovaj roman mu je doneo lep uspeh u vidu nagrade Srpske kraljevske akademije (dok je roman bio još u rukopisu) a za piščeva života je doživeo dva izdanja (1893 i 1908). Opšte je mišljenje da je “Jedan razoren um” najzreliji umetnički rezultat piščev. Roman je u vreme objavljivanja predstavljao pravu kniževnu novinu: kroz priču o dva prijatelja koji su zaljubljeni u istu devojku, pisac je istraživao istoriju jednog psihopatološkog slučaja, njene uzroke, tok i posledice. U to vreme motiv dvojnika često je upotrebljavan u evropskim i severno-američkim romanima sa kriminalističkim elementima. Brojni romani i priče (mada ne obavezno kriminalističke orjentacije) XIX veka su sadržali zaplete koji su se vrteli oko dvojnika i blizanaca: Poov “Viljem Vilson”   (“William Wilson”, 1839), Mark Tvenov “Kraljević i prosjak (“The Prince and the Pauper”,1882)… Komarčić svojm romanom sledi ovaj trend, ali iako je jedan od centralnih motiva u “Jednom razorenom umu” motiv dvojnika Komarčić ga ne upotrbljava na žanrovski očekivan način već se opredeljuje za istraživanje psihološke motivacije svojih likova i psihički slom jednog od njih. Misterija i kriminalistički elementi nisu imali mesta u ovoj psihološkoj studiji jednog ludila.

Iako su danas “Dva amaneta” slabo  poznat roman u vreme inicijalnog objavljivanja ovo delo je naišlo na dobar prijem publike tako da je za relativno kratko vreme doživelo dva izdanja (prvo 1893. i drugo 1914). Drugo izdanje je objavljeno u oviru prvog kola “Savremene biblioteke” koje je uz Komarčićev roman sadržalo i naslove kao što su: “Pobedilac” Henriha Sjenkjeviča, “Kozaci”  Lava Tolstoja, “Napoleon” Aleksandra Dime… Iz ovoga se može videti da su se “Dva amaneta” našla u probranom društvu romana koji su se smatrali zabavnom ali i kvalitetnom lektirom.

Kada je roman objavljen nije naišao na veliku naklonost književnih kritičara. U časopisu “Stražilovo” (u okviru rubrike “Književne beleške”) se  bez bilo kakvog dužeg osvrta samo pominje da je roman štampan. U tekstu “Reč, dve o romanu” objavljenom u “Javoru” Jaša M. Prodanović kritikuje Komarčića zbog prikazivanja lika zločinca Kuzmana. Milan Savić se u tekstu “Dva slična romana” suprostavlja ovom sudu rečima: ”Kad bi se samo uzori- kao što hoće g. Prodanović- unosili u romane, onda hvala! na takvim delima. Na ovoj zemlji i nema takvih ljudi; pisci bi morali zahvatiti na nebo, u anđeoski raj, da dođu do uzora”. Iako opravdava postojanje Kuzmanovog lika Savić u ostatku tekstu ne nalazi puno hvale za Komarčićev roman. Savić roman naziva pukom “govorničko- kriminalnom raspravom sa čitaocem”. Upoređujući “Dva amaneta” sa romanom “Vidina ljubav” (koji je objavljen u isto vreme, a koji je takođe za jednu od važnih komponenti fabule imao  nesrećnu ljubav dvoje mladih) Savić daje prednost drugom, iako priznaje da je prvi roman “življi i efektniji”. Razlog za Savićev protest leži pre svega u kompoziciji druge polovine Komarčićevog romana koju opisuje na sledeći način: “ U drugom pak (delu) ide sve, kao nenamazana i pokvarena mašina preko kakve užasne kaldrme, zapinje svaki čas, da za tim iznova počne, pa da posle dužeg teglenja i toskanja tamo stigne gde je već bila; tek od 218. strane ulazi se jedva u neki organski nastavak, pa se na 268. skoči u napred a na 269. opet vrati…”.

Iako Savićeva kritika nije sasvim neosnovana čini se da je preoštra. Komarčić je očigledno voleo da u svojim delima smenjuje i prepilće vremenske planove, tako da se i u “Dva amaneta”, kao i u “Dragocenoj ogrlici”, koristi tim postupkom. Roman ima dva glavna pripovedna toka: u prvom, prospektivnom, pripoveda se o nastojanjima da se ispoštuje poslednja volja bogate ali nesrećne Pave; u drugom, retrospektivnom, govori se o nesrećnoj ljubavi Pave i Ljubiše. Pripovedač “Dva amaneta”, Miša, je ujedno jedan od aktera ove priče a o određenim događajima saznajemo iz pisama i pričanja drugih likova. Deo romana koji se bavi Pavinim i Ljubišinim usudom svakako spada u slabije stranice “Dva amaneta”. Ovu sentimentalnu, i ne baš previše ubedljivu  povest, saznajemo iz pričanja Ljubišine udovice Slavke i ona zauzima oko dve petine romana (od 72. do 138. strane u izdanju iz 1914.) usporavajući prospektivnu radnju koja se bavi pitanjima Pavinog testamenta.11[

Prospektivni tok romana počinje slučajnim susretom dva stara školska druga na Kalemegdanu: pripovedača Miše i nekadašnjeg velikog sanjalice i zaljubljenika u zvezde Ljubiše koji je građen po uzoru na junake romana romantizma. Susret budi brojne uspomene na zajedničke dane a u kraćem Mišinom retrospektivnom osvrtu upoznajemo i ostale članove nekadašnje studentske družine od kojih, za dalji tok priče, najveću važnost ima Kuzman Jeličić. Nekoliko meseci posle tog susreta, pred sam Božić, Miši stiže vest da mu je drug umro i on hita kako bi se našao na rasplaganju Ljubišinoj udovici Slavki i deci. Pored Ljubišinog odra Miša zatiče misterioznu ženu u crnom. Taj susret on opisuje na sledeći način: “ Jedna od onih gospa u crnini,  usta, pređe polako preko sobe, pređe kao nekakva senka… Svi su plakali. Samo ona gospa ne… Priđe mrtvačkom stolu. Stade više Ljubiše. Lice joj je bilo bleđe no ono u samrtnika; a ona sama je više ličila na neko priviđenje, no na živog stvora. Njeni se pogledi zaustaviše na onom skamenjenom osmehu Ljubišinom. Ja bejah zaboravio gde sam. Gledao sam u ovu zagonetnu ženu. Učinilo mi se, kao da vidim strahovite talase koji jenom dušom biju u studeno stenje nekih dalekih i tužnih uspomena”. Kada je Miša po drugi put sreo tajanstvenu ženu (isto tokom jedne posete Ljubišinoj udovici) utisak koji je na njega ostavila bi je još dublji: “…cela njena pojava imala je nečega u sebi što podseća na senke mrtvih. Njeno bledilo se prelivalo u neku prozračnost, a prozračnost je, zna se, iz oblasti duhova”. Pisac nam jasno nagoveštava da misteriozna dama u crnom krije neku, za dalji tok romana, potencijalno važnu tajnu. Komarčić dosta vešto uvodi motiv tajanstvene žene koji nije retkost u kriminalističkim i njima srodnim romanima. Miša pri prvom susretu ne zna ko je ona a ne prepoznaje je ni prilkim drugog viđenja iako mu je njena pojava privukla pažnju. Komarčić se, ipak, ne odlučuje za varijantu po kojoj bi svoje čitaoce držao duže u neizvesnosti. Iz razgovora sa Slavkom Miša ubrzo saznaje da je žena u crnom njihova zajednička prijateljica iz mladosti, Pava. Miša je začuđen jer je Pavu upamtio kao veselu zlatokosu devojku. Na pitanje šta je izavalo toliku transformaciju Slavka mu odgovara da je uzrok Pavin muž: advokat Kuzman Jeličić. Naravno, Komarčić nam ne saopštava odmah šta je to Kuzman učinio kako bi izazvao takvu Pavinu promenu već nas tokom romana postepeno obaveštava o uzrocima koji su do toga doveli.

U uvodnom delu teksta o Lazaru Komarčiću  smo naveli brojne sličnosti koje njegovo delo ima sa viktorijanskim senzacionalističkim romanom a “Dva amaneta” su dobar primer za potkrepljivanje te konstatacije. Ovaj Komarčićev roman sadrži neke od omiljenih elemenata  ove vrste romana. Pored lika “bogate žene sa tajnom” (koja je najčešće obučena u crno12, kao što se može videti na naslovnoj strani  romana Elen Vud “East Lynne” koji se smatra jednim od najpopularnijih i najkarakterističnijih izdanaka senzacionalističke  književnosti) pojavljuje se i motiv “braka iz koristi” koji se takođe uklapa u spisak opštih mesta senzacionalističkog romana. Brak Kuzmana i Pave nije brak iz ljubavi nego iz koristi (Pavin otac je izuzetno bogat) a naivna i poslušna devojka će biti uvučena u mrežu koja će je upropastiti život i uzrokovati njenu prevremenu smrt. Kuzmanove namere prema Pavi će poslužiti da se pokaže sva monstruoznost ovog uglađenog zločinca. U razgovoru sa svojom ljubavnicom Micom on kaže: ”Ja dakle, volim Pavu Tetovalinu, ali ne zbog njenog lepog lica, zbog onih njenih kao nebo plavih očiju, zbog one njene zlatno-plave kose, zbog njenog vitkog stasa, već zbog onih dražesnih triestak hiljada dukata njenog miraza”. Komarčić sa jedne strane koristi ovu Kuzmanovu izjavu kako bi pokazao svu njegovu beskrupuloznost i konačno ga promovisao kao glavnog negativca romana, a sa druge strane nam daje opis glavne junakinje koji veoma blizak šablonizovanoj predstavi heroine zabavne književnosti XVIII i XIX veka. 

Kao i u ”Dragocenoj ogrlici” identitet krivca nam je poznat već u početnoj fazi romana tako da se umesto pitanja “Ko je zločinac?” postavlja problem kako zločinca demaskirati i privesti licu pravde. Već sam napomenuo da ova vrsta postupka nije tipična za detektivski roman ali se zato često javlja u nekim drugim granama kriminalističkog romana (triler, špijunski roman…) i romanima koji su po nekim svojim odlikama bliski tom žanru. Kuzman je predstavljen kao vešt i neumoljiv čovek koji je spreman na sve kako bi se dokopao što više novca, istovremeno zadržavajući masku brižnog muža i uvaženog advokata. Upravo ta njegova dvoličnost čini Kuzmanov lik interesantnim.

Kako roman postepeno odmiče Miša dobija sve više i više dokaza o Kuzmanivoj krivici, otkrivaju se novi zločini. Posle Pavine smrti u Mišin posed dospevaju dokumenta koje pokojnica ostavila za njega a u kome se nalaze dokazi o Kuzmanovoj krivici, Pavin zapečaćeni testament i  pismo u kojem ga moli da uradi sve što je u njegovoj moći kako bi njena poslednja volja bila izvršena. Uvođenje spisa je često korišćen postupak u kriminalističkom romanu koji služi da bi se postigla određena doza “autentičnosti” ali i način da se razotkriju određene tajne i/ili  inkriminišući dokazi protiv nekog od likova. U okviru “Dva amaneta” Komarčić se obilato koristi ovim postupkom i u tkivo romana unosi: Pavinu posmrtnu listu (koja je, uz velelepni sprovod,  javni “dokaz” Kuzmanove “ljubavi” prema pokojnoj ženi), tri pisma (Ljubišino pismo Miši, a zatim i Pavino pismo Miši, u kojima zavetuju prijatelja da ispuni njihove poslednje želje, njihova dva amaneta; pismo Stanojice arhivara Pavi, uvršteno u dokumente koji su povereni Miši na čuvenje, u kome se  razotkrivaju Kuzmanove kriminalne aktivnosti),  Kuzmanov notes (krunski dokaz o njegovim zločinačkim aktivnostima i naumima, takođe uvršten u dokumente koje je Pava poverila Miši) i dva testamenta (lažni- u kome Pava “ostavlja” celokupnu imovinu suprugu, pravi- pokojničino zaveštanje fondu koji će “izdržavati i školovati srpsku siročad postradalih i pomrlih roditelja”).

U Stanojicinom pismu detaljno se nabrajaju Kuzmanovi zločinački poduhvati koji obuhvataju nameštanje sudskih procesa, brak iz interesa, nemoralno ponašanje, novčane mahinacije… Kuzman radi novčane dobiti upropašćuje sve koji mu se nađu na putu a ne preza ni od toga da rođenog kuma smesti u ludnicu kada posumnja da će ga on u jednom poslu izneveriti. Stanojica pismo Pavi završava ovim rečima:  “Eto gospođo, to je moj kum; ali je to i Vaš muž. Pa i opet, ovo je bleda slika tog čudovišta, što žive ljude sahranjuje, kako bi ih mrtve mogao pljačkati”. Na ovo pismo se nadovezuje Kuzmanov notes (koji je Stanojica ukrao i poslao Pavi uz pismo) u kome se u vidu aforizama nalaze Kuzmanovi principi (npr. “Šta će mi duša? Ja nisam gajdaš”) “Advokatsko vjeruju”(npr. “Ne treba biti milostiv ni prema kome. Bog je milostiv, a ljudi nisu bogovi”) i svojevrsni dnevnik u kome su opisani svi advokatovi zločini.

U poslednjim glavama romana događaji oko dva testamenta postaju ključni za priču. Svestan da su Pavini dokumenti nestali , i uplašen od mogućnosti da budu obelodanjeni, Kuzman uz pomoć žandarmerije organizuje pretres Slavkine kuće pod izgovorom da su mu ukradene dve skupocene grivne i brilijantski prsten. Kako je Slavka dokumenta već predala Miši pretres je bio neuspešan. Miša i Kuzman se tom prilikom posle mnogo godina ponovo sreću i iz njihovog razgovora advokat zaključuje da je Miša umešan u čitavu aferu.  Miša pravilno anticipira da je njegova kuća sledeća na spisku za pretres i sakriva dokumenta u kancelariju. Komarčićev junak se nalazi u obrnutoj situacuji od Poovog Dipena u “Ukradenom pismu”: njegov zadatak nije da pronađe nestale spise, nego da  iste sakrije kako ne bi bili pronađeni. Kuzman se na sve načine trudi da doskoči Miši (zaista organizuje pretres Mišine kuće, u Mišinu kancelatiju postavlja “svog čoveka”) ali je problem u tome što advokat nije sasvim siguran da su dokumenta zaista kod Miše. Miša pazi na svaki svoj gest u nastojanju da se ne oda. On čeka pravi trenutak da dokaze iznese pred nadležne. Kada  četrdeset dana po Pavinoj smrti Kuzman pokuša da ozvaniči lažni testament  Miša odlučuje da je vreme za akciju: odlazi ministru pravde i predaje mu Pavina dokumenta. Slično “Dragocenoj ogrlici” i “Dva amaneta” imaju prilično nagao i činjenicama pretrpan kraj. Na svega nekoliko strana je opisano hapšenje, istraga, suđenje (koje je u odnosu na “Dragocenu ogricu” opisano sa znatno manje detalja), presuda i, konačno, beg Kuzmana iz zatvora. Pisac povodom tog bekstva, u kome je učestvovalo više zatvorenika, stavlja čitaoca pred poslednju misteriju: nekoliko dana posle pomenutog događaja u Dunavu su pronađena dva poluraspadnuta leša za koja se sumnja da su Kuzman i njegov pomoćnik ali je svaka definitivna identifikacija nemoguća. Odgovor na  pitanje “Šta se dogodilo sa Kuzmanom?” saznajemo posle vremenskog skoka od nekoliko godina: na proslavi godišnjice Pavine fondacije stiže vest da je uhvaćen čuveni kriminalac Mitar Ćuba koji je, pored brojnih drugih nedela, priznao da je opljačkao i ubio Kuzmana i njegovog pomoćnika tokom zajedničkog bekstva iz zatvora od pre nekoliko godina. Ako su povodom “Dragocene ogrlice” neki od kritičara (recimo, Andra Nikolić u već pomenutom tekstu u “Otadžbini”) protestvovali zbog činjenice da “izostaje pravedna kazna moralno nečistih”, ovom prilikom ta vrsta zamerke bi bila neprimerena.

