Ime Vilijema Gibsona (1948) neraskidivo je vezano za još uvek poslednju – iako staru već tri decenije – veliku “revoluciju” u dinamičnoj istoriji naučne fantastike: pojavu kiberpanka, sasvim specifičnog sagledavanja budućnosti koja podrazumeva postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalnu prevlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma, Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom svetu za svoje mesto pod suncem bore se mali kriminalci, marginalci, kiber-kauboji (lopovi/plaćenici koji operišu moždanim vezama priključeni na Mrežu) i mnoštvo besprizornika.
Tvorac pokreta i prvi među kiberpankerima bio je i ostao Vilijem Gibson. Nakon serije briljantnih priča: “Džoni Mnemonik” (1981), “Kako smo popalili Kromu” (1982), “Fragmenti hologramske ruže” (1984), “Hotel ‘Nova ruža'” (1984), objavio je 1984. g. prevratnički roman “Neuromanser” koji je zaslužio sve žanrovske nagrade te godine i inaugurisao kiberpank kao relevantan žanrovski pravac. “Neuromanser” je početni segmenti trilogije “Širenje” koju još čine “Grof Nula” (1986) i “Monalizin natpogon” (1988). Drugu trilogiju “Most” čine romani “Virtuelna svetlost” (1993), “Idoru” (1996) i “Sve zabave sutrašnjice” (1999). Trilogiju “Plavi mrav” čine “Prepoznavanje obrasca” (2003), “Zemlja aveti” (2007) i “Nulta istorija” (2010). Gibson je kao vanredan pisac prepoznat i van okvira žanra a brojne teorije uvažavaju njegova promišljanja virtuelne realnosti.
“Neuromanser” razvija ikonografiju naznačenu u prvim pričama zaokružujući je u profil bliske budućnosti u kojoj nema ni traga od optimističkih ideja kakve su zagovarali Artur Klark i autori njegove generacije. Svet će, po Gibsonu, postati malo, teskobno mesto u kome niko nema iluzije o svom opstanku u mutnim strujama velikog kapitala za koga je sve na prodaju. Kejs, nekada uspešni jahač matrice, načinio je fatalnu grešku i pokrao svoje poslodavce. Oni ga nisu ubili ali su mu ruskim mikotoksinom unakazili nervni sistem. U potrazi za izlečenjem u ilegalnim klinikama Kejs odlazi u Tokijo; ali, leka nema i on postaje još jedan sitni preprodavac u lavirintima Noćnog grada Ninseija čije je životni vek vrlo kratak. Ipak, Kejs prihvata ponudu tajanstvenog poslodavca, biva izlečen i kreće u vrtoglavu avanturu preko zemaljskog šara i orbitalnih putanja do beskrajnih virtuelnih svetova koji sadrže podatke velikih kompanija ali i sasvim nove entitete veštačke inteligencije.
Gruba “pankerska” osećajnost, iskrivljena-gubitnička vizura sveta prepletena je sa brzim akcijama (Gibson je, kako tvrdi, na svakoj stranici ostavljao “kuku” koja vuče čitaoca dalje), nesvakidašnjim idejama i vanredno uspelim pripovedačkim stilom koji kombinuje novosmišljene kovanice sa ekspresivnim opisima. Gibsonova inventivnost ogleda se i u odustajanju od, za žanr karakteristične, pauze u pripovedanju tokom kojih se daju potrebna objašnjenja o novim pojmovima; Gibson ne zaustavlja priču a objašnjenja daje “usput” (ili ostavlja čitaocima da ih sami smisle). U konačnom iščitavanju “Neuromanser” je, i nakon tri decenije, roman provokativnog sadržaja i izuzetnih umetničkih dometa koji ostaje u temeljima naučne fantastike ali i svekolike literature XX veka.
Ime Vilijema Gibsona (1948) neraskidivo je vezano za još uvek poslednju – iako staru već tri decenije – veliku “revoluciju” u dinamičnoj istoriji naučne fantastike: pojavu kiberpanka, sasvim specifičnog sagledavanja budućnosti koja podrazumeva postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalnu prevlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma, Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom svetu za svoje mesto pod suncem bore se mali kriminalci, marginalci, kiber-kauboji (lopovi/plaćenici koji operišu moždanim vezama priključeni na Mrežu) i mnoštvo besprizornika.
