Još onda smo osetili umor, neuspešno pokušavajući da pronađemo tu ulicu. Naš čovek je sedeo u nekoj sobi neke kuće u ovom gradu i čekao. Neko od nas reče: “Ovo nije grad, ovo je masa testa mrežicom presečena na identične kocke. Kako ćemo ovde pronaći bilo šta?” Neko drugi prošaputa: “Pa ipak, čudno je što ne pronalazimo ulicu, nigde drugde osim u ovom gradu nismo ni bili.” Svi su kvartovi ovde isti, parkovi se nalaze uvek na istim stranama, čak je i raspored drveća u njima istovetan. U svakom kvartu po jedan isti čovek, odeven u crno, sa šeširom na glavi stajao je uvek na istom mestu. Bio je to ćošak na kome su se pod pravim uglom sekle dve ulice. U ko zna kojem po redu kvartu, rešismo da mu priđemo i upitamo ga za ulicu. Kad smo se našli pred njim, tutnuo sam mu papirić u ruku. On ga pogleda kratko i onda reče: “Da, da, samo mi niste rekli da li želite da uđete ili izađete?” I od tog trenutka, a bilo je to davno, mi evo i sada stojimo pred njim ne odgovarajući mu, a i on stoji pred nama čekajući odgovor.