Kazna13 koju je Kuzman dobio je zaslužena: na kraju je platio glavom za svoja nedela. Životi preživelih likova konačno mogu da se ispune potpunom harmonijom i spokojem. Obznanom smrti kriminalca montsruma narušena ravnoteža je konačno potpuno uspostavljena.

 

“Prosioci” (1905)

Već sam spomenuo da Jovan Skerlić nije uvrstio Lazara Komarčića u svoju istoriju srpske književnosti, ali ni on, kao ni bilo ko drugi, nije mogao  da osporiti popularnost koja su njegova dela uživala među čitalačkom publikom. U tekstu “Šta se čita u našoj Narodnoj biblioteci” Skerić iznosi podatke o čitanosti knjiga za 1905. godinu. U konkurenciji domaćih pisaca Lazar Komarčić po čitanosti deli dvanaesto mesto sa Vojislavom Ilićem. Iza njega se nalaze takve književne veličine kao što su: Aleksa Šantić, Milovan Glišić, Simo Matavulj… Kada se uzme u obzir da u to vreme čitalačka publika nije bila ni približno brojna kao danas (na to je prvenstveno uticao izuzetno visok procenat nepismenih) Komarčić se svakako mogao ubrojati u popularnije pisce svog vremena. Razlozi za njegovu omiljenost leže pre svega u činjenici da je njegovo književno delo bilo veoma raznovrsno i da se, bar jednim svojim delom oslanjalo, na opus najpopularnijih stranih pisaca kao što su Igo, Dikens i Dima stariji.

Godine 1915-te objavljen je i Komarćićev sedmi roman, “Prosioci”. “Prosioci” se smatraju poslednjim romanom  iz  Komarčićeve “kriminalističke trilogije” ali se, pored određenih sličnosti, moraju istaći bitne razlike koje postoje između ovog, i prva dva dela.

Sva tri navedena romana se bave motivom preuzetim iz sudsko kriminalističke prakse (spor oko nasledstva) ali se sličnosti tu, dobrim delom, i završavaju. Dok “Dragocenu ogrlicu” i “Dva amaneta” karakteriše komplikovana i nelinearna naracija “Prosioci” su mnogo jednostavnije  koncipirani. Ovo Komarčićevo delo  je jedan pravolinijski usmeren  roman koji nije opterećen obiljem epizodnih događaja i pisac je bio krajnje ekonomičan u pričanju svoje priče. Za razliku od prva dva romana, koja se odigravaju u gradskoj sredini (u Parizu, odnosno Beogradu), radnja “Prosioca” je smeštena u palanačko-seosku sredinu, u Mačvu. Od tri navedena romana pisac je upravo u “Prosiocima” najbliži srpskoj proznoj tradiciji na prelazu XIX i XX veka (može se primetiti određena sličnost sa Komarčićevim nedovršenim socijalnim romanom “Bezdušnici”) ali iako  roman sadrži neke od važnih karakteristika proze realizma (soska atmosfera, likovi zelenaša i naivnih seljaka…) ovo delo se ne može svrstati u realistički korpus.

U tekstu štampanom u “Letopisu Matice Srpske”,  povodom objavljivanja “Prosioca”, M. Šević ističe brojne mane koje ovo delo sadrži. Između ostalog, u Ševićevom tekstu piše: “Šta je glavno u pripovetci, da se ljudske duše prikažu u njihovu razvoju i promenama, od toga ovde nema ni pomena. Unutrašnja nam radnja nije nikako prikazana, borbe pojedinaca sa samim sobom, sukoba haraktera nigde ne vidimo… Ljudi su svi ili đavoli ili anđeli samo ljudi nisu. I govor im je retko kad prirodan, a vrlo često uveštačen i do neprijatnosti sladak. Opisi su retki, kratki, na čemu im se ne bi moglo toliko zameriti, kad ne bi bili većinom i ne određeni.” Šević je sasvim ispravno primetio da se radi o delu koje nema značajniju umetničku vrednost, ali je svoj tekst završio rečima u kojima ističe da veruje kako će “Prosioci” naići na dobar prijem među čitaocima željnim lake zabave. Posle pročitanog dela (koje se zbog svog nevelikog obima jedva može nazvati kraćim romanom) nije teško zaključiti da su “Prosioci” jedan zabavan ali na brzu ruku napisan roman. Radnja romana je izuzetno dinamična, brzo se prelazi sa događaja na događaj. Glave su izuzetno kratke, bez previše opisa i retardacija, sve je usmereno ka što bržem raspletu… Komarčić u prvih šest glava  izlaže okolnosti koje dovode do glavog zapleta. Preostalih deset glava se bave problemom specifičnosti onovremenog srpskog naslednog prava po kojem prioritet u nasleđivanju imaju muški potomci. Radnja je smeštena u šezdesete godine XVIII veka i govori o situaciji u kojoj se našla mlada Anđelija posle niza iznenadnih smrti koje su odnele sve muške članove njene porodice. Ogromno bogatstvo njenog pokojnog oca izlaže Anđeliju opasnosti da postane pion u rukama Sime Ćate (koji je postavljen za glavnog staraoca nasledstva) i Maksima Ćuka (koji želi da svog sina oženi bogatom naslednicom i tako poveća svoj, ionako  pozamašan, kapital).

Angažovanost koji “Prosioci” poseduju leži u činjenici da se Komarčić u ovom svom romanu bavi problemom nejednakosti muškaraca i žena koja je postojala u srpskom zakonodavstvu. Pisac u uvodnom tekstu svoje delo posvećuje ženskom rodu i tokom romana se (prvenstveno preko lika advokata Radića) trudi da dokaže svu nepravdu koja je u zakonodavstvu postojala. Mora se priznati da se Komarčić opredeljuje za izuzetno ineresantnu temu ali problem nastaje kada za srećan ishod romana upravo postane zaslužan sporni nasledni zakon14: kada se uspostavi da sticajem okolnosi (redosled smrti muških članova porodice) imanje i novac ne nasleđuje Anđelija već njena snaja Ikonija, Ćatin i Ćukov beskrupulozni plan propada i Anđelija može da se bez problema uda za čoveka koga voli. Ovakva logička nedoslednost pisca koji želi da nas uveri u istinitost svoje teze ipak može da se oprosti imajući u vidu da tema u pitanju nije tretirana na ozbiljan način već sa prvenstvenom intencijom da se čitalac zabavi.

Kriminalne aktivnosti u romanu su ograničene na plan da Anđeliju udaju protiv njene volje a na račun svoje koristi. Za razliku od “Dragocene ogrlice” i “Dva amaneta” na junacima “Prosioca” nije da zločin  razotkriju i kazne već da  spreče da se uopšte dogodi.

Dve ljubave priče (Ikonija-Rajko; Anđelija-Radojlo) predstavjaju značajan deo romana dajući mu jaku sentimentalnu notu, ujedno potiskujući kriminalističke elemente u drugi plan. Zbog svega navedenog treba primetiti da su “Prosioci” od sva tri pomenuta romana najdalji od obrazaca kriminalističkog žanra. To je pre svega porodično-ljubavni  roman iz seoskog života, a određene amoralne intencije nekih likova su samo pod-zaplet koji služi da bi se ilustrovala glavna teza o neophodnosti jednakosti u nasleđivanju.

U svom poznatom maniru Komarčić i u “Prosioce” unosi nekoliko tajni koje romanu daju određenu notu miserije. Prva tajna se ogleda u otkrivanju identiteta osobe koja je isplatila dugove Ikonijinog oca: pred kraj romana saznajemo da je to bio njen voljeni Rajko a ne bogati  svekar Uglješa Pivljak. Druga tajna se ogleda u činjenici da je Radojlo bio taj koji je inicirao da Rajko i Ikonija povedu spor pred sudom oko Pivljakovljeve zaostavštine a u želji da je, pošto joj sud ospori pravo nasledstva, oslobodi silnih prosaca koji su želeli brak iz koristi. Obe ove tajne nisu ključne za kompoziciju romana a ujedno ne spadaju u vrstu tajni kojom bi se kriminalistički roman bavio.

Lik Maksima Ćuka je možda jedini  element “Prosioca” koji ovaj roman približuju romanu kriminalističkog žanra. Komarćič stvara ineresantan lik trgovca-zalenaša koji ne preza od mahinacija da bi povećao svoje bogatsto. Slično advokatu Kuzmanu iz “Dva amaneta” (ineresantno je pomenuti da se Kuzman, doduše samo kao epizodni lik, pojavljuje i u “Posiocima”: Ćuk upravo njega angažuje da pokuša da na sudu ospori Ikonijino pravo na nasledstvo) i Ćuk voli da svoje poglede na svet iznese u vidu aforizama (“Novac je najveća sila na ovom svetu; lud je ko se ne stara, da tu silu ima u svojoj vlasti…”), i ne preza od  mita kako bi ostvario svoje ciljeve (”Da bi dobio dva dukata, slobodno baci jedan”) ali je za razliku od beogradskog advokata mnogo manje perfidan u svojim naumima. Na kraju romana saznaćemo da ni njega nije zaobišla zaslužena kazna- gubitak bogatstva koje sa puno predanosti godinama prikupljao.

* * *

Lazar Komarčić je bio pisac koji je srpsku književnost zadužio brojnim inovacijama koje je u nju svojim romanima uneo. “Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta” i “Prosioci” su značajni pre svega kao jedan prilično uspeo pokušaj da se zabavna kniževnost podigne na jedan viši književni nivo. Od “sveski za groš“ Komarčić je preuzeo intenciju da zabavi publiku ali je često umeo da u svoja dela unese određene elemente koji su im dizali književnu vrednost: veštu kompoziciju, misaonost, socijalni momenat…

Komarčićev značaj leži i u tome što je prokrčio put stvaranju srpskog kriminalističkog romana ali je njegov napor, na žalost, ostao bez dostojnog nastavljača. Tri navedena romana možemo svrstati u grupu dela koja se smatraju pretečama današnjeg kriminalističkog romana. Sledeći logični korak u razvoju žanra bi bio nastanak srpskog detektivskog romana ali do toga nije nikada došlo. Srpski kriminalistički roman je posle Komarčića  skliznuo na književnu marginu gde se nalazi i danas. Pojedini pisci (poput Dragoslava Mihailovića, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića) su veoma uspešno eksperimentisali sa nekim od postulata kriminalističkog žanra ali ostaje činjenica da srpska književnost do današnjeg dana nije dobila autora koji bi se mogao nazvati pravim predstavnikom ove vrste kniževnosti. Potencijal koji je svojim delom stvorio Lazar Komarčić ostao je neiskorišćen.

 

 

——————–

 

[1] Lazar Komarčić je rođen 9. januara 1839. godine u selu Glogu, u pribojskoj opštini koja se u to vreme jo uvek nalazila pod Turcima. U Valjevu završava osnovnu školu i terzijski zanat. Iz Valjeva se seli u Beograd gde radi kao zanatlija a u slobodno vreme pohađa gimnaziju. Prilikom bombardovanja Beograda, 1862. godine, gubi prste na desnoj ruci tako da je bio prisiljen da napusti zanat. Posle položenog učiteljskog ispita Komarčić jedno vreme radi u prosveti da bi se kasnije, na sestrinu molbu,  posvetio vođenju  kafane u Šapcu. U novinarstvo ulazi sedamdesetih godina XIX veka. Sarađuje u listu Srbija koji je širio ideje Svetozara Markovića. Godine 1875. u Kragujevcu pokreće list Zbor koji je bio kratkog veka. U Beogradu radi kao urednik u listovima Budućnost i Novi zavet. Godine 1882. Komarčić menja svoje političko opredeljenje i postaje glavni urednik Videla (1882-1896), lista vladajuće partije. Dotadašnji liberal i socijalista postaje naprednjak. Po prestanku izlaženja Videla ostaje bez posla i dugo živi u bedi. Umro je 9. januara 1909. godine, na  svoj sedamdeseti rođendan.

[2] Komarčić je autor osam romana: Bezdušnici (1880), Dragocena ogrlica (1880), Moj kočijaš (1887), Dva amaneta (1893), Jedan razoren um (1893), Jedna ugašena zvezda (1902), Prosioci (1905) i Mučenici za slobodu (1907); dve zbirke pripovedaka: Pripovetke (1894) i Slike i pripovetke (1905); i jedne knjige istorijsko-proznih zapisa: Pretci i potomci (1901).

[3] Zabavna književnost je vrsta književnosti koja interesantnom građom, na zabavan način, ugađa ukusu najšireg kruga čitalaca. Zabavna književnost u celini, ili jedan deo zabavne književnosti koji nema nikakve umetničke vrednosti, naziva se često i trivijalna književnost (od latinske reči trivialis, prost, običan). Neki teoretičar ne prave razliku između zabavne i trivijalne književnosti dok drugi to čine; Hans Diter Zimerman u svom članku “Predrasuda o trivijalnoj književnosti koja je istovremeno predrasuda o književnosti”, na primer, deli književnost na trivijalnu, zabavnu i visoku, rukovodeći se njihovom čitalačkom publikom.
 

[4] Prvi primer izrazite književne shematizacije u XVIII veku predstavlja slučaj romana “Robinzon Kruzo” koga je Danijel Defo (Daniel Defoe) objavio 1719. godine postigavši izuzetan uspeh. Popularnost ovog dela inicirala je brojne epigone koji su određene strukturne osobine ovog romana kanonizovali u rigidnu shemu iz koje su nastale brojene “robinzonade” (glavni junak se uz pomoć dovitljivosti i fizičke snage izvlači iz brojnih , naizgled bezizlaznih, situacija opasnih po život). Shematizacije popularnih dela je nastavljena brojnim imitacijama Ričardsonove “Pamele” (iz koje je proistekla shema ljubavno-sentimentalnog romana), Geteovih “Patnji mladog Vertera”, Volpolovog “Ortrantskog zamka”  (preteča  romana strave)…

[5] Ne postoji opšte prihvaćena podela zabavne/trivijalne kniževnosti ali se najčešće pominju sledeće vrste: ljubavni roman, avanturistički roman, naučna fantastika, roman strave i užasa (horor) i kriminalistički roman (skraćeno “krimić”). Svi navedeni tipovi imaju izraženu shematičnost koja se ogleda u a priori determinisanom toku radnje, tipskim prikazima likova, simplificiranom jezičkom izrazu i fiksiranoj slici sveta koju određena vrsta prikazuje.

[6] U Nemačkoj je, recimo, u razdoblju od 1779. do 1781. objavljeno 100 romana, u periodu 1781-1790 je objavljeno 907 naslova, a u poslednjoj deceniji XVIII veka taj broj se popeo na preko 1600 romana!

[7] Njugejt (Newgate) je ime poznatog londonskog zatvora. Uspeh “Njugejt kalendara” je inicirao nastanak čitavog niza romana koji su bili bazirani na zločinima koji su se zaista dogodili. Najuspešniji (i svakako najpoznatiji) roman iz te serije je bio Dikensov “Oliver Tvist” (“Oliver Twist”, 1837-1839).

