Vesna Perić: LIFT_ZAGUBILIŠTE

U trenutku kada sam zatvarao vrata njenog stana znao sam da će s one strane uslediti lagano ridanje, ali bio sam imun na njene suze. Nisam želeo da se preselim, i tačka! Ponekad je zaista bila naporna sa pitanjima o smislu. «Dobro, probaj Hajdegera», cinično bih joj rekao, iako sam znao da cilja na smisao veze.

OK, bila mi je prva ozbiljna devojka, vretenasta, vrcavog duha i nemirnih bokova, srnećih očiju…Uvek je banalno opisivati ženu koju volite (na ovom mestu ona bi mi rekla «Kako da znam?! Gde su dokazi?», i ja bih prevrnuo očima). Umela je da skuva najzamamnije đakonije iako uopšte nije izgledalo kao da jedna takva «indie» devojka ume. Dobro je masirala vitkim prstima. Fantastično bi me vodila kroz izmenjena stanja svesti neurostimulacije. S njom je bilo najlepše vođenje ljubavi (iako mi nikada nije verovala na reč). Ma, sve je bilo na mestu. Sem mene, na njenom mestu…mislim, na gajbi….

Za tri meseca poklonila mi je mnogo knjiga sa posvetama, i uvek kada bi predamnom ispisivala posvetu, pitala bi me, «Kako to izgleda kada u stanu svoje velike ljubavi nalaziš knjige sa posvetama bivših? Mislim da to strašno boli. Boli i kada čitaš te tuđe posvete, a boli i da pobacaš sve knjige sa posvetama bivših ljubavi, a?»

Ne bih odgovarao ništa na taj stalni scenario, samo bih skidao jednu po jednu knjigu sa police i pokazivao da ni na jednoj ne postoji posveta. «Najbolje si sigurno negde sakrio…» – govorila bi,   i potpisivala bi se lepim ženskim rukopisom iza polupatetičnih «Ne želim godine i brojeve i ne želim reč ‘tvoja’…» ili «Nomina sunt odiosa» hvaleći se svojim latinskim, ili «Pokušaj da se za mnogo stoleća setiš» ili…. «Želim posvetu dužu od same novele…».

Zalupio sam vrata, nisam ih zatvorio. U trenutku dok sam zvao lift, već mi je zazvonio mobilni. Znao sam da nije htela da otvori vrata za mnom, jer je verovatno već počela da plače, i lakše joj je bilo da opšti preko telefona. Odbio sam poziv. Hteo sam da je nazovem kroz koji sat kada se oboje malo izduvamo.

Lift je stigao. Više nije zvala. Ušao sam, i pritisnuo dugme za prizemlje. Bio je to lepi retro lift u njenoj zgradi, «Radnik – Zagreb», iz prošlog veka. Stanari su ga sa ljubavlju održavali. Imao je bordo tapacirung i ovalno ogledalo. Pogledao sam svoje lice. Izgledalo je odsutno. Kod kuće me je čekalo završavanje projekta, urbanistički konkursi, i neke tezgice. Do ponedeljka. Sledio je dug i zamoran vikend.

Da, mogao sam prebaciti PC kod nje… da, mogao sam se zatvoriti u njenu radnu sobu, ali znam da bi mi se na svakih sat vremena mazno uvaljivala u krilo što bi me totalno dekoncentrisalo. Proklete žene su kao mačke i dolaze da se maze samo kada im se hoće. (Inače, vrlo često imaju migrene)… Zagledan u svoj pomalo umorni i asimetrični lik, očekivao sam kratko prepoznatljivo štucanje lifta kao znak njegovog zaustavljanja.

Ali, zaustavljanja nije bilo.

Put od sedmog sprata, ovoga puta, trajao je neočekivano dugo. Nije postojao displej – ipak je to bio stari lift, i nisam mogao da procenim gde sam. Ali, kada sam pogledao kroz matirano staklo na vratima, video sam da u stvari idem na gore. Pomislio sam da me je neko pozvao nagore upravo trenutak pre nego što se lift zaustavio u prizemlju.

