Vetrovito jesenje veče je besno udaralo o prozorska okna, pokušavajući da se probije u skrivenu odaju na vrhu kule. U odaji, u toploj polutami, za stolom je sedeo čarobnjak, duboko zamišljen i usredsređen. Svojim šakama je poput lutkara povlačio nevidljive niti magije koja je u odsečnim, haotičnim praskovima pred njim stvarala novi svet, pokoravajući se njegovoj volji. Tri mala šegrta stajala su u uglu i posmatrala taj veličanstveni obred. Pred njihovim očima ni iz čega se stvorilo jedno selo, i požar u njemu, i seljani koji iz ruke u ruku prenose kante vode, od seoskog bunara do nezaustavljive plamene nemani koja guta kuće. Kroz kakofoniju uzvika, rikanja životinja i škripe zaprežnih kola selom se polako pronosio šapat, praćen uplašenim pogledima seljaka. Šegrti priđoše bliže stolu da bi razabrali šaputanje i tada su po prvi put čuli tu tajanstvenu, moćnu reč – „proročanstvo“.
Godina je bila 1988, a tajna odaja na vrhu kule – mala garsonjera na trećem spratu jedne stambene zgrade. Vlada Dasukidis je sedeo za radnim stolom i na pisaćoj mašini čiji su otkucaji odzvanjali prostorom započeo rad na svom dramskom tekstu Proročanstvo, praćen budnim pogledima svoje troje dece. Iako je i pre i posle završetka ovog teksta napisao brojne drame za decu i odrasle (preko 15), od kojih je većina igrana više puta, Proročanstvo nikad nije postavljeno na scenu. Prezahtevan za tadašnje mogućnosti omladinskog pozorišta u okviru koga je Vlada vodio svoju glumačku trupu, tekst je ostavljen po strani dok su njegova sabraća Carevo novo odelce, Popravljamo kišobrane, Smederevo, grade od starina, Skoro monodrama i (Sm)rt dobre nade (između ostalih) punila pozorišne sale i dobijala priznanja na regionalnim festivalima i pozorišnim smotrama, a neke od pomenutih drama su i objavljene u zbirci dramskih tekstova (D)rame za plakanje (Sanba, 2000).
Sudbina je, međutim, imala druge planove za Proročanstvo. Izuzev nikad završene stripske adaptacije teksta od strane Vladinog sina početkom devedesetih (drvene bojice na papiru za štampanje), drama nije dobila drugu vrstu realizacije i na prašnjavoj polici je strpljivo čekala na ispunjenje sopstvenog proročanstva, deceniju za decenijom. Za to vreme, njena priča se u autorovom umu razvijala i sticala dodatne slojeve, iscrtavajući sve kompleksniju mapu koju će Dasukidis konačno uobličiti u prozno delo, istoimeni roman koji je ove godine objavila izdavačka kuća Galaksijanis iz Niša. Okarakterisana od strane samog autora kao „istinita bajka“, priča romana je ispripovedana na nekonvencionalan način, na nekoliko paralelnih narativnih nivoa i u različitim proznim stilovima koji se kreću u rasponu od administrativnog izveštaja, preko bogatog, deskriptivnog pripovedanja do dramskih dijaloga u stihu. Radnja se razvija kao komunikacija između fikcije i realnosti, raznobojnog i monohromatskog, zamišljenog i ostvarenog, i kroz preplitanje tih kontrasta formira jedinstveni svet Proročanstva čija je glavna okosnica put – put junaka ili put u metafizičkom smislu.
Roman su izdale Fondacija grčke nacionalne manjine u Srbiji iz Novog Sada, Udruženje srpsko-grčkog prijateljstva Kantakuzin za Podunavski okrug Smederevo, Umetnički klub Raskovnik Smederevo i izdavačka kuća Galaksijanis iz Niša. Ilustracije na koricama je ilustrovao Dobrosav Bob Živković.
Vladimir Dasukidis je pisac iz Smedereva koji za sobom ima već četiri izdata dela: pomenuta zbirka drama (D)rame za plakanje (Sanba, Beograd, 2000), zbirka priča Kompas – različite priče (Narodna biblioteka, Smederevo, 2004), roman Mali veliki grad (Mali Nemo, Pančevo, 2005) i dramski tekst Novogodišnja jelka (Festival Moravski cvetić, Trstenik, 2019).