[8] Motiv proročkog sna je najdoslednije razvijen u Komarčićevoj pripoveci “Zapisnik jednog pokojnika”.

[9] Uporedo sa pisanjem  ovog dela Komarčić je započeo rad na ambiciozno zamišljenom društvenom romanu “Bezdušnici” ali je isti, za razliku od “Dragocene ogrlice”, ostao nedovršen (od planirane tri knjige objavjena je samo jedna).

[10] Lasić smatra da se bazična shema kriminalističkog romana može ostvariti u četiri glavna kompoziciona oblika: oblik istrage (identitet počinioca zločina  nije poznat  i akcenat se stavlja na blok istrage koja će, na kraju, dovesti do njegovog otkrivanja); oblik potere (zločinac je poznat, akcenat se stavlja na blok potere); oblik pretnje (akcenat se stavlja na blok pripreme zločinačkog čina a identitet zločinca može, ali i ne mora, od početka biti poznat čitaocu) i oblik akcije (granični oblik kriminalističkog romana, blizak avanturističkom romanu, u kome figurira veći ili manji broj zagonetnih događaja). Obliku potere, uz “Dragocenu ogrlicu”, su bliska i “Dva amaneta”; dok su “Prosioci” imaju neke od elemenata oblika pretnje u kojem je poznat identitet osoba koje planiraju zločin.

[11] Na ovom svojevrsnom “romanu u romanu” neću se zadržavati jer u njemu nema elemenata koji bi nas ovom prilikom mogli interesovati.

[12]“Gospa sva u crnini” se pojavljuje i u poznatoj Komarčićevoj kratkoj pripoveci “Šah-mat”.

[13] U najvećem broju slučajeva, kriminalistički roman je roman reda i krivca na kraju po pravilu stiže zaslužena kazna. Postoje romani ovog žanra (takva je jednim delom i  Komarčićeva “Dragocena ogrlica”) u kojima zločinac ostaje nekažnjen, ali su oni retkost koja se ne uklapa u opšta pravila kriminalistiškog romana po kojim zločin mora biti propisno kažnjen.

[14] Ovo je primetio i M. Šević. U tekstu o ovom Komarčićevom romanu on ističe: “U stvari je pak ova pripovetka napisana protiv svoje dobre tendencije”.

 

 

Literatura:

1. Jovan Deretić: “Srpski roman 1800-1950”, Nolit, Beograd, 1981.
2. Jovan Deretić: “Istorija srpske književnosti”, Nolit, Beograd, 1983.
3. Branimir Donat: “Umire li kriminalistički roman?”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
4. Viktor Žmegač: “Kniževno stvaralaštvo i povjest društva” (tekstovi “Aspekt romana detekcije” i “Kategorije kritičkog pristupa trivijalnoj književnosti”), Liber, Zagreb, 1976.
5. Dušan Ivanić: “Srpski realizam”, Matica srpska, Novi Sad, 1996.
6. Svetlana Velmar Janković: “Pisac protivrečnosti i kobi”, predgovor u Pera Todorović: “Smrt Karađorđeva”, Prosveta, Beograd, 1984.
7. Tatjana Jovićević: “Roman u nastavcima- dominantan književni oblik u Todorovićevim Malim novinama”; tekst iz knjige “Pera Todorović”, Institut za kniževnost i umetnost, Beograd, 1999.
8. Božidar Kovačević: “Književno stvaranje Lazara Komarčića”, predgovor prvoj knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
9. Žan Pjer Kolin: “O stilističkom pristupu lošoj književnoj vrsti- kriminalističkom romanu”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
10. Stanko Lasić: “Poetika kriminalističkog romana”, Mladost, Zagreb, 1973.
11. Andra Nikolić: “Dragocena ogrlica”, Otadžbina V, 17, 1880.
12. Pavao Pavličić: “Sve što znam o krimiću”, Filip Višnjić, Beograd, 1990.
13. Jaša M. Prodanović: “Reč, dve o romanu”, Javor, 1893.
14. Milan Savić: “Dva slična romana”, LMS, 176, 4, 1893.
15. Jovan Skerlić: “Pisci i knjige IV” (tekst “Šta se čita u našoj Narodnoj biblioteci”), Prosveta, Beograd, 1964.
16. Cvetan Todorov: “Tipologija kriminalističkog romana”, Književna reč, 291, 1986.
17. Fransoa Foska: “Šta je to kriminalistički roman?”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
18. Fransoa Foska: “Detinjstvo kriminalističkog romana”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
19. Vukoman Šalipurović: “Lazar Komarčić Komarica, 1839-1909”, predgovor prvoj   knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
20. M. Šević: “Prosioci”, LMS, 283, 5, 1905.
21. Zdenko Škreb: “Književnost i povjesni svet” (tekstovi “Trivijalna kniževnost” i “Detektivski roman), školska knjiga, Zagreb, 1981.

Branko Kitanović: Preteče savremene fantastike

Branko Kitanović:

PRETEČE SAVREMENE FANTASTIKE

 

Od vremena kada su bure na moru objašnjavane samovoljom Posejdona, grom – gnevom Peruna, a zemljotresi – kapricioznošću boga Vulkana, pa do 1957, godine – početka epohe kosmičkih letova – istorijski gledano nije prošlo mnogo vremena: manje od 3.000 godina. Te iste 1957. godine u Londonu je izišla knjiga engleskog astronoma Patrika Mura „Nauka i fantazija“, posvećena naučnoj fantastici. U njoj je sakupljen ogroman, izvrsno sistematizovan materijal, koji ubedljivo pokazuje da se mašta o međuzvezdanim letovima u ovoj ili onoj formi provlači kroz gotovo celu istoriju čovečanstva. Patrik Mur navodi preko hiljadu dela sa ovom tematikom, od kojih mnoga potiču iz dalekih vekova, davno pre naše ere. On, između ostalog, pominje mnogobrojne knjige kineske, indijske, vavilonske, japanske, persijske i arabljanske literature, potpuno nepoznate evropskom čitaocu. Ljudi su odavno „osvojili“ nebo, mitiloški ljudi Dedal i Ikar, a ne bogovi. Milenijumima su oni živeli u srcu svakoga, čije su misli bile upravljene put zvezda.

O međuzvezdanim letovima maštali su Lukijan i Plaut, Svift i Volter. U prošlosti se fantastikom nisu bavili samo prosvetitelj Žil Vern i filozofski alegorični H. Dž. Vels, već i besmrtni Homer, Dante, Šekspir, Rable, Kampanela, Tomas Mor, Roston, Sen Simon, Gogolj, Puškin, Edgar Alan Po i drugi. Mnoga njihova „fantastična sredstva“ su zastarela i prevaziđena, ali njihov rodonačelnički i istovremeno veoma obuhvatan metod obrade fantastične teme živi i danas u stvaralaštvu naših savremenika.

Drugi su opet svoje gotovo vizionarsko naprednjaštvo plaćali glavom. Jer sporovi „poročnih snova bogohulitelja i žestoke jave bogobranitelja“, završavale su se skoro uvek tragično za ove prve. Ali, mač, olovo, vešala i zablude nisu nikada mogli da okuju misao.

Robovlasnici su ubili najvećeg antičkog socijalutopistu Spartaka, zavojevači – naučnika i fantastu Arhimeda, inkvizicija je spalila na lomači velikog istraživača neba Đordana Bruna i ucenjivala Galileja da bi se odrekao istine. U kazamatima Petropavlovske tvrđave maštao je o letu na zvezde, očekujući smrtnu kaznu, Nikolaj Kibalčič. U zabačenoj Kalugi stvarao je teoriju raketodinamike provincijski učitelj Ciolkovski, ali njegovi radovi nisu interesovali ograničene carske činovnike. „Inspiraciju za međuplanetarne probleme i putovanja našao sam u vizionarskoj literaturi“ – pisao je mnogo godina kasnije Konstantin Eduardovič Ciolkovski, teoretičar moderne kosmonautike.

Svetu je malo pozanto da interesovanje Rusa za naučnu fantastiku potiče još iz doba polupismene mužačke Rusije, kada se godine 1840. pojavio vizionarski roman V. Odojevskog „4348“, u kome pionir ruske naučne fantastike mašta o otkrivanju tajni zemlje i neba, o grandioznom društvenom i tehničkom napretku. Njegova ideja o zagrevanju Sibira gigantskim ventilatorima, o merenju pravca vetrova i klime u ovim surovim predelima azijskog kontinenta, dobija u naše vreme gotovo realnu osnovu. U znamenitom „Četvrtom snu“ Vere Pavlovne, u romanu Nikolaja Černišovskog „Šta da se radi?“ izražena je ne samo socijalna, već i naučno-tehnička fantazija. U svoje vreme su imali uspeha „marsovski romani“ A. Bogdanova – Malinovskog „Crvena zvezda“ i „Inženjer Meni“, koje je autor iskoristio za propagandu mahističkih ideja, što je svojevremeno zapazio još Lenjin.
Međutim, značajnu ulogu su odigrala naučno-fantastična dela ruskih inženjera i naučnika, koji su kroz književnu formu propagirali svoje naučno-tehničke ideje i tako doprineli kako tehničkom i filozofskom progresu, tako i popularisanju ovog književnog žanra. Pronalazač V. N. Čikoljev objavio je 1893. u časopisu „Elektrika“ povest-utopiju „Ni stvarno ni izmišljeno“, u kojoj daje sliku vremena kada će električna energija postati glavni tehnički oslonac civilizacije. Nešto kasnije, inženjer Rodnih napisao je roman „Podzemni eskalator Moskva- Petrograd“, u kome je izneo smeo, originalan projekt pokretne pruge postavljene u izgrađenom tunelu između ova dva velika grada. U to vreme Nižnjenovgorađanin I. Infatijev izdao je povest o Marsovcima – „Na drugoj planeti“ a B. Krasnogorski astronomski roman „Na talasima etra“. Zanimljivo je istaći da se prvi put u istoriji naučne fantastike kosmički brod kreće korišćenjem svetlosne energije, o kojoj se, kao pogonskom sredstvu budućih kosmičkih ekspedicija, u naše vreme vode žive diskusije među autoritativnim naučnicima širom sveta.

Neposredno zatim, poznati revolucionar i naučnik, Šliserburžanin N. A. Morozov, opisao je u knjizi „Na granici nepozantog“ let međuplanetarnog brojda u „četvrtu dimenziju“, pomoću „reakcije“ svemirskog etra. On takođe predviđa da će ljudi uspostaviti vezu sa razumnim bićima na drugim zvezdanim svetovima i naučiti čak da upravljaju kretanje planeta. Moskovski profesor Kukarkin, jedan od najvećih astrofizičara današnjice, izjavio je da je s teorijskog gledišta moguće u dalekoj budućnosti upravljati kretanjem Zemlje, pa čak i drugih planeta i time po određenoj želji približavati ili udaljavati pojedine planeta od Sunca.

Dvadesetih godina, za vreme NEP-a i postojanja privatnih izdavača u Rusiji, izdat je veliki broj pseudonaučne fantastične literature, kao na primer: „Specifikacija iditola“ S. Bobrova, „Psihomašina“ V. Gončareva, „Zlički profesora Zvezdočotova“ M. Girelija, „Ognjene provalije“ N. Muhanova i dr. U njima se opisuju mašine za preseljavanje duša i međuplanetarni brodovi, koji koriste psihičku energiju kao pokretačku snagu.


Nova era

Osnivači savremene sovjetske fantastike bili su K. Ciolkovski, akademik Obručov, A. Beljajev i Aleksej Tolstoj. Njihova dela i stvaralački metod uticali su na obrazovanje sovjetske škole naučne fantastike, koja je vremenom zauzela vodeće mesto u svetu, sa čime se slaže većina autoritativnih poznavalaca ovog žanra.

Od 1917. do 1960. godine u Sovjetskom Savezu je izdato u milionskim tiražima više od hiljadu naučno-fantastičnih romana, drama i priča, a snimljeno je i mnogo filmova.

(2)

U stvari, naučno fantastični roman je specijalni žanr umetničke literature i on se razlikuje od psihološkog, socijalnog i istorijskog romana. Tom literaturom bave se u Sovjetskom Savezu uglavnom visoko obrazovani ljudi, koji aktivno prate razvoj svih grana nauke i tehnike, a naročito najnovije i najkardinalnije naučne probleme. Nije onda čudo što su autori tih dela uglavnom eminentni naučnici, inženjeri, filozofi, profesori univerziteta, konstruktori raketa i satelita. Naučnu fantastiku ne treba svoditi na zanimljivu nauku, niti je pretvarati u dosadnu naučno-popularnu literaturu – primat mora imati čovek sa svojim problemima i preokupacijama, a ne mašine. Ako bi naučno-fantastične ideje bile stoprocentno naučne, one bi samim tim prestale da budu fantastične. Bez „dopuštenih“, naučnih „grešaka“ nema prave vizionarske literature, jer ako je naučna hipoteza potpuno potvrđena eksperimentalno, onda ona prestaje da bude naučna fantastika i postaje naučna teorija, ili ostvareni pronalazak. Međutim, naučni podaci su neophodni, ali se njihovo unošenje u delo mora motivisati samom fabulom, sudbinama i postupcima junaka.

U savremenom sovjetskom fantastičnom romanu „otkrivena“ je i „uništena“ tajna smrti, pronađene su posebne forme života na temperaturi od više hiljada stepeni, zatim način pretvaranje mrtve materije u živu i stvaranje umno visoko razvijenih bića. „Zavirilo se“ u zvezdane sisteme i galaksije udaljene od nas milionima svetlosnih godina, „upoznata su“ živa bića fantastičnih oblika i razmera, „ustanovljeni su“ i „iskorišćeni“ zakoni svemirske gravitacije, „dostignuta je“ brzina svetlosti…


Istina kao podstrek

Koliku raznolikost i koliko tajni krije Kosmos, može se delimično videti iz nekih dosada ustanovljenih osobina relativno bliskih zvezda. Tako je na primer zvezda VV u sažvežđu Cefeje, mnogo „hladnija“ od Sunca i oko deset milijardi puta veća od njega. Materija te zvezde je neobično razređena. Njena gustina je 25 puta manja od gustine vazduha. „Najmanji patuljak“ – Kejpera – je jedna od najzgusnutijih zvezda. Ona je sedam puta manja od Zemlje, a teži tri hiljada puta više od Zemlje. Jedan njen litar težio bi na Zemlji 36 hiljada tona – što odgovara težini deset teških teretnih kompozicija. Sila teže ne površini te zvezde je 3,400.000 puta veća nego na Zemlji. Zvezda S – u sazvežđu Zlatne Ribe – „najenergičnija“ je od poznatih zvezda. Ona odaje 300-500 hiljada puta više toplote i svetlosti nego Sunce. Podsetimo se da je temperatura na površini Sunca oko 6.000 stepeni i da je moć zračenja jednog njegovog kvadratnog metra ravna 84.000 konjskih snaga. Kada bi se zvezda S našla mesto Sunca, temperatura na Zemlji povisila bi se na 7.000 stepeni i naša bi se planeta pretvorila u maglinu usijanog gasa. „Najnovija“ zvezda u sazvežđu „Lovačkih pasa“ je najupadljivija zvezda. Godine 1937. astronomi su posmatrali njen neobičan bljesak. U trenutku najjačeg sjaja ona je pružila toliko svetlosti koliko bi dale milijarde „običnih zvezda – sunca“. Ali ljudi tu pojavu nisu zabeležili kad se dogodila zbog toga što je ta zvezda vrlo daleko. Svetlost od nje do nas putuje milionima godina. Ta zvezda je u stvari bljesnula ne 1937. godine, već mnogo pre pojave čoveka na zemlji!

