Intervju vodila: Ljudmila Danjiluk
FANTASTIKA JE ŽIVA!
Ljudmila: Je li istina da se u Kijevu ne može kupiti “Lik crne Palmire”?
Vladimir: U najmanju ruku, ja je nisam našao. Želeo sam da je poklonim kijevskim prijateljima, onim ljudima koji su opisani u ovoj knjizi, obišao sam čitavu Petrovku – i nema.
Ljudmila: Kada je ona izašla i u kom tiražu?
Vladimir: Otprilike pre mesec dana, sredinom septembra, u tiražu od 10 hiljada. To je uobičajena izdavačka praksa: ne izdaju se odmah veliki tiraži, ali zatim regularno idu doštampavanja od po pet do osam hiljada. Mnogo romana ponovo se izdaje u vidu džepnih knjiga.
Ljudmila: Većina savremenih pisaca u SNG paralelno sa književnom delatnošću radi negde. Vi kažete da živite samo od honorara…
Vladimir: To je stvarno tako. Od 1996. godine ostavio sam sve poslove osim književnog, i uopšte za život je dovoljno.
Ljudmila: Za dobar život? Vile, “Mercedesi”?…
Vladimir: Nemam “Mercedes”, zato što uopšte nisam automobilista. Prošle sedmice, na primer, kupio sam još jedan noutbuk. Imam stan u Moskvi… Još se ne žalim. Normalno, želim i više, i mislim, doći će i to, korak po korak.
Ljudmila: Koliko dugo ste pisali “za sebe”, pre nego što ste počeli da izdajete svoje knjige?
Vladimir: Dosta dugo, oko deset godina. Naročito teško je bilo tri-četiri godine početkom 1990-ih. Pre toga ničije knjige nisu izdavali, zbog toga i nije trebalo računati na to. A otprilike od 1992. godine počeo je “knjižni bum”, počeli su da izdaju knjige mnogih autora, a ja sam, na neki način, ispao iz procesa, ostao sam po strani. Bilo je veoma teško. Ali 1996. godine je počelo, i do sada još traje.
Ljudmila: Otkada ste postali autor “ekipe” izdavačakog preduzeća “AST”, koliko često ste morali da radite misleći samo na materijalni podstrek? Tobože, treba, ugovor “gori” i tako dalje?
Vladimir: Ne, to uopšte ne postoji. “AST” ne diktira svojim autorima šta treba da pišu. Oni prosto čekaju sledeću knjigu. Za mene, u najmanju ruku, postoji “kredit poverenja”: ja mogu da pišem sve što želim i u “AST-u” su već uspeli da se uvere i naviknu da će tekst biti na određenom nivou i da će imati trgovački uspeh. Meni oni ne postavljaju nikakve zahteve: radim ono što želim, a izdavačko preduzeće uzima rukopis i ne gledajući.
Ljudmila: Da li se trudite da se probijete na inostrana tržišta?
Vladimir: Pre nekoliko godina izašla je knjiga u Bugarskoj. Tamo su bile dve pripovetke: jedna – Henri Sajersa (Igora Isajeva) i druga – moja. U Poljskoj je izdata knjiga, a sada se u Sjedinjenim Državama prevodi roman “Smrt i slava”. Ali ja sam, uopšte skeptik po naravi i reći ću da je knjiga izašla tek kada je budem držao u rukama.
Ljudmila: Jednom ste izjavili da ne čitate ništa osim fantastike. Da li je to stvarno tako?
Vladimir: Bez sumnje, malo preterujem. Čitam i mejnstrim, i detektive, i specijalnu literaturu, ali sve je to dosta sporadično – a fantastiku čitam celishodno – time je izjava i uslovljena. Fantastika mi je interesantna, a ono što se zove “klasika” nije mi mnogo interesantno.
Ljudmila: Ko su Vaši autoriteti u fantastici?