Čekao sam. Video sam ljude kraj vrata lifta na pojedinim spratovima.

Viđao sam sve više ljudi.

Onda su neki besno počeli da lupaju na vrata.

Ne, nisam se zaglavio. Samo sam nekoliko puta išao gore-dole. Nekoliko? Ne znam koliko. Onda sam pritisnuo STOP.

Dugme  se nije odazvalo, i lift je i dalje nastavio da gotovo bešumno klizi. Po hodnicima kao da sam nazirao galamu, ali lift je bio relativno dobro zvučno izolovan. Nisam razumeo zašto ne prestanu da me zivkaju sa raznih spratova i zašto STOP ne radi. A ni bilo koje dugme koje sam nastavljao da pritiskam kao da više nije funkcionisalo. Izvadio sam mobilni i ukucao Nađi sms «Zamisli, lift ne može da stane». Pogledao sam na sat. Bio sam zarobljen čitavih pola sata i već je postajalo apsurdno to uporno i nepromenljivo kretanje od vrha do prizemlja zgrade. Onda je telefon zazvonio, ali, baterija se istrošila i nisam ni mogao da primim njen poziv. Nasmejao sam. Eto, sačekaću odglavljivače i  zahvaliti Bogu što nisam klaustrofobičan.

Noge su me već pomalo bolele. Ali lift se uporno kretao. Taj ritam nije bio nimalo iritantan. U stvari, začuđujuće sporiji od uobičajenog kretanja lifta. Ritam intra-uteralnog ljuljuškanja. Na sedmom sam ugledao Nađino izbezumljeno lice. A onda je lift opet krenuo na dole. U prizemlju, video sam ženu sa zembiljima u rukama koja besciljno tipka dugme za poziv. Padao je mrak. To sam video po svedenoj svetlosti sa bočne strane lifta, koja je imala takođe mat staklo sa pogledom u dvorište zgrade. Nađa je i dalje bila pred vratima na sedmom, i plakala je. Pored nje je bio čovek iz servisa u teget pantalonama na tregere, sa kačketom. Tešio ju je dodirujući je za ramena. Toliko sam mogao da vidim do sledećeg penjanja, kada ga više nije bilo pored Nađe. Bio je u prizemlju i verovatno nešto prčkao oko komandi za zaustavljanje.

Počeo sam da se prisećam svih filmova sa liftovima. Luj Mal… De Palmina psihotična «Obučena da ubije»… čudesni lift iz «Biti Džon Malkovič» koji zastaje na osmom-i-po spratu… Hanibal Lektor  u krovu blindiranog lifta, presvučen tuđom kožom… Stresao sam se. Ovaj krov je imao panel ploču. Pokušao sam da je razvalim i ugledao gomilu skalamerije i sajli. Zatvorio sam je da me sajla ne bi tresnula po glavi.

Zgurio sam se u ćošku. Savladavao me je umor. Nađa je i dalje bila na sedmom, sedela je na stoličici, i odsutno polu-katatonično mahala svaki put kada bi se lift popeo do nje. Bila je prošla ponoć Serviser je nemim pogledom obećao dolazak ekipe sutradan.

Stanari su, izgleda, odustali. Stepenice su bile jedino sredstvo za uzdizanje i spuštanje.

Počeo je novi dan….

Počinjala je nova sedmica.

Lift nikako nije odustajao…

A ja sam bio zagubljen u liftu…

Nađini roditelji bdeli su na sedmom pored nje. Izgledalo je kao da je prestala da jede. Oko očiju je dobila ljubičaste kolutove.

Prozor u dvorište odavao je lenji zimski prizor. Imao sam kratke rukave. Začudo – nije mi uopšte bilo hladno. A nisam bio ni gladan.

Nađin stomak je počeo lagano da se zaokrugljava i naglo je živnula. Silazila je dole sa sedmog i zaustavljala se na svakom spratu, samo da bi me što duže gledala. Otisci njenih dlanova ostajali su prilepljeni na staklu spoljnih vrata lifta.

Stomak je bivao sve veći, i sve teže se šetala po spratovima.