Logično je da je pri ovakvoj raznolikosti Vasione život u njoj izvanredno raznovrstan, a da su i mnogobrojni procesi koji se u Svemiru odigravaju sasvim druge prirode od zemaljskih.

Čovek naoružan celokupnom moći naučno-tehničkog progresa, probija tesne okvire svoje planete i gonjen žeđu za saznanjem ustremljuje se u Kosmos da bi otkrio i druge svetove. A u krčenju nepreglednih svemirskih puteva fantastika muje ne samo prethodnica već i veran saputnik, pratilac i često savetodavac.

Tako je pre nekoliko godina lenjingrađanin A. Volkov napisao roman „Putovanje na Veneru“, čija se zanimljivost ne zasniva samo na neobičnom sadržaju, dramtičnim obrtima i rešenjima i podvizima astronauta Vladimira Odinceva, već i na tome što u njegovoj osnovi postoji zrno naučne istine, koje je ne tako davno uklopljeno u planove za osvajanje Kosmosa izrađene od strane Sjedova, Šternfelda, Pokrovskog i drugih sovjetskih naučnika.

Čak i najneverovatnija fantazija ima prava na postojanje ako se ne razilazi s opštim pravcem naučnog i socijalnog progresa, pri čemu se radi objašnjenja ovog ili onog slučaja, ovog ili onog događaja, često pribegava retrospektivnosti. Jedan ne tako davno iskopan kostur dinosaurusa u Srednoj Aziji podstakao je akademika Jefremova da napiše interesantan roman sa naučnom hipotezom o dolasku kosmonauta na Zemlju. Ispitivanja su pokazala da je životinja bila ubijena atomskim oružjem, koje je tada moglo biti doneto jedino iz Kosmosa. Slično mišljenje sadrži i hipoteza mladog moskovskog naučnika Agresta o Balbeskoj terasi na Srednjem istoku, kao nekadašnjem kosmodromu svemirskih brodova, koji su i pripadali stanovnicima drugih svetova. Međutim, Lenjingrađanin G. Martinov otišao je još dalje, pa je u obliku hipoteze napisao roman „Kalisto“, u kome je, služeći se motivom dolaska kosmonauta iz Svemira i opisom njihogov stupnja razvitka, u stvari opisao socijalni sistem, nauku i tehniku na Zemlji u dalekoj budućnosti.


(3)

Sovjetski Komitet za astronautiku prati sve naučne zamisli i pretpostavke domaćih i stranih pisaca naučne fantastike, pa je nedavno na jednom njegovom skupu prihvaćena sugestija A. Morozova, iznesena u romanu „Mars 1“, o stvaranju na Zemlji, u laboratorijama, uslova sličnih onima na drugim planetama. U njima bi se budući kosmonauti privikli na atmosferu, floru i faunu pojednih planeta. Na sličan način je intervenisala Akademija nauka SSSR, povodom teza koje su u svojim delima izneli A. Kazancev, Ljapunov i poljski pisac Stanislav Lem o poreklu Tunguskog meteorita, tvrdeći da je on deo atomskog broda iz Svemira.

U delima posvećenim Kosmosu često je teško ustanoviti gde se završava naučna fantastika, a gde počinje skaska, jer ono što je do juče izgledalo kao neverovatna dosteka, danas se oblikuje u matematičke formule, inženjerske skice i projekte.

Tako su se svojevremeno na Zapadu, a naročito u SAD, pojavili mnogobrojni ozbiljni komentari povodom romana V. Ivanova „Energija pod našom vlašću“. U delu se opisuje kako specijalni nebeski top šalje zrake na Mesec i druge planete, a oni se otuda odbijaju i padaju na određeni predmet, grad ili zemlju, uništavajući sve živo. Zraci nastaju oslobađanjem energije i veštačkim stvorenih radioelemenata u ciklotronu. U nekim zapadnim napisima tvrdilo se da se ovo delo zasniva na određenim dostignućima sovjetske vojne nauke i da se oružje sličnih osobina nalazi u fazi stvaranje. I doktor fizičko-matematičkih nauka, uz to poznati pisac, A. Dnjeprov, dao je materijala raznim vojnim komentatorima svojim delom „Rakovi idu po ostrvu“, bez obzira što roman ima satiričan karakter. Reč je o malim metalnim napravama u obliku rakova, koje, koristeći dostignuća kibernetike, napadaju protivničke tenkove, topove, avione, rakete i druge uređaje. Prvi rak proždire metal i iz njega stvara drugog raka, drugi trećeg itd. I uskoro je celokupan metal protivnika iskorišćen za reprodukciju tih svojevrsnih kibernetskih naprava.

Slična je i povest S. Rozvala „Zraci život“ u kojoj se naučno obrađuje mogućnost stvaranja zrakova koji bi ubijali sve mikroorganizme, dezinfikovali i regenerisali biljni i životinjski svet i samim tim za uvek iskorenili sve zarazne bolesti. Treba istaći da ova ideja postaje sve interesantnija i popularnija u sovjetskim naučnim krugovima.

Život nagoni autore naučne fantastike da smelo gledaju u budućnost i da prevazilaze mogućnost svoga vremena. Kompleksno, veoma zapaženo delo o budućem svetu J. i S. Sofronovih, „Unuci naših unuka“ sadrži niz veoma zanimljivih naučnih problema, koje teoretski, pa i praktično, danas već postavljaju naučnici. Mašta pisca nas prenosi u 2017-tu godinu. Glavni junak profesor Aleksandar Aleksandrovič budi se iz sna kroz otprilike 150 godina i pred njegove oči iskrsava visoka civilizacija ljudskog društva. Unuci naših unuka koriste se sjajnim dostignućima tehničkog progresa: raznovrsne kibernetičke mašine, automatski dirigovani raketoplani koji lako savlađuju rastojanje do Meseca i drugih planeta, specijalno izrađeni individualni aparati za letenje i drugo.

Naučno tehnički problemi u delu Sofronovih dobijaju džinovske razmere, čiji se značaj sa današnjeg stanovišta upravo ne može oceniti. Grupa naučnika Torntaunskog instituta atomske fizike vrši grandiozan opit: stvara se veštačko mikro-sunce na desetine miliona puta manje od pravog. Ono se obično nalazi na 500 kilometara od Zemlje, ali se po volji čoveka može dizati i spuštati do potrebne visine. Pomoću njega je izmenjena surova klima Marsa i rastopljen led Arktika, pri čemu se dobijena voda pod dejstvom specijalnog katalizatora pretvara u plastičnu masu – penoplast –  i raspoređuje po svim okeanima.

U romanu se takođe pominju ploveća svemirska ogledala.  Okrećući se sporo oko Sunca, ona stalno šalju zrake na Zemlju, ili na željenu planetu, menjajući tako do potrebnog stepena njenu klimu. Prema pisanju sovjetskih stručnih časopisa, neke principe ovog dela već sada razrađuju čuveni ruski naučnici Topčijev i Skobeljcin, kao i Čeh Viktor Votruba.

Problem menjanja klime Arktika obrađuju i romani A. Kazanceva, „Polarna mašta“ i „Arktički most“, u kojima se govori o prokopavanju podvodnog tunela ispod Severnog Pola, koji bi spajao SSSR i SAD.

Hipoteza Kazanceva gotovo predstavlja inženjerski projekat. A sovjetski inženjeri smatraju da nije daleko dan kada će njegovo ostvarenje biti mogućno. Autor takođe kroz usta svog junaka, akademika Ovensjana, predlaže da se za topljenje Arktika iskoristi kolosalna energija termonuklearne reakcije. Veštačko sunce porinuto u vode Ledenog okeana stvara duž obala Sibira, Kanade i Grenlanda jedan topao pojas…

Drugi ruski autor, G. Adamov, predlaže kao mogući način za topljenje Arktika prekopavanje dubokog tunela ispod Ledenog okeana u kome će se voda zagrevati zemljinom toplotom i zračenjem radioaktivnih elemenata, s tim što bi se ta toplota prenosila dalje na celu oblast Arktika.

***


U klasičnoj naučno-fantastičnoj literaturi putovanje u Svemir imalo je određenu šemu i jednolični siže, koji su različiti autori razrađivali na različite načine, zadržavajući uz to zajedničku osnovu: start kosmičkog broda, let u Kosmos, boravak na Mesecu (Marsu, Veneri i drugim planetama) i posle određenih peripetija srećan povratak na Zemlju. No, otkrićem nepregledih mogućnost korišćenja „nedeljivog“ atoma, sa zapanjujućim dostignućima u oblasti kibernetike, biohemije i drugih grana nauke, savrmene mogućnosti su mnogo veće i za maštu. Ovo je upravo najubedljivije došlo do izražaja u romanu Ukrajinca V. Savčenka „Crne zvezde“, gde je reč o stvaranju maksimalno čvrste, neprovodne materije „neitrita“, sposobne da odoli razarajućem dejstvu radijacije. Takva materija će omogućiti ljudima da konačno ukrote atom, da do kraja iskoriste njegovu snagu. Atomski reaktori od „neitrita“ smanjuju se do razmere benzinskih motora. Odigrava se istinski prevrat u nauci. Okviri ovog dela se neprimetno, ali stalno, šire. Otkrićem „nentrita“ i „nula-materije“, ocrtavaju se konture nečeg većeg, grandioznijeg. „Nula-materija“ koju je veštački na Zemlji dobio junak Savčenkovog romana Golub, predstavlja u stvari mikroskopsku česticu onoga iz čega se možda sastoje nama nedovoljno jasne „crne zvezde“, čije postojanje još nije objašnjeno. Sa zrnca te materije misao pisca se prenosi na druge, nepregledne i za sada još uvek malo poznate pojave – antimaterije, natiprostranstva, na nepoznata nebeska tela, s drugačijom građom materije, sa suprotnim kretanjem vremena, sa nepoznatim oblicima života…

Ovu ideju modificira na svoj način i G. Altov u romanu „Ikar i Dedal“, sa namerom da pruži podršku nekim postojećim teorijama o građi Sunca. Prenoseći radnju u nedaleku budućnost, Altov govori o dva kosmička broda koja lete kroz Sunce. Njegova unutrašnja masa je krajnje razređena, a brodovi su sagrađeni od već navedenog materijala „neitrita“.  


(4)

Nekada, u prvim danima postojanja sovjetske države, bio je veoma omiljen revolucionar Gusev, junak romana „Aelita“ A. Tolstoja. On je otišao na Mars i podigao tamošnji „narod“ na revoluciju protiv tiranije diktatora Tuskobe. Danas se u mnogim sovjetskim romanima (Na pr. „220 dana na zvezdoletu“ G. Martinov) na Marsu i drugim planetama odigravaju takmičenja između sovjetskih astronauta i američkih kompanija, ali se u poslednje vreme pojavljuju i dela o američko-sovjetskoj saradnji u Kosmosu – na primer roman Kazanceva „Planeta vetrova“. Međutim, najomiljenija tema sovjetskih autora, je prikazivanje odlaska astronauta u dubinu naše galaktike i van nje, ili o dolasku stanovnika drugih zvezdanih sistema, kod kojih je civilizacija često na mnogo višem nivou nego kod nas.

U romanu permskog pisca B. Fratkina, „Tajna asteroida 117-03“, radnja se odigrava u dalekoj budućnosti. Pojavio se tajanstveni asteroid i narušio sve poznate zakone fizike i astronomije. Za razjašnjenje te pojave upućuje se prvi sovjetski raketoplan sa konstruktorom Ivanom Burdinom, pilotom Lobanovom i asistentom čuvenog profesora Černova, Svetlanom Podgornom. Sovjetska ekspedicija ima, između ostalog, zadatak da proveri teoriju naučnika Černova, po kojoj se elektron sastoji od čestica gravitona, čijim se kretanjem obrazuje gravitaciono ili magnetno polje. Odvija se žestoko gonjenje zagonetnog astroida, koji se, kako su to zapazili astrolokatori relejne radioastronomske opservatorije, pravolinijski kreće po sunčevom sistemu. Tek u orbiti Urana raketoplan sustiže astroid, ali se istog trenutka dešava neverovatna stvar: neka nepoznata sila zaustavlja u džinovskom reaktoru raketoplana proces cepanja atomskog jezgra i prisiljava ga da aterira na planetu Uran. Odavdee se, posle niza peripetija, zemaljska ekspedicija oslobađa i vraća na Zemlju.

Ispostavilo se da je tajanstveni „astroid“ džinovski kosmički brod, koji je davno napustio rodnu planetu Lunijadu, iz zvezdanog sistema Sirijusa. Njegova posada se vremenom pretvorila u svojevrsne kosmičke pirate. Tehnika Lunijađana je neuporedivo savršenija od tehnike kojom vladaju ljudi. Došljaci su se, između ostalog, naučili da koriste gravitacionu energiju, koja na hiljade puta prevazilazi poznatu i „zastarelu“ atomsku energiju. Specijalni uređaji na njihovom zvezdoletu staraju koncentrična gravitaciona polja, moćnija od sile koja drži Zemlju u orbiti oko Sunca. Lunijađani mogu učiniti svoj brod bestežinskim i dozvoliti da ih privlači ili odbija željeni zvezdani sistem, ili određena planeta. Oni su pronašli pouzdani način čitanja tuđih misli i otkrili najveću tajnu prirode – veštačko stvaranje belančevina.

Naučna fantastika odvojila se od zabavne i avanturističke litetarure uglavnom izmenom sižea. Tu je osnovni pokretač sam tok misli naučnika, istraživača, filozofa, koji razrađuju ovaj ili onaj naučni problem. Veoma interesantan roman G. Altova i V. Zuravkova „Balada o zvezdama“ odlikuje se veoma složenim sižeom koji opisuje let i ispitivanje novih vrsta zaštitnih kosmičkih uređaja na astroletu i posetu nepoznatoj planeti. U romanu nema avantura od kojih zastaje dah, ni kosmičkih bitaka, ni iznenađenja koja se ne mogu objasniti. Tu se tretira pitanje razumnih bića u Vasioni, ali na suprotan način od opšteprihvaćene postavke čuvenog sovjetskog bioastrofizičara Ralja. Ralj tvrdi da razumna bića u vasioni moraju od prilike imati veličinu, izgled i mentalitet sličan ljudima, jer smatra da slični biološko-fiziološki zakoni vladaju na svim naseljenim svetovima. U romanu astronauti u sistemu Sirijusa otkrivaju naseljene planete, čiji stanovnici sebe nazivaju „Vidoviti u Suštini Stvari“ i od njih slušaju nove poglede na evoluciju životnih formi u Vasioni, koje osporavaju teorije Ralja i njegovih istomišljenika. „Vidoviti u Suštini Stvari“ su „poluprozračni“, kao rezultat biloškog prilagođavanja uslovima života, gde svetle dva sunca i gde se neprestano smenjuje radijacija – infracrvenih i ultravioletnih zraka.

