Kupatilo je opet u onakvom stanju, kao i godinama, možda i deceniju-dve unazad što mu se prikazuje.
Poznat mu je taj prizor, već i zna da sanja, ali slika je toliko živa i poražavajuća da on, jednostavno, ne može da odoli poplavi potištenosti, nervoze i straha.
Tu pored, u hodniku, stoji ona, i lice joj konačno blista. Ima na sebi belu majicu kratkih rukava sa žutim vertikalnim linijama od grudi nadole. Nosi bele pantalone, zvoncare. Učini mu se odmah da je ona dovela majstore. Pogledom mu govori to, kroz osmeh: „Dovela sam majstore“, kaže, „a i ako ne poprave, nije bitno.“
„Kako nije bitno“, uzvraća on, a Volana ga vodi u kuhinju, i samo ovlaš gurne vrata za njima, zapinju na crvenom tepihu.
Gleda je kao opčinjen, sve vreme svestan raspada u kupatilu.
Ona vodi računa o svemu. Dok njega gleda u oči, nasmejana, topla, mislima šalje direktive majstorima koji, obojica u sivim kombinezonima, zvekeću alatom u zelenom, trošnom, razorenom kupatilu.
Pogledom mu govori: „Ljubi me!“
Uzima joj lice u ruke, gleda je, ljubi je neodređeno, u desni krajičak usana, pola u obraz, pola u usta. Hvata je za ramena kao roditelj kad posle mnogo vremena vidi dete, grli je, čini mu se da iz onih žutih linija na njenoj majici toplota prodire u njega.
„Otkud si se baš sad pojavila“, pita je pogledom i dodaje: „Ni ovi tvoji majstori ne mogu ništa da urade.“
Ona se samo osmehuje. Ali pritom kao da neprestano izdaje naređenja. Slušalica joj je u uhu.
„Grli me“, kaže mu pogledom.
Grli je, usput ima osećaj da se topi i u isto vreme razmišlja o tome koliko je to otrcan izraz, to, „topiti se“.
„Sećaš se kad sam zaboravila onaj kabl pa ti posle išao po njega“, pita ga iznenada očima, a i dalje joj je osmeh na licu, nema nikakve drugačije intonacije u njenom izrazu.
„Sećam se. I ona ga tamo bila spakovala i čuvala“, odgovara on, ali se onda zagleda u tepih, dole desno, rastužio se. „Kako si mogla da zaboraviš taj kabl? Napravila si mi, ipak, mali problem tada.“
Iz kupatila – huk. Kao lavina. Ona mu kaže: „Idi vidi šta su to ona dvojica uradila.“
Dolazi do kupatila koje liči na bolesno, vlažno arheološko nalazište.
Majstori unisono udaraju motorcanglama po staroj kadi iz pedesetih ili šezdesetih, kao da je tuku, kao da je nešto skrivila.
Vraća se u kuhinju.
Nje nema.
Ostavila je sliku, istina.
Slika je u prirodnim dimenzijama i vidi se do onog mesta gde kreću žute linije.
Nije je ni spustila na sto ni okačila na zid. Slika lebdi u vazduhu desno, između prozora koji se nikad ne otvara i vrata od terase.
„Šta sad da radim“, pita on sliku, pogledom.
Slika se osmehuje, sad, ipak, malo setno.
„Izgleda da je umrla“, pomisli on, i uto se na vratima kujne pojavljuje jedan od dvojice majstora: niskog rasta, retke plave kose, nezdravo crven u licu, nabijen. „Završili smo, dođi da vidiš, sve je pod konac. I plaćeno je, nema da brineš.“