Onda me je u prizemlju dočekala sa malim veknastim sadržajem. Do sedmog sam shvatio da je devojčica pljunuta ja. Nađina kosa postajala je sve duža.

Ispisivala bi mi  poruke na papiru i prilepljivala  ih na staklo.

Mala se zvala Magda.

A Magda je naučila da piše. Treptao sam od očinskog uzbuđenja dok sam pratio njen nevešt titravi dečji rukopis. «Tata dođe…»

Lepo je crtala voštanim bojama.

Mene, sebe i Nađu. Nekako mi se činilo da sam ja uz nju izgledao kao njen stariji brat, a Nađin sin.

(Zvučim kao da sam dugo išao na analizu, ili je možda baš sada vreme za nju…)

Magda je postala prelepo dugonogo biće.

Jednom je prošla pored lifta sa nekim adolescentom. Nije me ni pogledala,  i mogao bih se zakleti da su se ljubili u mraku pred vratima. Čuo sam ključeve koji su pali na pod. Za vreme sledećeg podizanja lifta do sedmog, čuo sam i kako nešto već teže pada na pod, i tare se uz zidove, ali nisam mogao da razlučim šta. Besneo sam. Po prvi put nakon zarobljavanja hteo sam da razvalim jebena vrata lifta.

Vertikala je i dalje bila neumoljiva.

Vertikala.

U našem prostornom sistemu, vertikalni pravac određuje horizontalnu ravan kao jedinu kojoj vertikala služi kao osa simetrije. To je jedina ravan po kojoj možemo slobodno da se krećemo u svakom pravcu a da nemamo utisak da se penjemo ili silazimo. Stupiti u egzistenciju znači odvojiti se od zemlje, bilo organskim izrastanjem biljki, ili uzdizanjem planina, ili, pak, njihovim ljudskim ekvivalentom, građenjem. U svakodnevnom vizuelnom doživljavanju, neka stvar, ili živo biće, opažaju se kada se uzdižu sa tla, a vertikalna osa je naročito karakterističan vid njihovog oblika.

Lift nikada neće stati.

Magda je jako retko dolazila i shvatio sam da se odselila. Dalje od svog oca, čije je godine već prerasla. Nađa je u rukama držala digitalnu video kameru i lagano mi puštala snimke sa ćerkinog venčanja na LCD monitoru. Svaki put kada bi lift skliznuo na dole, pritiskala bi PAUSE; a kada bih se vraćao – PLAY. Sledeći put gledao bih prizore iz Lisabona, sa bračnog putovanja. Magda je često bila iza kamere. Imala je dobro oko. Ili je bar kroz izrez vrata od lifta kao kroz svojevrstan izrez kadra to izgledalo tako.

Nađa je, u svojoj stoličici, dobila bore kakve nijedna žena nije imala. Nije imala želju da piše. Nije ni micala ustima…

Svoje lice u ovalnom prašnjavom ogledalu nisam želeo da vidim.

Sećao sam se svih stvari koje nikada nismo radili. Svake večeri uspavljivao sam se po jednom bolnom odsutnom radnjom, scenom koju joj nisam nikada podario a ni ona meni. Pljuvali zajedno u dalj… Posekli se… Lizali ranu jedno drugome… Prespavali u Drakulinom zamku… Brijali jedno drugo… Podmetnuli jedno drugom nojevo meso… Slušali kako derviši poje… Sekli nokte jedno drugome.. Krijumčaili apsint iz Češke… Igrali zajedno Counter Strike… Slali jedno drugom mailove sa različitih adresa… Preturali po imenicima pitajući za bivše ljubavnike… Tukli se…

Iz asimetrije prostora sledi da se postojanje u suštini doživljava kao vertikalnost…

Citat Rudolfa Arnhajma raspuklo je zvečao u meni

Šta je sa asimetrijom vremena? – pomislio sam. Vertikala je uvek isti put do večnosti….

Kroz mat staklo ka dvorištu vidim prolećnu zovu, u cvatu.

Zavoleo bih taj sok od zove. Samo mi je Nađa govorila kako je lep.