Za novi roman A. Kolpakova „Grijada“, i pored zapanjujućih pretpostavki koje iznosi, mnogi smatraju da sadrži i niz stvari od naučnog interesa. Roman govori o dolasku zemaljske ekspedicije na planetu „Grijadu“, u centar naše metagalaksije, čije se granice protežu na milijarde svetlosnih godina. Iz dubine svemira, sa neke druge galaksije na „Grijadu“ dolaze „Beli Džinovi“, prevalivši rastojanje od 270 milijardi svetlosnih godina, jer su uspeli da pronađu kosmičke letelice koje hiljadostruko prevazilaze brzinu svetlosti. Oni su naučili da preinačuju elektronsku strukturu materije, i stvaraju u bukvalnom smislu čudesa. Preciznim i prefinjenim procesima, oni uspevaju da pretvore brod i putnike u razređeni elektonsko-mezonski oblak. Putem drugih sličnih procesa elektronsko-mezonski oblak se ponovo pretvara u raniju materiju, ne gubeći ništa od svoje stare forme. Ovo omogućava da se postigne niz neocenjivo korisnih stvari i za živa bića i za otkrivanje određenih osobina materije. Metagalaksinjani su praktično besmrtni. Njihov normalni život iznosi 480 zemaljskih godina, ali po želji svaka jedinka može na hiljade puta da ponovi svoj životni ciklus i dostigne milion-godišnju starost.

Sličnu problematiku, ali u mnogo skromnijoj i naučnijoj formi tretira delo J. Stugackog i V. Žuravljove, u kome se iznosi mišljenje da će se na daleke zvezdane sisteme putovati fotonskim zvezdoletima, koje će pokretati bioautomati. Reč je o kibernetskim mašinama u kojima radiotehničke elemente zamenjuju veštački stvorene žive ćelije.


(5)

Među najbolja dela naučno-fantastične literature u kojima su vanredno uspešno prikazani ljudi i tehnika budućnosti, spada roman akademika I. Jefremova „Magline Andromede“. Roman je napisan pre dve-tri godine, odmah je preveden na skoro sve značajnije jezike sveta, a o njemu se raspravljalo u više mahova na londonskom, praškom i lenjingradskom univerzitetu, na Sorboni i drugim naučnim ustanovama.

Radnja romana „Magline Andromede“ odigrava se posle 3000. godine. Zemlja je tada izbavljena od užasa gladi, zaraznih bolesti, štetnih životinja, spasena od nestašice goriva i nedostatka važnih hemijskih elemenata, od prevremene starosti i smrti ljudi. Sve sile prirode stavljene su u službu čoveka. Antarktik, oslobođen od leda, postao je bogati rudarski rejon i pretvorio se u cvetnu zemlju. Poboljšala se klima na celoj planeti. Zemljina kugla povezana je jedinstvenim energetskim sistemom, spiralama električnih puteva i mnogobrojnim veštačkim satelitima. Zvezdoleti savlađuju nepregledna rastojanja svetlosnom brzinom. Put čoveka u prostranstvo meri se parsecima (parsek – jedinica za merenje astronomskih rastojanja, ravna 3,26 svetlosnih godina ili oko 32 x 1012 km.

Čovečanstvo je prodrlo u svemir i naselilo mnoga nebeska tela naše galaksije, obrazovavši tako ujedinjenu zajednicu ljudi pod nazivom „Veliki Obruč“.

U drevnim utopističkim fantazijama ljudi su maštali o postepenom oslobađanju ljudi od rada. Pisci su obećavali, kako kaže sovjetski kritičar Sinjavski, radni dan od dva-tri časa, za koje će vreme čovek moći da obezbedi sve neophodno, dok će ostalo vreme posvetiti „srećnom badavadžiluku“. U „Maglinama Andromede“ ljudi smatraju da je rad zadovoljstvo, kao i neprestana borba sa prirodom, savlađivanje prepreka, rešavanje sve novih i novih zadataka iz oblasti nauke i ekonomike. Razvitak kibernetike – tehnike automatskog upravljanja, široko obrazovanje i inteligencija, izvrsno fizičko vaspitanje svakog čoveka – omogućili su menjanje čoveka i brzo izučavanje drugih profesija i nalaženje zadovoljstva u beskrajno raznovrsnom radu. Nauka, koja se sve više razvija, okupirala je čoveka i stvaralačke radosti otkrivalaca novih tajni prirode, postale su dostupne ogromnom broju ljudi.

U naučnoj fantastici naših dana razrađena je čitava „nauka“ o savlađivanju prostranstava, koje je, prema Ajnštajnovoj hipotezi, ista takva fizička realnost kao što su materija i energija. U romanima zapadnih pisaca često se javljaju ideje termin „antiprostranstva“, „hiper-prostranstva“, „nula-prostranstva“, „antigravitacije“, „usporavanje vremena“ (pri nadsvetlosnoj brzini) itd, kao i kod sovjetskih. Savremena nauka iznosi dakle slične probleme pred pisce naučne fantastike. Slične ideje o prostoru, koje su u obliku hipoteza postavile egzaktne nauke, obrađene su i u romanu Jefremova. Njegov junak, izvanredni fizičar Ren Roz, vrši „jednu od najimpozantijih revolucija u nauci“, dokazavši mogućnost „uravnotežavanja gravitacionog polja“, drugim rečima dostignuća „nula-prostranstva“ i „nula-gravitacije“.

Problem vremena tretira se i sa drugih aspekata. Vrativši se sa višegodišnjeg svemirskog putovanja, junaci Jefremova maštaju o još smelijim letovima na druge galaksije. Krećući se napred, oni uvek žele više…

Iz dubine svemira do Velikog Obruča dopiru nepoznati signali emitovani u obliku nerazumljivih simbola. Ti signali putuju stotine i hiljade svetlosnih godina iz jednog zvezdanog sveta u drugi. Ljudi primaju njihovu emisiju sa zvezde Epsilona Tukana dešifruju je i upoznavaju se sa onim što se na toj planeti dešavalo pre trista godina, na rastojanju od 88 parseka. Na kraju se, apoteozom, ustanovljuje da su ti signali poslati sa maglina Andromede – džinovskog zvezdanog roja, mnogo većeg od naše galaksije. Signali su bili poslati pre pola miliona godina, ranije no što je kod nas nastupio ledeni period i pojavio se čovek na Zemlji.

Čovečanstvo u romanu Jefremova nisu samo ljudi na Zemlji, već i svi nosioci višeg razuma u Vasioni. Ni vreme, ni prostor, ni večni mrak, ni kosmička studen, ne mogu sprečiti ljude da ustanove veze i izmenjuju znanja s braćom po misli.

Najuspeliji deo Jefremovljevog dela je zaključna scena romana: upućivanje zvezdoleta „Labud“ na novo putovanje. Dok se ta ekspedicija završi, zbog ogromne dužine, merene hiljadama svetlosnih godina, na kosmičkom brodu jedno pokolenje smenjuje drugo, i cilj će postići samo deca rođena na brodu za vreme putovanja. Taj podvig se vrši u ime „onih, kojih još nema, koji će doći posle mnogo godina“, u ime generacija XXX i XL stoleća. Ta štafeta, koju mi predajemo deci, a deca – unucima, traje vekovima, proteže se kroz neizmerne daljine vremena i prostranstava, povezujući čovečanstvo u jedinstvenu i prisnu porodicu.


(6)

U ovom delu jasno je izražena težnja da se vide ljudi onakvi kakvi će oni biti u daljoj budućnosti, kakvi oni treba da budu. Autora zanimaju razne strane društvenog i privatnog života, pa to i unosi u roman.

Istoričar i arheolog Veda Kong, koja je nekada volela „zvezdoplovca“ Erga Noora, za vreme njegovog odsustva zavolela je šefa spoljnih stanica Velikog Obruča, Dar Vetra, ali ona se nije predala novom osećanju, jer se „zvezdoplovac“ nije vratio sa putovanja. Erg Noor i njegova saputnica, astronavigator Niza Krit, „osuđuju“ sebe na novo dobrovoljno izgnanstvo: oni kreću u novu dugogodišnju ekspediciju, znajući unapred da se na Zemlju nikada neće moći da vrate, da će svoj život završiti na nekoj tuđoj planeti, ili u bezdanima Kosmosa. Veliki naučni podvig oni su spremni da izvrše za „one, koji će doći posle mnogo godina“, jer će rezultati ekspedicije postati poznati tek sledećim pokolenjima.

Ljudima ere Velikog Obruča nisu svojstveni sujeta, zavist i egoizam i otuda proističu svi njihovi postupci i uzajamni odnosi.

„Pulsacioni“ zvezdoleti, koji rade na principu „sabijanja vremena“, prelaze u „nula-prostranstvo“, brzinom koja hiljadama puta prevazilazi brzinu „starih“ nuklearno-raketnih zvezdoleta. Svaka „pulsacija“, koja prenosi astropilote na hiljade svetlosnih godina, povećava bezdan vremena, koje odvaja Zemlju od zvezdoleta. Za učesnike ekspedicije na zvezdoletu „Telur“ proći će tri-četiri godine, a na Zemlji – sedam stoleća. Na rodnu planetu oni će se vratiti kao došljaci iz daleke prošlosti, kao senke oživelih predanja.

Opis u romanu susreta u kosmičkom prostranstvu dva zvezdoleta – emisara sa Zemlje i stanovnika nepoznate planete – spada u najlepše stranice naučno-fantastične literature. Jefremov se ovde pojavljuje kao filozof koji interesantno i ubedljivo dokazuje da na svim naseljenim svetovima, razdvojenim čudovišnim bezdanima prostranstva i vremena, borba razumnih bića za slobodu tela i duha mora dovesti do približno adekvatnih rezultata. Svako čovečanstvo koje je tehnički doraslo do raseljavanja u Kosmos, mora stajati na visokom stupnju moralnog, a samim tim i socijalnog razvitka. Tom zaključku vodi ceo sadržaj njegove knjige. Dva zvezdoleta bez bojazni se približavaju jedan drugom u dubinama svemirskog prostranstva. Ni kod jednih ni kod drugih nema, niti može biti zmijske zlobe, ili prikrivenih zločinačkih namera.

Čitalac sa velikim uzbuđenjem prati herojsku borbu koju vodi ekipa zvezdoleta „Tantre“ sa smrtonosnom magnetnom silom „Gvozdene zvezde“. Kada su nestale rezerve anamezona – materije sa mezonskim vezama jezgara, koje poseduju svetlosnu brzinu isticanja – a zvezdolet se još nalazio u gravitacionom polju gigantske ohlađene zvezde, posada „Tantre“ je aterirala na jednu od crnih planeta zvezde. I tamo, na tamnoj planeti, odigrali su se zanimljivi događaji: otkriven je zemaljski zvezdolet „Jedro“, koji je nastradao u Kosmosu pre 70 godina. Ljudi su tu prinuđeni da stupe u borbu sa čudovištima, rođenim u crnom mraku: s meduzama i kukastokrstoidim stvorovima. Ekspedicija pokušava da prouči i istraži spiralnodiskoidni kosmički brod, koji je odnekuda došao posle stotina hiljada godina putovanja po svemirskom okeanu…

Sve se to čita sa ogromnim interesovanjem i pisac zaista podučava čitaoca da misli novim kategorijama i pojmovima, jer se događaji o kojima priča, odigravaju na rastojanju od pedeset biliona kilometara od Zemlje! U to vreme, ekspedicija na Vegu ili Sirijus su manje složene, manje fantastične od leta koji bi se ostvario na Mesec u naše vreme.

Nedavno su dva sovjetska naučnika, Bernštajn i Novikov, proračunala da bi zvezdoletom brzine 250 hiljada kilometara u sekundu moglo da se dođe do centra naše Galaktike (uzimajući u obzir paradoks vremena) za 19,8 sopstvenih godina, što odgovara periodu od 30 hiljada zemaljskih godina. A let do maglina Andromede iznosio bi, po njima, 27,2 sopstvene godine ili 1,5 miliona zemaljskih godina. Isto toliko vremena bilo bi potrebno i za put natrag. Odnos početne i konačne mase rakete iznosio bi u tom slučaju 2,5 triliona. Od 2,5 miliona tona početne mase, do maglina Andromede bi doleteo jedan gam. A ako se uzme u obzir i povratak, onda bi broj od 2,5 miliona trebalo podići na kvadrat. Od odlaska do povratka na Zemlji bi prošlo, ni manje ni više, nego 3 miliona godina. Da li će imati bilo kada smisla upućivati ekspediciju na tako dalek, neostvarljiv put – pitaju se naučnici. Međutim, poznati sovjetski astrofizičar Kukarkin kaže da Bernštajn i Novikov misle kategorijama i pojmovima našeg vremena i da će se u dalekoj budućnosti moći ostvariti takvo putovanje.

Sovjetska naučna fantastika posvećuje pažnju ne samo tehničkom napretku, već i unutrašnjem svetu čoveka budućnosti, njegovoj psihologiji i težnji za otkrivanjem nepoznatog, koja će se u geometrijskoj progresiji ostvarivati i rasti pod dejstvom ekonomskih i socijalnih promena sutrašnjice. Ona ne posmatra nauku i tehniku kao stovarište gotovih otkrića i pronalazaka, već kao arenu borbe, gde živi čovek savlađuje otpor materijala i tradicije. U njoj se slivaju stvaralačke mogućnosti pisaca, naučnika i mislilaca.Za sve vreme razvoja radnje pisci se postavljaju kao savremenici budućih događaja, za koje je, sve što oni vide i znaju, isto tako svakodnevno i obično, kao što su za nas naše stvari, postojeći naučni termini i društvene pojave. Takav umetnički postupak u nekoliko izaziva teškoće, ali postepeno čitalac usvaja zakone neobičnog sveta i počinje da veruje u njih, počinje da im prilazi i da ih meri merama koje je dao autor, koji je često do najsitnijih detalja razradio uzroke i posledice, proistekle iz njegovih fantastičnih zamisli.

Naučna fantastika postepeno otkriva zavesu budućnosti i, vođena devizom Gorkog: „Napred i naviše, sve napred i naviše na putu ka otkrivanju tajni Zemlje i neba“ – približava, kako se figurativno izrazio jedan pisac, našu planetu zvezdama.

 

(Tekst je objavljen u Politici 1962. godine)

Branimir Bošnjak: Znanstveno-fantastična književnost

Branimir Bošnjak:

ZNANSTVENO-FANTASTIČNA KNJIŽEVNOST

 

Ljudski rod jednog doba ne odgovara drugom dobu… Ljudska duša i strasti neprimjetno se mijenjaju i mijenjaju tako reći i prirodu.
L.L. Rousseau

 

Za književnost koja je predmet našeg razmatranja sve bi se moglo reći prije nego da ne postoji, no, ipak su, posebno u nas, oči stručne kritike i teorije okrenute na drugu stranu: prema književnosti kakvu poznajemo i, naravno, volimo već tisuće godina. I zaista, okrenemo li se, u današnjem svijetu masovnih medija, bilo kojem od mogućih instrumenata informiranja, vidjet ćemo da je na jedan ili drugi način prihvatio i potvrdio ono što nazivamo “zahtjevom publike”, a što istovremeno znači da je njegovanje znanstveno-fantastične knjiženosti prihvatio kao podrazumijevajuću normu. Tako smo pojasnili i status znanstvene fantastike i njen hod ka priznanju od strane teoretičara i proučavalaca književnosti, hod koji još i danas traje upravo u tom raskoraku i nemaru teorije prema novim i sve popularnijim oblicima znanstvene fantastike, i prihvaćanju na drugoj strani od masovnih medija.

