U petak 18. marta 2011. godine Večernje novosti su donele opširan intervju sa Goranom Skrobonjom, u kome jedan od najznačajnijih domaćih pisaca, prevodilaca i izdavača fantastike govori o svojoj fascinaciji žanrovskom literaturom, vlastitom doprinosu njenom stasavanju na našem književnom tlu, te pitanju da li postoji jasno razgraničenje između ove literarne vrste i glavnotokovske književnosti. Razgovor sa Goranom Skrobonjom vodila je Marina Mirković:

Goran Skrobonja: Vukodlaci iz zemlje snova

KADA je pre tri decenije, u časovima dokolice tokom služenja vojnog roka, olovkom u vojničkoj svesci i bez rečnika, “prvi put organizovano pristupio prevođenju” nekog književnog dela, Goran Skrobonja nije ni pomišljao da će se (i) time ozbiljno baviti u životu. Želeo je samo da prekrati vreme i sa svetom, a pre svega sa engleskom jeziku manje vičnim prijateljima i devojkom podeli svoju fascinaciju jednom pričom Reja Bredberija, ali i samim piscem i žanrom. Otada, ovaj pisac po pozvanju a pravnik po obrazovanju preveo je hiljade stranica vrhunske žanrovske literature (Stivena Kinga, Klajva Barkera, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Kurta Vonegata…), a kao izdavač objavio neka od ključnih dela horora i naučne fantastike.

– Sredinom sedamdesetih ovde je bilo moguće nabaviti vrlo malo relevantnih žanrovskih knjiga: postojali su almanasi “Andromeda”, a “Kentaur” je tek počinjao da objavljuje svoje izbore naučne fantastike – seća se Skrobonja. – U knjižari sa jeftinim džepnim izdanjima stranih knjiga kupio sam zbirku Bredberijevih horor priča iz pedesetih (koju sam iščitao tek u vojsci) i nekoliko knjiga iz serijala o Konanu, gde sam se prvi put susreo sa terminima vezanim za epsku fantastiku: pregače, sekire… Shvatio sam da mi je veoma zabavno da čitam literaturu na engleskom i otvorio mi se ceo svet; odjednom mi je sve postalo dostupno.

* Kao pravi podsticaj za bavljenje prevodilačkim radom pamtite “susret” sa Stivenom Kingom i njegovom prvom zbirkom priča “The Night Shift”?

– Četiri priče iz te zbirke preveo sam za antologiju “Horor – Lavkraft, King, Barker” (1990) u kojoj je Boban Knežević objavio izbor priča ovih trojice pisaca, u sklopu projekta zamišljenog da predstavi prošlost, sadašnjost i budućnost žanra. U međuvremenu sam upoznao tadašnje Kingovo stvaralaštvo a paralelno počeo da se bavim i pisanjem fantastike. Kada sam počeo da razmišljam i o izdavaštvu, na to me je nagnao opet King, tačnije roman “To” koji sam želeo da prevedem po svaku cenu. Pitao sam Kneževića da li bi ga objavio, a on me je upitao zašto to ne bih sam uradio – i tada sam prelomio.

“To” mi je “omogućilo” da postanem i sudski tumač – zahvaljujući propisima koji nisu zahtevali diplomu filološkog fakulteta već određen broj objavljenih stranica prevoda (sam King mi je “obezbedio” više od hiljadu šlajfni). Ispratio sam u međuvremenu silne porodice u Kanadu, SAD, na Novi Zeland…, tako da moj prevodilački posao nije samo lepa književnost.

* Kada je o lepoj književnosti reč, sve vreme uspevate da ostanete u okvirima žanra čiji ste poklonik?

– Uglavnom sam se bavio žanrovima koje volim ali bilo je i izuzetaka; najnotorniji je roman Pirsa Entonija “Makroskop” koji mi je dr Zoran Živković dao da prevedem za njegovu ediciju “Polaris”. Ubrzo sam shvatio da mi je roman strahovito dosadan: zamolio sam Zorana da prevođenje preuzme Aleksandar Marković, a za uzvrat mu predložio da objavi “Hiperion” Dena Simonsa, i tako spojio lepo i korisno. Inače, moj odnos sa Simonsom je bio malo problematičan: tokom bombardovanja Srbije pokušavao je da mi dokaže kako zaslužujemo da budemo bombardovani i da sam zaslepljen Miloševićevom propagandom, a ja njemu – da je on zaslepljen propagandom Si-En-Ena…, dok se nismo uljudno razišli. Potom ga nisam prevodio sve do “Iliona”, ali delo Simonsa koje sam najviše želeo da prevedem – “Strvinarska uteha” mi je “izmaklo”, preveo ga je Nenad Dropulić. No, ne žalim se, vrlo sam zadovoljan izborom, preveo sam i još uvek prevodim mnogo odličnih knjiga.