Vladimir: Braća Strugacki, to je prirodno. Zatim Oleksandr Gromov, Oleg Divov, Sergij Lukjanenko… dugo treba nabrajati. Iz zapadne – svi, na kome su rasli poštovaoci fantastike, od Harisona do Šeklija, do savremenih pisaca, na primer, Viljema Gibsona. Praktično sve dobre stvari napisane u fantastici su autoriteti za mene.
Ljudmila: Vi ste napisali popularnu knjigu “Dnevna patrola” u ko-autorstvu sa Sergejem Lukjanenkom. Hoće li tandem Lukjanenko – Vasiljev – dugo trajati?
Vladimir: Ja sam sa Sergejem stari prijatelj, i prirodno je da se stalno rađaju ideje da napišemo nešto zajedno. Ali to se dugo nije desilo. A kada je Sergej napisao roman “Noćna patrola”, sa stanovišta jednoznačno “svetlih” sila, ja, jednoznačno “taman”, ne pitajući, seo sam i napisao deo, koji sam uslovno nazvao “Dnevna patrola”. Pokazao sam ga Sergeju, ali to je ostalo bez rezultata. A posle dve godine, on me je našao u Nikolajevu i kaže: “Čuješ, hajde da pišemo “Dnevnu patrolu”! Nije, kaže, da je ne mogu napisati sam, prosto mislim da će to sa tobom biti interesantnije.” Prirodno, složio sam se. Najpre smo hteli da pišemo u troje, sa Nikom Perumovim: kompoziciono knjiga se sastoji iz tri priče koji imaju zajednički siže, i mo smo planirali: jednu priču piše Sergej, jednu Perumov i jednu ja. Ali Nik je bio zauzet drugim projektima i nije mogao da nađe vremena. Pokušali smo da primamimo Leonida Kudrjavcova, ali ni on nije mogao, i tada smo Lukjanenko i ja odlučili da ne tražimo nikoga, već da svako napiše svoju priču, a treću ćemo napisati zajedno. Po mom mišljenju, projekat je ispao dosta interesantan, a šta će biti dalje… Sergej je već napisao treću knjigu, ona će izići svakog trena. I on mi je dao “otvorene karte” da pišem o “tamnim” mestima Kijeva. Ta knjiga koju nije moguće naći, je sledeća “Patrola”.
Ljudmila: “Noćnu patrolu” sada ekranizuju. Sergej Lukjanenko ima i druge filmske projekte. Imate li neke veze sa tim?
Vladimir: To je sve na nivou “opreznog njuškanja”. Ali koliko mi je poznato, već je doneta odluka o snimanju “Dnevne patrole”. Ja, doduše, ne znam hoću li ja biti pozvan na nešto: scenario će najverovatnije napisati Sergej, ali sumnjam da će me on povlačiti: videćemo, zvanično nikakvi ugovori još nisu sklopljeni.
Ljudmila: Vi ste imali veliko iskustvo u saradnji sa mladom autorkom, Anom Li. Ali, za nju, sve je počelo i završilo se jednom knjigom “Idući u noć”. Zašto?
Vladimir: Anu Li apsolutno pogrešno nazivaju “mladim autorom”, jer je ona počinjala u isto vreme, kao i većina nas, i to veoma uspešno. Ana je, inače, veoma jak autor, ali u poslednje vreme, ona se uglavnom bavi prevodima – ima više od 40 knjiga… A zašto smo zajedno napisali “Idući u noć”? Tamo je siže nedvosmisleno tražio autora – ženu, i ja sam je izabrao kao snažnog profesionalca, u koga sam bio siguran. Tehnički to se odgiravalo veoma jednostavno: uzeo sam noutbuk, došao sam u Kijev. I mi smo pisali u režimu “burimea” – jedan piše glavu, satera junaka u ćorsokak, a drugi mora da ga izvlači. Radili smo oko tri meseca u veoma brzom, iscrpljujućem ritmu – ali bilo je interesantno. Možda ćemo probati da još jednom napišemo nešto zajedno. U “AST”-u mada su oni sada postali ravnodušni prema fenteziju, o romanu u ko-autorstvu sa Anom Li, kažu – uzimamo sve i ne gledajući.