Radi istine treba reći da je u svijetu nešto drugačiji slučaj, a neki istraživači i ljubitelji ovoga žanra s ponosom tvrde da je on konačno šezdesetih godina (našeg stoljeća, naravno!) izašao iz svoje zaturenosti i konačno “otkriven” od katedri književnosti u svijetu. Mora se priznati da je ovo bilo povezano sa izuzetnom kvalitetom radova koje piše danas već srednja generacija pisaca znanstvene fantastike, koji su prešli granicu puke popularnosti i postali pravi virtuozi svoje književne vrste. Istovremeno imamo drugi omjer kretanja, pa nije teško naći pisca tzv. lijepe književnosti koji se okušava u do sada odbacivanom žanru. Među njima su i takva imena kao što su Faulkner ili Lawrence Durrell. Jednom riječju, pokude i prigovore moraju zamijeniti stvarne i solidne analize književne produkcije znanstveno-fantastičnog žanra. No, prije toga, a poslije čitanja Isaaca Asimova, Kurta Vonneguta, Roberta Silverberga ili možda Briana Aldissa, Arthura C. Clarkea, Ellisona ili Ursuale K. Le Guin, pa Stanislava Lema ili braće Strugacki i mnogo drugih ovdje nespomenutih, potrebno je reći da se u znanstvenoj fantastici još uvijek povlači puno trećerazredne robe. Nijedan žanr kao znanstvena fantastika nije toliko izložen pritisku lažnih, prerušenih oblika loše literature, koja, bježeći za popularnošću, olako prihvaća prvu krinku koja joj dopadne šaka. I zaista, možda bi trebalo dramatizirati ovo stanje, da isto tako i u tzv. lijepim književnostima nemamo gotovo isti, ili možda i veći omjer šunda i smeća koje opterećuje čitav žanr. Načini prihvaćanja i kritičkog vrednovanja klasične književnosti uhodavani su stoljećima, i oni vrlo lako stavljaju na svoje mjesto lošu robu koja se pojavljuje i kuca na vrata vječnosti. Nešto teži slučaj je kod znanstvene fantastike, koja još nije ograničla svoje metodološke  i sadržajne kriterije, koja još i živi od interferencije raznih podoblika književne produkcije. Na taj način ona obogaćuje svoj izražajni fundus, ali isto tako često otvara prodore za lažnu i lošu produkciju. To su, naravno, shvatljivi rizici jednog novog žanra, koji danas sve više ustupaju mjesto izboru između zaista izuzetnih vrijednosti, koji su isto tako ravni samom vrhu tzv. lijepe književnosti.

Ako se danas govori o znanstvenoj fantastici, o njoj se može govoriti kao o ravnopravnom obliku knjiženog izražavanja, služiti se metodologijom primjerenom teoriji književnosti i analitičkim ustrojem kritike. Ni u jednom dijelu znanstvena fantastika nije više izgnana iz područja vrijedne literature, dapače, ona ima u svojoj dvostrukosti prednosti kojih se tzv. lijepa književnost već davno odrekla. Ipak, nešto je ostalo kao tamna mrlja na slavnom pohodu ovoga žanra: njeni prevodioci predstavljači u drugim zemljama i jezičnim sredinama. Posebno je to slučaj kod američke i općenito zapadne znanstveno-fantastične literature, koja je često nakaradno prevedena i tiskana u jeftinim, roto izdanjima, s gomilom korektorskih grešaka. U slučaju vrhunskih djela to su pravi književni zločini, jer se predstavljaju lažna, falsificirana djela, falsificirana kroz neznanje jezika i terminologije, koja je upravo u znanstveno-fantastičnoj književnosti specifična i važna karika u stvaranju atmoshere i podteksta iracionalnih zbivanja. Može se reći da je znanstvena fantastika našla poklonike i čitaoce, ali ne i prevodioce dostojne njene vrijednosti, izuzevši nekoliko rijetkih izuzetaka. To je posebno slučaj u nas, gdje ovaj žanr postaje sve popularniji i kroz razne oblike privatiziranih aranžmana pada u ruke beskrupuloznim kvazi-prevodiocima i adaptatorima. No, to je možda i nužnost koja se mora prevladati, da bi se došlo do onih vrijednosti koje se i očekuju u znanstveno-fantastičnoj književnosti. Posebno je popularna novela, i to parodijska novela, koja koristi znanstvenu fantastiku u jednom humornom smislu. Kao što su danas tokovi ovoga žanra isprepletani značajnim i posebnim doprinosima istočnoevropske struje u znanstveno-fantastičnoj književnosti, tako možemo očekivati da će se i u nas razviti, upravo na ovim raznorodnim tradicijhama, jedan oblik koji može preživjeti i pružiti uživanje čitaocima na našim geografskim koordinatama.

Ne treba se dakle bojati za budućnost književnosti, posebno znanstveno-fantastične književnosti. Fantastika je, konačno, oduvijek bila način čovjekovog odgovora na nepoznato, njegov pokušaj da dosegne istinu o svemiru kao zavičaju, ali i pravoj prirodi sebe i svojih ljudskih suplemenika. Oblici traženja tih odgovora bili su različiti kroz ljudsku povijest, ali su uvijek išli putem koji nije vodio previše računa o podjeli svijeta na racionalni i iracionalni dio. Dapače, možemo reći s uvjerenjem da je upravo čovjekova imaginacija onaj dio njegove prirode koji ga je odvajao i vodio dalje od ustajalih društvenih i etičkih sustava, pružajući mu jednu doduše imaginarnu, ali možda baš i zato čvrstu i neuništivu projekciju novih mogućnosti.

 

I I

Možemo se stoga upitati što je uzrokom pojavi književnog oblika kakav je znanstvena fantastika, i da li je njegova pojava, osim onih čisto književnih razloga uvjetovana i nekim drugim podsticajima. Svakako, među književne karike možemo pobrojati sve one početke i autore koji su prvi, u jednom ili drugom obliku, pisali književna djela koja se danas mogu uzeti kao preteče znanstveno-fantastičnog žanra. Može se povezati i struktura znanstveno-fantastične proze sa oblicima detektivske priče, popularnog romana, podlistka, ili kroz druge formalne usporedbe doći do onoga što nas u ovom slučaju opet ostavlja pred pitanjem uzroka ovakvog tipa književnog izražavanja. Pri tom je možda korisnije pronaći vrste koje su možda vremenski dalje, no kroz strukturu gradnje priče i probleme iracionalnih obrata, možda bliže žanru o kome govorimo. Naravno da nam na um padaju usporedbe sa jednom vrstom narodnog kazivanja, sa bajkom, koja je doživjela razne oblike analize i istraživanja ne umanjujući svoju ljepotu i izražajnu snagu sve do današnjeg dana.

Bajka je, idemo li tom linijom uspoređivanja, bila jednako popularna i prenošena od naroda do naroda, kao današnja znanstveno-fantastična književnost. Jednostavne fakture, modelirana po određenim, ponovljivim klišejima, ona je u svojoj suštini bila oslonjena na jedan manje-više ponavljani svijet iracionalnih sila, predstavljenih u likovima vila, vilenjaka, zmajeva i raznih individua koje posjeduju izvanzemaljske i neljudske mogućnosti i sposobnosti. Bajka ne objašnjava i ne opisuje detaljno načine i sposobnosti ovakvih transformacija, ona ih podrazumijeva i koristi kao način sažimanja prostora i vremena, način kojim ostvaruje obrat spoznaje i finalizira svoju započetu radnju. Znanstvena fantastika ima jednu racionalnost koju ne može izbjeći: ona ne može ostaviti ni jednu od iracionalnih stvari neobjašnjenu, ili podrazumijevanu. Ako i ima nekih sličnih dijelova, oni ne ulaze u područje ključnih pitanja, koje bajka jednostavno otpisuje već kroz likove vještice, čarobnjaka, čudnovatih patuljaka i vilenjaka. Sami po sebi, likovi bajke su odgovor na postavljeno pitanje o onome “KAKO”. Znanstvena fantastika ne može ostaviti nejasnim ovakva mjesta, i ona je po tome neka vrst negativa, razjašnjenja bajke. Mitološko vrijeme transpolira se u matricu znanstvene egzegeze, i tako nastaje novi znanstveni mit, ako to nije po sebi nerazrješiva suprotnost. No, znanstvena fantastika i jeste neke vrste anahronizma za jednu vrstu kritičara, ali isto tako i vrsta nekog mitološkog bastarda za druge opisivače. Tako prigovore pretvara u odlike.

No vratimo se bajki: upravo preko likova koje smo već spomenuli ona na uzgredan i jednostavan način ostvaruje neku vrstu iracionalnog obrata i izvancivilizacijskog kontakta sa silama daleko moćnijim od onih koje vladaju tadašnjim ljudskim društvom. Te sile su manje-više strpane pod kapu određenih imena i svojstava koja dolaze uz ta imena, ali je značajno da, i pored svih mogućih tegoba i smetnji koje čine junaku bajke, služe kao neka vrsta prepreke koja se kroz borbu uklanja i dovodi do konačnog ostvarenja ljudskih žudnji. Značajno je još nešto: žudnja se ne može drugačije realizirati, ostvariti, do tako da se razori jednostruka realnost u kojoj je junak nemoćan. Tek u trenutku zadobivanja ili otimanja moći koje nisu u posjedu ljudskog, nego nekog drugog svijeta, junak bajke savladava opresiju i prinudu zbilje i ukida nuždu. Tako se zadobiva sloboda za konačno djelovanje i postiže cilj koji je bajka sebi unaprijed zadala: sretan život onih koji su se u početku činili najslabijima i najnespremnijima za životnu borbu.

Znanstveno-fantastična književnost neka je vrsta racionalne bajke. Jednako popularna kao ova, znanstveno-fantastična književnost se nadovezala na rafiniranije oblike umjetničke književnosti i pošto je pisala za znalce, i nije nastala u narodu, ima određene umjetničke pretenzije. To ipak ne umanjuje njenu vezu sa principom koji i bajku i znanstvenu fantastiku dovodi u isti položaj u odnosu na realnost svijeta koji ih okružuje. Svoje odgovore oni traže na onoj strani gdje je moguć proboj granica stvarnosti, u oba slučaja zbog ciljeva koji su raznovrsni i mnogostrtuki, ali koji se ipak mogu svesti na jedno: da bi iracionalnim moćima i snagom koja se suprotstavlja junacima i jedne i druge vrste književnog modela dovele u kušnju njihove sposobnosti, da bi ih učinile zavisnim i na kraju slobodnim gospodarima sila suprotstavljanja i manipuliranja ljudskom sudbinom.

Za razliku od bajke, znanstveno-fantastična književnost ima racionalnu strukturu ovog iracionalnog obrata. Ona je detaljna i znatiželjna upravo tamo gdje je bajka škrta i šutljiva. Znanstvena fantastika je čedo tehnološke ere, ere koja se prihvatila racionalnog objašnjavanja i onog iracionalnog, izvanljudskog ustroja svijesti i svijeta. Znanstvena fantastika, dakle, vjeruje u racionalnost fantastičnog, te tako i nastaje vrsta proznog kazivanja koja proširuje planetarno prostore ljudskih realnih užasa i na kozmički plan. Znanstvena fantastika, dakle, kao i bajka, nema nade u mogućnost “dobrog završetka”, pogotovo je to slučaj kod znanstveno-fantastične književnosti kojoj je osnova iskustva upravo u svijetu zalaska tehnološke civilizacije, svijetu propadanja moći i njenog cikličkog kruženja svemirskim planetarnim otocima, gdje su sitni dobici i gubici stavljeni na vagu svemirskih veličina. Kao da je u pitanju sudbine svemira i njegovih civilizacija usko povezano i pitanje sudbine jedinke. Jedinka je postala predstavnik vrste i iako biološki trenutna, ona odgovara i snosi posljedice za tisućljeća života poslije svog nastanka. Bajka, naravno, ne pozna ovu odgovornost, ili, barem ne pristaje na nju dok igra svoju igru skrivača sa izvanzemaljskim silama. Ona brani prije svega jedinku, njenu biološku spremnost da preživi i nadmudri jače sile.

Znanstveno-fantastična književnost povezuje čovjekovu žudnju za odgovorom sa mogućnošću njegova zadobivanja: ona stoga nastupa sa relativističkih pozicija, kao što je i samo vrijeme u kome nastaje oprezno u predviđanjima i pretpostavkama. Ako već ne može pružiti kompletni odgovor, ona nastoji zadržati pregled nad onim što joj preostaje, a to je ipak cjelokupna sudbina čovjeka i njegova racionalizirana fantastika. Upravo stoga otpadaju prigovori koji idu ovom žanru, a koji se tiču njegove pojednostavljenosti i shematizma. Oblici kojima se služi znanstveno-fantastični žanr jednako su primjereni ciljevima koje pokušava dostići, kao i oblici ostalih književnih vrsta. Može se samo potvrditi da njegovi počeci imaju u sebi elemente rudimentarnih, mitskih oblika, kao što je slučaj kod gotovo svih tek nastalih književnih vrsta.

 

I I I

Kakva je, dakle, struktura bajke i kakva je opet ona znanstveno-fantastične književnosti?

Već smo spomenuli oblike kojima iracionalni obrat ostvaruje bajka i one kojima se služi znanstveno-fantastična književnost, ali se moramo zapitati i o pozadini koja je kristalizirala ove oblike književnog oblikovanja. Bez obzira na spomenute razlike, rekli smo da i bajka i znanstveno-fantastična književnost imaju za cilj obrazlaganje različit načina kontakta sa izvan-zemaljskim bićima, pa i civilizacijama. Zadržimo se sada na ovom ključnom detalju. Kako i u kom obliku se zbiva ovaj kontakt u jednoj i drugoj književnoj vrsti? U bajci su tu, kao što smo već spomenuli, pojedinačni, tipski primjeri vještice, čarobljaka, zmaja, vila i vilenjaka, dok su znastveno-fantastičnoj književnosti to već racionalizirane predstave inteligibilnog svijeta, koji ima svoju logiku i svoje oblike reagiranja. Bajka objašnjava prisustvo čudnih moći samim pripadanjem izuzetnim pojedincima, dok se fantastična književnost trudi da racionaliziranim objašnjenjima učini shvatljivim razliku između ljudskog i izvanzemaljskog svijeta. U prvom slučaju nije toliko važna detaljna potraga za izvorima snage i moći, u drugom je upravo njegova neophodnost dovela do proširivanja scenarija i čitave tehnološke detaljistike. Vrijeme bajke prihvaća iracionalno kao svakidašnju činjenicu, vezanu uz oblike svakidašnjice i vlastite realnosti, dok znanstveno-fantastična književnost iracionalno mora objasniti racionalnim sredstvima današnje tehnološke svijesti čovjeka. Iako je današnji svijet u svojim moćima iracionalan, on tu iracionalnost ne može prihvatiti drgačije do kroz nove mitove tehnike i tehnologije, dok vrijeme bajke prihvaća kao normalni dio svoje realnosti čudo i iracionalno. U toj razlici rastu i sve one promjene koje se zbivaju u svijesti čovjeka od vremena bajke do vremena svemirskih putovanja i mogućih kontakata civilizacije. Čovjek je morao lukavstvom oteti i savladati sile i osobe koje su raspolagale moćima, kako bi ostvario svoj naum. Isto tako i danas, služeći se nizom varki, čovjek često i bez raspolaganja snagom zna pronaći izlaze iz naizgled zamršenih galaktičkih zagonetki. I u jednom i u drugom slučaju stvaraju se zapreke na putu ljudskog djelovanja, koje imaju jedan skriveni cilj: za dobivanje čistog užitka, koji je prikriven različitim oblicima kao što su ženidba sa kraljevom kćeri, ili dobivanje blaga, spašavanje djevojke iz kandži zmaja, itd., ili opet borba sa svemirskim došljacima, savladavanje prostora i vremena, sprečavanje propadanja civilizacije itd. Znanstveno-fantastična književnost ima puno više varijeteta u kojima ostvaruje svoje osnovne modele, i ona je sklonija različitim kompilacijama sudbina svojih junaka. Ona više nije čisti oblik zadobivanja onog neposjedovanog, jer se u njenu strukturu već uplela hipotetička mogućnost istinskog ostvarenja sna. Jednom riječju, vrijeme u kojem čitamo znanstveno-fantastičnu književnost vjeruje u mogućnost njenog realizma, kao što je i bajka bila jedna vrsta realističke pripovjetke u svijetu gde su realno i nadrealno živjeli skupa. No, vrijeme bajke bilo je ipak svjesno svojih nemogućnosti, koje su se morali prevladati iracionalno: današnje vrijeme ne može dopustiti prodor iracionalnog drugačije nego kroz realistički filter mogućeg.

