* * *

* * *

* * *

SNEŽNO KUPANjE

Na obrazu trazi nezaboravljanja,
Lice zbiljno čak i kad se srcem smeši;
Uoči se sevčić mraka u toj breši,
Na jeziku, isto, znak zapostavljanja.

Ko je koga u utrobi šutirao,
Ko se s kime grlio il’ za vrat hvat’o;
Rodiše se, i u zdravlje, ništa za to –
Genak čudan izokola mutirao.

Niz planinu skije jezde, srećan vikend,
Odonud nam stižu mirne, vedre slike,
U stomaku neko biće kandže pušta;

Drugi broj je i kostima, a i čizme,
Glas topao vrištava do kataklizme,
A demona na peškiru tma i tušta.

* * *

SUNČEV VIR

S leševa skinuo nakit, od odeće
što valja; pred svakim se, eh, reda radi
prekrstio; i, pokis’o sav, u nadi
da štete nema, otiš’o u zvereće

oči šume, što jedina trun u oko
ne trepnuv da primi ume; budne glave
bilja zbore; noć: dovikuju se trave –
bregovi svađaju se gore, visoko;

voda huči, šušti, kamenje se glasa,
nema noge putnikove da talasa,
da se zveri prenu, poplaše il‘ krenu;

divljina je živa, treperi u mraku,
idi tamo, skoči u nebesku raku –
nek’ ti sva divota mrak svede u zenu.

* * *

U LEPLjIVOM BLATU

U lepljivom blatu, duboko pod tlima,
Gde skot crn se s crnim skotom razbaškari,
Gde svak drugog traži, a niko ne mari,
Gde zimi je toplo, a leti je zima,

U tom kalu gde se svaka čemer-duša
Prvo same sebe, onda drugih grozi,
U glibištu koje kletvom gone bozi,
Gde se biće sebe i ostalih gnuša,

Kriči telo koje odreče se uma,
Sikće duha strv, uteče od razuma,
Crna krv u veni taj vilajet hrani;

Proleće i jesen, vetrić koji piri,
Žubor vode koji srce načas smiri –
Daleki su snovi i još dalji dani.

* * *

TUGOVANKA ZA ELEONOROM BLEK

U tamnim šumama iznad reke
Živeše Eleonora Blek.
Od starih Vlajni čuh priče neke
Koje mom srcu ne behu lek.

U seni hrasta, u mrkom dolu,
Svila je ona krletku tu.
Samotna, ne zaigra u kolu,
I vile pamtila tek po zlu.

Zenicom što svetluca kô prošlost
Krila je ona tamu tajni.
Otkud je sve to ovamo došlo,
Videh mrak u očima Vlajni.

I njene kose, i slike njene
Ostaše prhut snega, trag njen.
Znadoše mesto njeno i vreme,
Ona ne spozna ni tren snen.

Budna je ležala, na oštrici,
Prizor joj svaki grub je bio.
Uzdahe teške je u osmici,
Vetar kô beskraj raznosio.

Seosko momče, francuskog roda,
Koga su zvali Levaleri,
Dohvati voćku sa mračnog goda,
Vide gde strava njena zri,

I reče momče, prosto a nežno:
Imaš li malo duše za me,
Nisam odavde, sunce mi snežno,
Čarobnim krilom čemer-tame

Te što te stiska dok patiš sama,
A glasovima okružena,
I patuljačkoga hleba krâma
Imaš li zalog okužena?

Strašnim je okom tad El’onora
Glednula momče seosko to,
Stojeć’ na vrhu sedam zlih gora,
Nije mu mogla poželet’ zlo.

Al’ odlete kao ptica da je
Niko ne vide u gluvi čas,
I tako ta priča, evo, sad je
Sletela, sablasna, među nas.

* * *

INGRESSUM

Dlan stišava čelo. Ah! Pognuta glava.
Noge svite. Užas. Da ne vidi niko,
To je važno – ti ga znaš, već si navikô.
Mudro govorahu: on nikad ne spava.

Škripi patos stari. Ti ulaziš spreman.
Tu može biti, jeste, a možda nije
On. Odškrinuta vrata, svetlo se krije,
Žuto. Ne zastaješ, svež još. Straha nema.

Izlazi iz sobe, viši no za veka,
Oko mu je krupno, gleda izdaleka
Tebe što prilaziš da mu „Ujko!“ kažeš.

Prolazi kraj tebe, vidi: ona stoji
U kaputu dugom i njeg’ se ne boji –
Jarost pita: što me mrtav čovek laže.

---

Vladimir D. Janković, srpski pesnik, esejista i književni prevodilac, rođen je u Beogradu 16. oktobra 1968. godine. Objavio je pet knjiga pesama (Pesme, Drskost, Odbrana Danajaca, Dag i Sveta Jelena) i knjigu kratkih priča i eseja Beograd za upućene.

Autor je više od 700 pesama, vinjeta, eseja i kratkih priča objavljenih u štampi, periodici i na internetu. Preveo je oko 300 književnih dela s francuskog i engleskog na srpski jezik, od toga više od 110 romana. Autor je prevoda dela Mišela Uelbeka, Dž. R. R. Tolkina, T. Koragesana Bojla, Frederika Begbedea, Ijana Makjuana, Hilari Mantel, En Enrajt, Lejle Slimani…

Dobitnik je uglednih književnoprevodilačkih nagrada „Branko Jelić“ i „Miloš N. Đurić“, kao i Nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ za oblast književnosti i prevodnog stvaralaštva.