Nebeski bršljan prekrio je predeo; žilavi, tamnozeleni listovi koji gdegde prelaze u crno, osvojili su brdo, spustili se u dolinu i sad lagano, istrajno napreduju ka putu. Ispošćena zemlja podrhtava pod kockastim višespratnicama zbog kojih nekadašnje selo liči na poslovni centar. Na prozorima se vide glavice i konture: ljudi unutra stoje i prate najezdu. Iz kotline se, najednom, diže dimno uže; pogledi se okreću ka lokomotivi i kratkoj kompoziciji; one donose poslednju nadu. Voz, međutim, kao da hukće na pokretnoj traci, kao da mu u improvizovanoj zavojevačkoj ambulanti rade e-ka-ge.
Seća se priče jednog Jesenjinovog prijatelja. Sedeli taj i Jesenjin u vozu, putuju, kad se na livadi pored pruge pojavi konj u galopu. I krene da trči barabar s vozom. Jesenjin se nagne u sedištu i počne strastveno da navija za konja, da konj prestigne mašinu. Konj malaksava i, svedoči prijatelj, Jesenjin tone u sedište i strašnu apatiju koja je potrajala do kraja putovanja.
Sad su, međutim, pogledi malobrojnih putnika u autobusu uprti u lokomotivu, jer ona je živa šansa ovog doba. Ali ona je nemoćna: šlajfuje po bršljanu koji je premrežio šine.
Šofer daje gas, autobus beži iz ugroženog područja. Glavice i konture ostaju u prozorima ružnih poslovnih zgrada. Neki se grle u očajanju. Jedan otvorio prozor i maše, ali na putu više nikoga i nema.
Putnici ne razgovaraju o onome što su videli. Nisu svi ni videli, samo neki što su sedeli s leve strane, bliže dolini. Ostali i ne znaju šta se dešava.
Vozilo izmiče iz zone neposrednih nebeskih dejstava, poskakuje na grbinama. Šofer pušta radio; u toku je izveštaj sa Kosmaja, reporter unezveren. Kao da osluškuje unutrašnji glas malobrojnih koji su videli što i on, menja stanicu. Baba koja sedi zdesna protestuje: „Šta to bi, sinko, pušćaj to što bilo!“ Ali šofer zastaje na iskričavoj tišini. Devojački glas izgovara tri reči: VASKO POPA, PUZAVICA, opet tišina varniči, i devojka recituje Popu:
Najnežnija kći
Zelenog podzemnog sunca
Pobegla bi
Iz bele brade zida
Uspravila se nasred trga
U svoj svojoj lepoti
Zmijskom svojom igrom
Vihore zanela
Ali joj plećati vazduh
Ruke ne pruža