Značajno je da je ipak vrijeme u kome živimo neka vrsta čekaonice za neko buduće vrijeme. Taj osjećaj stvorile su brze i radikalne promjene ljudskog života i napredak znanosti i tehnike koji se zbio u svega nekoliko generacija, za posljednih dvije stotine godina. Stoga je svaka tradicionalistička, konzervativna okrenutost prošlosti postala jednostavno bez značaja. Ono što ne može riješiti današnje vrijeme, dopunit će buduće, još spremnije da iskoristi otkrića i tehnološki napredak. Upravo dio tih vjerovanja realizira se i u znanstveno-fantastičnoj književnosti, koja nadomješta ono što još nije ostvareno svijetom imaginacije. No, isti tako dio ove književnosti nije tako optimistički okrenut budućnosti. On pesimistički analizira ljudsku destruktiuvnost, čovjekovu prirodu koja se nije izravnala sa moćima kojima čovječanstvo danas raspolaže. Upravo stoga skeptički gleda na budućnost ljudskog roda i njegovu spremnost da ostvari humanističke vizije. Moramo znati još nešto: vrijeme u kome živimo vrijeme je koje gubi jedan dio značenja koje još postoje u čovjekovoj svijesti, a druga još nisu našla cjelovitog odraza i nadomjestila ona koja su razmrvljena i izbrisana. Čovjek, kako to veli jedan teoretičar književnosti, više ne osjeća, i više se ne usuđuje osloniti na smisao koji je postojao i u kulturi, i koji sada nestaje. Istovremeno, on živi u sebi kozmološku revoluciju, postaje oprezan, smiruje svoju ekspanzivnu radost koja je postojala negdje u početku industrijske ere čovječanstva. Pred njim su tolike mogućnosti koje mora izabirati svjesno, a vrijeme izbora i moć da se utječe na odluku nisu previše veliki.

Upravo u ovom ljuštenju pojmova i njihovoj novoj, relativiziranoj ulozi, znanstveno-fantastična književnost pronalazi svoje područje analitičkog proučavanja. Naravno da su te mogućnosti ravne moći i imaginaciji pojedinih pisaca, njihovoj spremnosti da se prihvate pravih tema. No, njih ne nedostaje, a ni želje da se pronikne u buduće vrijeme, u ono što dolazi kao sudbina planete i svemira iz tog ništavila koje se preobrazilo u svjetove i civilizacije. Stoga se kružni tokovi povijesti i budućnosti propinju u ovakvoj mreži teksta, pokušavajući pronaći jedan dio odgovora, odgovora koji nudi čovjekova imaginacija, sposobnost predviđanja i umjetničkog transponiranja i ovakove imaginarne realnosti. Upravo ta moć čini znanstveno-fantastičnu književnost umjetnošću vremena koje dolazi, ali i nekom vrstom rekapitulacije svih oblika svijesti koje su se u književnosti prelamale do sada. To je možda prevelik teret za niz autora koji nemaju takvih pretenzija, ali može se reći da je u najvećim dosezima znanstveno-fantastična književnost, ta bajka modernih vremena, racionalna, oprezna bajka – da je prije svega inventariziranje svih hipotetičkih sudova koje čovjekova mašta nalazila kao odgovore na svoja vlastita pitanja. Stoga i svom najmanjem djeliću ona pokušava odgovoriti na neodgovorljivo, slušajući vlastiti odjek u kome je za sada jedina istina govora, jedna realnost. Realnost koja se dostiže iracionalnim.

Boris Nad: Povratak mita

Boris Nad:

POVRATAK MITA

 

 

Protivurečni procesi „demitologizacije“ i „remitologizacije“ nisu nepoznati drevnim civilizacijama, u kojima stari mitovi katkad bivaju destruirani (demitologizacija) i zamenjeni novim (remitologizacija). Drugim rečima, ovde su demitologizacija i remitologizacija međusobno uslovljeni i zavisni procesi. Oni ne dovode u pitanje samu mitsku osnovu tradicionalne zajednice; štaviše, oni je održavaju večito aktuelnom i živom.

Mit, naime – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode“ na konkretan jezik zemaljske stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom. Tamo gde se pretpostavke za njeno razumevanje gube, jedan mitski sadržaj mora biti odbačen da bi na njegovo mesto stupio drugi.

 

Opasne intiucije

Mit je, u tradicionalnim kulturama, i veliko polje antiteze, na kome se, kako to pokazuje kapitalno delo J. J. Bahofena Matrijarhat, sučeljavaju dva velika i nepomirljiva principa: uranski i htonski, patrijarhalni i matrijarhalni, projektujući se zatim na sve drugostepene modalnosti, od državnog i društvenog uređenja do umetnosti i kulture. S pojavom indoevropskih, patrijarhalnih osvajača na tlu stare, matrijarhalne Evrope otpočinje borba dva oprečna principa čije pojedine epizode osvetljava Bahofenova studija. U datom slučaju, stare matrijarhalne mitove i kultove smenjuju patrijarhalni, kroz paralelne i naizmenične procese de- i remitologizacije, a tragove ove borbe takođe nalazimo u pojedinim mitskim sižeima, koje je moguće razumeti i kao veoma sažetu religijsko-političku istoriju, na način na koji ih tumači Robert Grejvs, u svojim Grčkim mitovima.

Nasuprot tome, demitologizacija koja u Grčkoj dostiže svoj vrhunac posle Ksenofana (565-470 p.n.e), potpuna je i radikalna. Za njom ne sledi nikakva remitologizacija, ona je posledica posvemašnje desakralizacije i profanizacije kulture, čiji je rezultat gašenje mitske i buđenje istorijske svesti, kada čovek prestaje da sebe doživljava kao mitsko, i počinje da sebe shvata kao istorijsko biće. Pojava koja ima analogije sa dva momenta u istoriji: najpre, sa demitologizacijom koju donosi rano hrišćanstvo. Za prve hrišćanske bogoslove, mit je suprotnost Jevanđelju, a Isus je istorijska ličnost, čiju istoričnost crkveni oci dokazuju i brane pred neverujućim. Nasuprot tome stoji stvarna remitologizacija srednjeg veka, sa čitavim nizom primera revitalizacije drevnih mitskih sadržaja, često međusobno sukobljenih i nepomirljivih, od gralskih mitova i mita o Fridrihu Drugom, do eshatoloških mitova epohe krstaških ratova i raznovrsnih milenarističkih mitova. U pitanju su, bez sumnje, samo reaktuelizacije mnogo starijih mitskih sadržaja i njihovih „opasnih intuicija“, koje nadilaze svoje povode i svedoče o živom prisustvu mitskih sila unutar istorijskog sveta, koje nikakva demitologizacija ne uspeva da zatre ili ugasi.

 

Potrošačka mitologija. Ponoć istorije

Drugi primer radikalne demitologizacije je demitologizacija koja nastupa s epohom iluminizma da bi svoj vrhunac doživela u „tehnološkom univerzumu“. Ona je (kao i prethodne) neposredan izraz degradacije i pada modernog čoveka, koji više nije mitsko ni istorijsko biće, već puki „potrošač“ unutar „potrošačke i tehnokratske civilizacije“ ili naprosto dodatak tehnološkom univerzumu. Herojski impuls koji je pokretao čoveka kao mitsko, pa i istorijsko biće, utrnuo je. Destruktivne snage demitologizacije neprestano čiste i odstranjuju mitske primese iz prostora potrošačke civilizacije i ljudske memorije uopšte, zatirući „opasne intuicije“ koje su u njima sadržane. Unutar tehnološkog univerzuma, koji je samo krajnja faza pada (modernog) čoveka, konačno se zatvara horizont ljudskog, jer ovde čovek raspolaže samo jednom moći i samo jednom slobodom: moći da troši i slobodom da kupuje i prodaje. Ta sloboda i ta moć svedoče o smrti čoveka (kakvog poznaju mit i istorija), jer unutar tehnološkog univerzuma i potrošačke civilizacije sve što nadilazi „potrošačku životinju“ jednostavno ne može da postoji. „Smrt umetnosti“ o kojoj govore istorijske avangarde je jednostavna posledica smrti čoveka, najpre kao mitskog, potom i kao istorijskog bića.

Naravno, proces demitologizacije nikad ne može biti završen, iz prostog razloga što destrukcija ne dotiče same mitske sile. One se i nadalje pojavljuju i vraćaju kroz istoriju, bilo pod maskom „istorijskog“, bilo kao nešto što se suprotstavlja istoriji. Ovo važi i za jednodimenzionalni univerzum tehnokratske utopije. Usled toga, u potrošačkoj civilizaciji realni mitski sadržaji bivaju zamenjeni simulakrumima mitskog: samoniklim subkulturunim ideologijama i „mitovima“, odnosno „potrošačkom mitologijom“, čiji su junaci ličnosti comic stripa, poput Supermena.

Ali, iscrpljivanje dugotrajnih i destruktivnih procesa demitologizacije, ne znači povratak u mitsko vreme.

„Stojimo u ponoći istorije; otkucalo je dvanaest i mi gledamo ispred sebe u mrak u kome se naziru buduće stvari. Taj pogled prate jeza i teške slutnje. Stvari koje vidimo ili koje mislimo da vidimo još nemaju ime, bezimene su. Ako im se obratimo, ne pogađamo ih tačno i izmiču omči naše vlasti. Kad kažemo mir, može doći do rata. Planovi o sreći pretvaraju se u ubilačke, često preko noći.“

Ukratko: „Grubi upadi koji na mnogim mestima pretvaraju istorijske krajolike u elementarne skrivaju promene tananije ali prodornije vrste“ (Ernst Jinger: Kod zida vremena).

 

U osvit istorije

U spisu Kod zida vremena Nemac Ernst Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest smenjuje istorijska. Istorija, naravno, ne postoji koliko i čovek: istorijska svest odbacuje kao neistorijske ogromne prostore i epohe („praistorija“), te narode, civilizacije i zemlje, jer „neka osoba, neki događaj mora imati sasvim određene osobine da bi bio istorijski“. Ključ za taj prelaz, prema ovom autoru, pruža upravo Herodotovo delo, kroz koje čovek danas „prolazi kao kroz zemlju obasjanu zracima zore“:

Pre njega (Herodota) je postojalo nešto drugo, mitska noć. Ta noć, međutim, nije bila tama. Bila je pre san i znala je za drugačije povezivanje ljudi i događaja od istorijske svesti i njene selektivne snage. To unosi zrake zore u Herodotovo delo. On stoji na vrhu planine koja razdvaja dan od noći: ne samo dve epohe, već i dve vrste epohe, dve vrste svetlosti.“

Drugim rečima, u pitanju je trenutak prelaza iz jednog načina postojanja u nešto sasvim različito, što nazivamo istorijom. To je trenutak smene dva ciklusa, koje ne možemo poistovetiti sa smenom istorijskih epoha – u pitanju je pre duboka promena u načinu postojanja čoveka. Sakralno na način prethodnih epoha se povlači, drevni kultovi nestaju a na njihovo mesto stupaju religije, koje i same, ubrzo potom, postaju a-istorijske ili antiistorijske, čak i kad pokreću događaje i istorijske zaplete. Krstaški ratovi, na koje poziva zapadna crkva, produbljuju podele i raskole a na kraju porađaju reformaciju, koja započinje s religijskim zanosom i željom za povratkom na „biblijske početke“, da bi se okončala istorijskim pokretom koji otvara put nesputanom razvoju industrije i tehnike – nesputanom normama (hrišćanske) tradicije i slobodnom od čovekovih nadanja i želja.

 

Grimasa užasa

Istorijski svet, čije obrise naziremo kod Homera, koji se uobličava kod Tukidida i koji svoj zenit doživljava negde krajem pretprošlog i početkom XX veka, s nejasnim granicama i u vremenu i u prostoru, ali s jasnom svešću o svojim zakonitostima i uređenju, počinje da se urušava; ogromno zdanje istorije postaje nestabilno, kao znak prodora dotad nepoznatih, stranih sila. Te sile imaju titanski, elementarni karakter, najpre vidljiv u tehničkim katastrofama, koje odnose na stotine i hiljade žrtava a potom, u kataklizmičkim zbivanjima XX veka, u svetskim ratovima i revolucijama, na milione poginulih i osakaćenih. Oslobađanje nuklearne energije, radijacija i ekološko uništenje kojima su izloženi ogromni predeli, svakodnevni danak u krvi, bilo da se podnosi „progresu“ u mirnodopskim uslovima, bilo da je neposredna posledica vojnih intervencija i sukoba, predstavljaju nešto što izlazi van utvrđenih okvira istorijskog sveta. Naravno, istorija se tu ne završava, kako je to očekivao Marks ili Fukijama. Pre je primetno stvarno ubrzanje istorijskog vremena, koje zgušnjava događaje i skraćuje rastojanja između ključnih preokreta istorije. Reč je, međutim, o tome, da ovde više ne deluju samo sile koje smo nazvali istorijskim, i da se uloga čoveka u tim događajima suštinski menja: on više nije u stanju da deluje ravnopravno s bogovima, da ih sledi, da im se suprotstavlja ili da ih čak potčinjava, kako je to predstavljao mit. On više nije ni aktivni učesnik istorije, rukovođen strastima ili sopstvenom voljom, kako se to dešava u zreloj istorijskoj epohi. On postaje igračka nečeg nepoznatog, uključen u zbivanja koja ga nadmašuju, protiv njegove volje i mimo njegovih zamisli.

Izraz vedrog samopouzdanja postepeno smenjuje grimasa užasa. Čovek koji se do juče smatrao suverenim i gospodarom, spoznaje svoju slabost. Sredstva u koje se uzdao, pokazuju se nemoćnim ili se u odsudnom času okreću protiv svog tvorca. Tehnološki sistemi i socijalna uređenja imaju svoje naličje, svoje automatske crte, koje ne obuzdavaju već podstiču destrukciju, što čoveka stavlja u položaj čarobnjakovog šegrta, koji je oslobodio sile kojima je nedorastao. Korupcija, kriminal, nasilje i teror pre su posledica nego uzrok. Politički odgovori, bez obzira na boju i predznak, ne nude rešenja nego uvećavaju rasulo. Da nije nastupio čas panike, čovek bi makar stekao svest o sopstvenom padu.

Sve to je bilo nezamislivo u zrelo istorijsko doba jer je čovek tada još vladao sobom, a time i istorijom; istorija zato i nije mogla imati drugi smer ni smisao sem onog koji joj sam čovek daje, sopstvenim delima i mislima. Svaki koncept „smisla istorije“ je koncept nastajanja čoveka, dok u klasično istorijsko doba čovek ne nastaje već jeste. Pitanje o „smislu istorije“ zato je bilo besmisleno, i ono se zaista i ne može naći kod klasičnih pisaca, počev od Herodota. Pitanje o „smislu istorije“, koji se uvek pronalazi van čoveka, postaje moguće tek onda kad se i težište istorije pomera van samog čoveka, bilo u sferu socijalnih, bilo u sferu tehnoloških odnosa.