* Doprinosi li ogromna popularnost i “uplovljavanje” velikih književnih imena u vode fantastike i horora, ozbiljnijem prihvatanju ovih žanrova i među kritičarima?

– Uskoro bi trebalo da se pojavi, u mom prevodu a paralelno sa svetskom premijerom, sjajan roman “Poslednji vukodlak” britanskog pisca mejnstrima Glena Dankana. Prvi je u planiranoj trilogiji, baš kao i “Prolaz” Džastina Kronina – takođe pisca tokovske književnosti. Sve više slavnih, velikih pisaca počelo je da se bavi tom vrstom književnosti, i taj nesporni trend bi trebalo nešto da govori našim kritičarima koji i dalje veruju da je žanrovska književnost nešto manje vredno. Lično, to čak i ne vidim ni kao neki specijalno nov trend. Kurta Vonegata svi uvažavaju kao ono što i jeste bio – jedan od najvećih pisaca američke književnosti 20. veka, premda većina njegovih naslova (makar nominalno) spada u naučnu fantastiku. Taj vid autizma u domaćoj kritici bi morao da se promeni.

* Šta je uopšte žanr i koliko takva ograničenja i određenja imaju smisla danas?

– Vrlo je upitno gde su, i postoje li još te granice, ili je sve prešlo u tzv. slipstrim koji ja pokušavam da promovišem u ediciji “Fraktali” u “Paladinu”. Voleo sam devedesetih da čitam tematske antologije, koje su često bile raznorazne kombinacije žanrova a davale su široku mogućnost inspirisanim piscima da daju sjajne priče. Antologija o sujeverju sadržala je priču koja me je navela da napravim “Knjigu izgubljenih snova” Ijana Mekdonalda, a zainteresovala me je i za samog pisca i njegov roman “Bespuće” koji sam objavio. U antologiji o hororu na Divljem zapadu ostvarena je sinteza vesterna i horora. Svedoci smo da trenutno nema ničeg popularnijeg od vampirskog žanra, zbog “Sumraka” i raznih južnjačko-gotičkih vampirskih romana koji u sebi sadrže elemente ljubića, pa i sapunske opere. Konzumenti vrlo spremno prihvataju te amalgame – i to je u stvari slipstrim. Da li je to postžanr, metažnar ili nešto treće, o tome treba da razgovaraju kritičari, teoretičari i oni kojima je to struka.

* “Sendmenu” koji ste preveli, i drugim grafičkim novelama često spore status književnih dela. Da li je to literatura?

– Pisac “Sendmena” Nil Gejman dobio je nagradu za svetsku fantastičnu književnost za epizodu sa Šekspirom iz “Zemlje snova”, a to što je “jedan strip scenarista” nagrađen izuzetno je naljutilo pisce tzv. ozbiljne žanrovske književnosti. Kada sam počeo da čitam “Sendmena”, u prvi mah mi je sam crtež bio odbojan, nije mi se dopao. Međutim, čitajući, vrlo brzo sam shvatio da crtež više i ne primećujem. I to je ono što je prevagnulo na stranu literature. Crtež, koji je često delo različitih autora i stilski neujednačen, ovde je tek ilustracija teksta – dok je u klasičnom stripu crtež primaran a tekst je tu tek da nešto doprinese, pojasni ili da razvije dramaturgiju kroz dijaloge.

* Dokazuje li pojava trilogije “Kosingas” da naše podneblje, mitologija, kultura i jezik nisu ništa manje “podesni” za žanr (epske) fantastike?

– U vreme kada sam počinjao da pišem, čitali su se klasici “tvrde” naučne fantastike, Asimov i Klark, i bilo je vrlo prisutno epigonstvo. Svi su želeli da pišu o nekom Džonu Smitu u svemiru, a ne o nekom tamo Jovanu Mariću. Ako smo za ovih trideset godina uspeli da prigrlimo svetsku baštinu kao osnov za prikazivanje sopstvene – onda smo napravili ogroman korak. Koliko čujem, “Kosingas” je to uspeo da učini, i to je izvanredno dostignuće, najbolji mogući postupak.