Ljudmila: Može se steći utisak da Voha Vasiljev stalno putuje na konvente (skupove), zabavlja se, vodi pust život. Ali, da bi se objavljivao toliki obim teksta, treba biti veoma organizovan čovek. Kako uspevate sve to da spojite?
Vladimir: Pa, konventi ne oduzimaju toliko mnogo vremena: jednom u dva meseca ili čak i ređe. Ja tamo idem da popunim baterije, da se odmorim, zabavim. A između konventa je rutina: sedim kod kuće, sedmicama nikuda ne izlazim, osim možda u parno kupatilo (imamo klub-kupatilo), dva puta nedeljno igram košarku, pa u prodavnicu, po robu. A više mi ni ne treba nikuda da idem, nema za šta.
Ljudmila: Kako radite? Da li postoji surov raspored, “učinak po normi”?
Vladimir: Nikakva obaveza ne postoji, to je prirodno, ali ja smatram da je dan uspešan kada sam napisao 8-12 kilobajta. Trudim se da se držim ovog ritma, ali to se ne dešava uvek, naročito u poslednje vreme. U principu, mislim da je dva romana godišnje – režim koji podrazumeva dosta znoja i njega ne mogu dugo da podnosim. To može da traje pet godina, ali zatim počinje neizbežna iznurenost i ja sam to osetio na sebi. I ja već osećam da u tom ritmu trpi kvalitet. Bolje je raditi manje, ali bolje.
Sada ću, valjda, izdavati jedan roman i nekoliko manjih stvari godišnje. Izdavačko preduzeće, bez sumnje, nije presrećno zbog toga, ali, na sreću, oni razumeju, jer su i oni živi ljudi i kvalitet im nije na poslednjem mestu. Zato mi izlaze u susret, pa ako se i pojave neka pitanja o terminima, rokovima, ona se rešavaju tiho, mirno, na lep način.
Ljudmila: U poslednje vreme fantastika je kao deo masovne literature sa tiražima veoma ustupila mesto detektivima, akcionim delima. Nemate li osećanje da se ona povlači u uzak krug?
Vladimir: Ne postoji to osećanje. Prosto, fantastika odražava čitavu književnost u celini: u njoj postoji i svoj intelektualni tok, koji zauzima veoma mali deo, i mnogo širi tok – uopšte, svi pravci i žanrovi književnosti se odražavaju u fantastici, kao u malom ogledalu. A uzdahe o krizi fantastike ja stalno slušam, otkad se bavim ovim poslom – fantastika će sutra nestati, a ona ipak živi i živi. Kao i u svakom radu, ovde postoje svoji problemi, koji se u svakom slučaju rešavaju. Najglavnije je to da se nove knjige izdaju i među njima ima puno interesantnog. Fantastika je živa!
Ljudmila: Kao što ste rekli, u Vašem novom romanu radi se o junacima stvorenim na osnovu realnih prototipova. Čitaoci, koji su upućeni u fantastiku ih sa zadovoljstvom čitaju. Šta je to ako ne neposredno obraćanje konkretnom uskom krugu?
Vladimir: Zašto ja to radim? Delimično zato što je izmisliti karakter teže nego ga pronaći i opisati. To nije zbog lenjosti i nije zbog neveštine da se izmisli: prosto, ako je nešto gotovo i ako odlično odgovara postavljenim potrebama, zašto ga ne iskoristiti? Osim toga, ovde postoji i element igre: kada postaviš formirane, celovite junake u određene prilike, a zatim gledaš kako se oni ponašaju. I ako sam prototip kaže: stvarno, ja bih isto tako postupio, slaviš malu pobedu. Danas mi je to interesantno.
Ljudmila: Imate vrlo muževan i romantičan hobi: jahtu. Kako se njime bavite?