Moderni čovek prekasno otkriva svoju slabost; ali njegov slom ne optužuje mit ni istoriju već upravo slabost i kukavičluk modernog čoveka. Svet „civilizovanih vrednosti“, istorijski svet uopšte, koji je on sam stvorio, pokazuje se mnogo slabijim nego što smo navikli da verujemo – slabiji strukturalno, duhovno i etički. Na prvi znak uzbune, on počinje da se ruši, razotkrivajući, u stvari, unutrašnju spremnost na kapitulaciju modernog čoveka.

Reč je o „ponoći istorije“, koju će uskoro smeniti nešto različito, a taj momenat prelaza obeleževa razmah titanskih sila, koje zahtevaju žrtvu u krvi.

 

Ka postistoriji: buđenje mita

Istorija, ponovimo to, ne traje koliko i čovek na zemlji. Ali svest o tome se javlja kasno u istoriji, možda tek na njenom kraju, kad se menjaju granice i vremena i prostora: na jednoj strani, otkrivanjem daleke prošlosti čoveka, s iščezlim civilizacijama, potom prošlosti planete i kosmosa, i sa druge, kosmičkih prostranstava, okeanskih dubina ili unutrašnjosti same zemlje, kroz arheološke i geološke slojeve, na gotovo vernovski način. Nove perspektive izazivaju vrtoglavicu. Praistorija i postistorija dobijaju na značaju tek kad zdanje istorije postaje trošno. Ali okretanje čoveka od istorije ka nečem što još nije u stanju da odredi ni jasno sagleda sada podseća na bekstvo.

Na ovaj ili onaj način, tehnološki univerzum i potrošačka civilizacija doći će do svog kraja, kao što se klasična istorijska epoha okončava tehnokratijom, totalitarnim poretkom u svom dovršenom vidu, koji ne nastaje iz hrabrosti ni snage već iz kukavičluka, slabosti i straha. Nemoguće je reći koliko dugo će to trajati. Nevažno je i da li će do toga doći usled unutrašnjeg iscrpljivanja, prenaprezanja ili katastrofe, ili svega toga zajedno. Ali, u svakom od ovih slučajeva, slom je tek posledica nemoći čoveka da nadalje obitava unutar istorijskog sveta, da njime vlada i to kao suvereno biće.

Povratak mita, međutim, nije moguć u smislu povratka na stanje „pre istorije“. Mitske sile ostaju prisutne, kao što je to bilo tokom celokupnog istorijskog perioda, ali one ne mogu da uspostave prethodno stanje jer za to nedostaju pretpostavke; u prvom redu, nedostaje „supstrat“, plodno tle. Moderni čovek je za to preslab, u duhovnom, psihološkom pa čak i u „fiziološkom“ smislu.

Zajedno sa istorijom, postepeno nestaje i kultura u svom sadašnjem značenju, koja je u osnovi samo instrument socijalnog inženjeringa. U tehnokratskoj utopiji (za razliku od kulture u istorijskom periodu), masovna kultura je samo jedan od načina kojim se kanališu energije i usmeravaju utopijske fantazije i želje masa; elitna kultura, koja neprekidno luta između komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i nazad ka komformizmu, u suštini ostaje sredstvo demitologizacije i zatiranja opasnih intuicija koje su sadržane u mitu, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje. Pojava i buđenje tih opasnih intiucija i pritajenih arhetipova, na marginama tehnokratskog socijalnog mehanizma, stvara konfliktne situacije i dovodi do zastoja u njegovom funkcionisanju.

U prostorima s one strane tehnokratske utopije, kulutra će morati da preuzme mnogo tradicionalniju ulogu nego što je ona koju ima u potrošačkoj civilizaciji. Raspad istorijskog sveta u njegovoj poznoj fazi, kome upravo prisustvujemo, dopušta nam da nazremo ponešto od toga.

Tokom najvećeg dela istorijskog perioda, kultura je povlašćeno područje sveštenih i mitskih sila. To je i jedan od puteva kojim mitske sile ponovo prodiru u istorijski svet, ovaploćujući se u istoriji, za razliku od tehnološkog univerzuma, u kome se one uglavnom ispoljavaju kroz folklorne stihije potkulture, i to najčešće izobličene do neprepoznatljivosti, kao simulakrumi mitskog a ne kao njegov verodostojan izraz. Oni pre svedoče o večitoj i neutaživoj potrebi čoveka za mitskim sadržajima nego što predstavljaju znak njihovog realnog prisustva.

Kultura u posttehnokratskoj eri biće upravo u tesnoj vezi sa remitologizacijom, u smislu prepoznavanja i buđenja istinskih mitskih sadržaja, u znaku revitalizacije i inovacije drevnih i tradicionalnih formi, umesto, kao dotad, njihovog egzorcizma. Smisao i svrha demitologizacije, nasuprot tome, mora biti ograničena na onu koju je imala u tradicionalnim društvima: na čišćenje degenerisanih, „folklornih“ mitskih formi, kako bi na njihovo mesto stupile one koji verodostojno predstavljaju tradiciju.

Boris Nad: Grad bogova

Boris Nad:

GRAD BOGOVA

 

Negde u neodređenoj i dalekoj oblasti (koju neki smeštaju na Sever a drugi na Istok), postoji grad koji nadilazi sve što su ljudi ikad stvorili. Iznad grada je kula sa koje se vidi svaka od zemalja nastanjena ljudima, pa čak i mračne i neljudske oblasti koje označavaju sam kraj sveta. U njegovom središtu je polje koje služi bogovima za igru. Ali iznad njega je dvorana sa dvanaest prestola, od kojih najuzvišenije pripada najmoćnijem među bogovima. Njegovo ime znači „Jedan“; on je otac bogova i ljudi. Dok sedi za trpezom na njegovim ramenima počivaju dva gavrana; oni mu govore sve šta se dešava u svetu.

Brojni su zamkovi koji okružuju ovu dvoranu. Iznad nekih huče ledeni talasi, drugi su opet podignuti na nebu ili, pak, na obali mora. Tu je i ogromna kapija ispod koje je gaj s lišćem od crvenog zlata. On, međutim, vodi u jednu drugu i još prostraniju dvoranu u kojoj se po čitave dane odvijaju gozbe na kojima se goste hrabri ratnici. To su ratnici poginuli u boju; najmoćniji među bogovima je i Otac Palih Ratnika. Oni se goste mesom jednog vepra kojeg uvek ima u ozbilju, skuvanom u čarobnom kotlu. Otac bogova ne jede veprovinu već jedino pije vino; svojim mesom on hrani dva proždrljiva vuka koji ga uvek i svuda prate.

To je Asgard, Grad bogova – grad kojeg su gradili i džinovi i bogovi. Nemoguće je opisati sva čuda i dragocenosti koje on sadrži. Odmah do Odina je nepobedivi, snažni Tor, koji, svojim gvozednim rukavicama i smrtonosnim Mjolnirom – maljem ili čekićem, koji se uvek vraća u ruke onog ko ga je bacio – brani prebivalište bogova. Njegov posed zove se Trudvan-gar ili Trudhajm, što znači „Polje snage“. Boginja Idun u svojoj škrinji čuva zlatne jabuke zahvaljujući kojima bogovi ne stare. Na južnom kraju neba nalazi se dvorac Gimli, „sjajniji od sunca“, koji će ostati tu da stoji i kada se čitav svet sruši. Tu je i jelen koji svakog dana brsti lišće Svetog jasena, Drveta Sveta, (korenje tog drveta dopire do mračnog podzemlja), a sa čijih rogova se sliva rosa iz koje izviru sve reke u Valhali. Ali na samom kraju neba, uz most Bifrost, u jednom dvorcu stoluje Hejmdal, čuvar bogova, koji će zatrubiti u svoj čudesni rog kad nastupi bitka za kraj sveta.

Opis Asgarda, sa svim njegovim fantastičnim pojedinostima, uglavnom dugujemo Snoriju Strulusonu, Islanđaninu koji je, između godina 1222. i 1225. zapisao Edu, kompleks mitova i verovanja naroda stare Skandinavije. U stvari, ta verovanja su bila zajednička plemenima i narodima čitavog germanskog govornog područja ili, možda, još i šire od toga. Treba reći da je naučni svet dugo odbacivao Edu kao plod mašte njenog autora – barem do otkrića još starijeg rukopisa, koga je, takođe na Islandu, četiri veka posle smrti Sturlusona (1643. godine), pronašao islandski episkop Svejson. (Ova knjiga dobija naziv Starija Eda, za razliku od Mlađe, Sturlusonove, i biva smesta uvrštena u edski ciklus, koji najzad postaje predmet ozbiljnih proučavanja.)

Eda sadrži i povest Asa, jednu vrstu genealogije bogova, kao i podatke o njihovim seobama te o zemljama kroz koje su prošli. Sturlusonova priča počinje u oblastima koje se pružaju severno od Crnog mora. To more „odvaja trećinu sveta: ona prema istoku zove se Azija, a ovu, prema zapadu, neki nazivaju Evropom a neki Enejom. Severno od Crnog mora nalazi se Velika ili Ledena Švedska“ (za razliku od Švedske u Skandinaviji. Velika Švedska ili Svitjod, ili Svetija, znači jednostavno Sveta ili Svetla zemlja). To je pozornica budućih velikih događaja. Kroz tu Švedsku, čitamo dalje u Sturlusonovom spisu Zemaljski krug, teče reka Tanais koja se ranije zvala Tanakvisl ili Vanakvisl (a to je reka Don koja se uliva u Crno more).

Predeo oko ušća Dona, tvrdi pisac, zvao se Zemlja Vana ili Stanište Vana (suparnika a kasnije i saveznika bogova Asa. Između njih počeo je prvi rat na svetu. Od Vana Asi uče magijske veštine: Vani su stariji i mudriji bogovi od Asa). I dalje: „Zemlja u Aziji istočno od Tanakvisla zove se Zemljom Asa ili Staništem Asa“, njena prestonica je Asgard a „tamo je vladao onaj koji se zvao Odin. Tamo se nalazio veliki hram.“ I takođe: „Prema drevnom običaju, tamo se nalazilo dvanaest sveštenika. Oni su bili zaduženi za žrtvene obrede…“ (Saga o Inglinzima, II).

Povest koju sadrži Mlađa Eda je izvanredno precizna, ne samo u geografskom, već, isto tako, i u pogledu hronologije. Odin napušta svoju zemlju zato što je znao da će, prema proročanstvu, njegovi potomci naseljavati severni deo sveta. U Asgardu ostavlja svoja dva brata. Njegov sin zvao se Skjeld i vladao je Danskom, a njegov unuk zvao se Frodi i vladao je u doba imperatora Avgusta, „kada je rođen Hrist“. Događaji o kojima je reč padaju u I vek nove ere.

Odina, tvrdi stara hronika, put vodi preko zemlje Saksa. U Vestfaliji za vladara postavlja svog sina Beldega ili Baldera. On sam preko Danske stiže u Švedsku (onu u Skandinaviji), kojom je dotad vladao izvesni Gjulvi. Ali Gjulvi, poražen mudrošću i lepotom Asa, predaje Odinu kneževsku vlast a sam se zapućuje u Asgard; na ovaj put kreće „u tajnosti, prerušen u starca“. Konačno, posle iscrpljujućeg putovanja, pronalazi „visoki dvorac čiji je krov bio prekriven pozlaćenim štitovima“. U njemu zatiče mnoštvo odličnika koji se, baš kao i oni u mitskoj Valhali, goste za trpezom ili se bore pod oružjem.

Odinova slavna i duga vladavina okončava se na sledeći način: u svojoj novoj domovini on umire od bolesti. Pre smrti rekao je svojim podanicima da se vraća u prebivalište bogova, čitamo u Sagi o Inglinzima, obećavši da će ubuduće tamo primati svoje prijatelje. Šveđanima se posle svoje smrti javljao pred velike bitke, „nekima darujući pobedu a neke prizivajući sebi“. Njegovo telo spaljeno je na lomači, što „beše sjajan prizor“. Presto je ostavio Njerdu iz Noatuna, koji opet beše Van… Jedan Njerdov potomak, Svejgdir, ponoviće podvig Gjulvija, i zaputiće se ponovo ka Zemlji Turaka i Velikoj Švedskoj, kako bi našao prebivalište starog Odina. Putovanje je trajalo čitavih pet godina. U Svitjodu, u Velikoj Švedskoj, zatiče mnoštvo saplemenika i ženi se ženom koja se zove Vana (samo njeno ime govori nam da je pripadala božanskom rodu Vana, a Vani, Vjatiči su, kao što je poznato, ili Sloveni ili preci Slovena).

Da li su bogovi očevi ljudima ili su ljudi očevi bogovima? Stvaraju li ljudi bogove ili su, naprotiv, bogovi stvorili ljude, kao svoje saputnike, pomoćnike i saborce? Povest o Odinu i njegovom rodu koju smo upravo izneli bez sumnje je tačna. Ona može predstavljati i sećanje na obogotvorene vladare ili pretke, ali to, ni u kom slučaju, ne dovodi u pitanje kult, verovanje u božansku prirodu Oca bogova i ljudi.

* * *

Sledeći slovo drevne hronike, ruski istražuvač Vladimir Ščerbakov poverovao je da je pronašao mitski Asgard. On ga je pronašao upravo na onom mestu na koje letopis o Asima upire prstom. To je Nisa, drevna prestonica Partije – suparnice Rima na Istoku i, pored Rima, najveće i najprostranije carstva onog doba.

Siromaštvo izvora za istoriju parćanskih verovanja, kako primećuje Ščerbakov, poražavajuće je. Ali ovde nam priskače u pomoć arheološka rekonstrukcija parćanske prestonice i njenih kultnih mesta. Ne zadržavajući se na svim arhitektonskim podudarnostima između mitskog Asgarda i drevne Nise (Stare Nise, ali situacija sa kultnim mestima u Novoj Nisi gotovo je identična), pomenimo da se ovde nalazi veoma tačna „kopija“ Valhale: to je zagonetni Okrugli hram. Obrisi njegovih zidova su kvadratni ali unutar njih postoji jedna kružna dvorana, čija visina iznosi celih dvanaest metara. Na drugom nivou ove dvorane nalazili su se stupovi i obojeni glineni kipovi smešteni u nišama. To su kipovi bogova, ili obogotvorenih predaka, ako se hoće. Stari Parti negovali su kult predaka:

Obogotvoreni preci, Asi, ovde su primali gardu i druge ratnike. To su bili njihovi kipovi koji su ovde, kao i u drugim hramovima, stvarali efekat njihovog prisustva.

Isti istraživač primećuje jedan naizgled sporedan detalj: Odin je, kako se navodi u Edi, učestvovao na gozbama zajedno sa svojim ratnicima. Ali on na njima nikad nije jeo, bilo mu je dovoljno i samo vino. Njegovo prisustvo, drugim rečima, bilo je simbolično, a ne stvarno.

Čitav niz veoma složenih i očiglednih podudarnosti možda još ne dokazuje da je u opisu Asgarda iz skandinavskih mitova zaista sačuvano sećanje na stvarni Asgard – boravište bogova u staroj Nisi, prestonici Parte. Ali one potrvđuju istovetnost verovanja prostorno toliko udaljenih naroda, i to verovanja koja su, kako ukazuje Eda, ponikla u oblastima iznad Crnog mora, koja su prava Staništa Asa i Vana.

Kineske hronike iz doba dinastije Tan nazivale su parćansku državu imenom Ansi.

 

„Grad bogova“ je prvi put objavljen u knjizi „Nemi bogovi“, Beograd, „Žagor“, 2008.