Vladimir: Vrlo jednostavno: ja svake godine putujem na jug i učestvujem u približno 3 do 4 zvanične regate prvenstva Ukrajine. Imam sigurno mesto mornara na jednoj od nikolajevskih jahti, i kapetan uopšte ne sumnja da ću se pre prve trke u sezoni (to je obično ekološka regata u junu) pojaviti u Nikolajevu i obavezno isploviti na pučinu. Ta stvar je neobično interesantna i zato se njom bavim.
Ljudmila: A šta je sa ostvarenjem Vaše mašte da se okupate u svim okeanima?
Vladimir: Za sada – ništa. Samo Atlantik i Tihi okean – više nigde nisam bio. Uopšte, ja nikad nisam bio izvan granica bivšeg Sovjetskog saveza, ne računajući Bugarsku. Ali, nadam se da ću nekad ostvariti taj san.
Ljudmila: Vaša publiku čine uglavnom mladi. Da li, kada pišete, računate na to ili do sada imate stvarno mladićki pogled na svet?
Vladimir: Da. Imam baš takav pogled na život. Osećam se kao isti onaj dečak koji je igrao fudbal i bežao sa časova – nezavisno od toga što je od škole prošlo već dvaput više godina no što sam učio. Ne pitam sebe zašto je tako. Zbog toga nikome nije gore, zar ne?
Ljudmila: Bez sumnje. Ali vreme prolazi. Da li se javljaju misli da i u životu i u stvaralaštvu treba već nešto menjati? Dokle se može ostajati Voha “večno mlad i uvek pijan”?
Vladimir: Prvo, “večno mlad i uvek pijan” je stereotip. Kad biste me videli na konventima, ne biste imali takve asocijacije. A dokle? Ja ne volim da zavirujem u budućnost: po mom mišljenju, to je apsolutno nekorisna stvar. Neka prolazi, dok prolazi. Kako govore programeri – “Sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Glavno je ništa ne pipati!”
Ljudmila: Koliko godina ima Vaša kćer? Da li ona već čita fantastiku?
Vladimir: Letos joj je bilo šest. Ali ona uopšte, na žalost, ne zna da čita i ja oko toga ne mogu ništa da učinim. Ne želi! Zna slova, a odbija da ih slaže u reči. Njoj su interesantniji video, kompjuteri i druge stvari, koje nismo imali…
Ljudmila: Gde ipak živite – u Nikolajevu ili u Moskvi?
Vladimir: Leti u Nikolajevu, zimi u Moskvi.
Ljudmila: Koje državljanstvo imate?
Vladimir: Rusko.
Ljudmila: Da li ste se suočavali sa postavljanjem prema Vama kao prema “prebegu”?
Vladimir: Pa ne… pre nego što sam dobio rusko državljanstvo, ja sam u Moskvi živeo već oko sedam godina, dugo sam radio tamo i svi su već navikli da sam ja više Moskovljanin. Ja se pretežno družim sa ljudima koji me odlično znaju. Kako me oni mogu smatrati “prebegom”? I sam svoj prelazak ne smatram kao izdaju. Kao i ranije, smatram Ukrajinu svojom domovinom. Uopšte, sve su to igre političara, a ne realnost. Moj otac je Rus iz Vologde, a majka je Ukrajinka iz Žitomira. Imam rođaka i tamo, i tamo…
Ljudmila: Jeste li apolitičan čovek?
Vladimir: Politika je prljav posao. Trudim se da budem od svega toga dalje, ali nije moguće živeti u zemlji i biti slobodan od njenog uticaja, zakona. Ja prosto to ne naglašavam i uvek se trudim da nađem neki mirni, spokojni izlaz iz bilo koje situacije.
Ljudmila: Možete li kao fantast prognozirati najbližu i daleku budućnost ove zemlje?
Vladimir: Prognoze su nezahvalna stvar, njima je suđeno da se ne ostvaruju. I već sam rekao da ne volim da zavirujem u budućnost. Ko se trudi da vidi budućnost, gubi sadašnjost. A ja živim u sadašnjem trenu.
(tekst objavljen u časopisu Zerkalo Nedeli br.42 (2003. godina), prevod preuzet sa sajta Projekat Rastko)