“Pođi sa mnom dečače. Zar se mene bojiš? Ruke su ti ledene. Nije valjda od straha? Hajde sa mnom. Ne plaši se. U kolo! U šumu! U kolo! U vodu!”

Otvara oči, ali su one ispunjene neprobojnom prazninom. Tišina, a ipak njen glas i dalje žubori u njegovoj glavi. Šapat koji budi sećanje na…

NE! Ne želi tamo da ide! Ne sme za tim glasom!

Ali, to nije glas kojeg se seća. Dubok, umirujući – da, ali to ipak nije glas koji je znao.

“Opusti se dečače. Zatvori oči i pođi sa mnom. Čuj, vetar šumi u krošnjama. More te zove iza ugla. Dođi u naše kolo. Uzmi nas za ruke. Igraj sa nama!”

Malene ga šake ne ispuštaju. Belasaju na mesečini. Bosa stopala šljapkaju po šljunku. Voda mu ledi kolena. Kose se viore oko njega.

“Igraj, igraj u krug! U dubinu!”

Glas je sve jači. Tihi smeh sada je razuzdani kikot. Mišiće na stomaku grči mu hladnoća vode.

“U krug! U dubinu, dečače!”

Smeh pobede dok mu slana voda kulja u usta i zaglušuje urlik. Par ruku krvavih, isečenih zglobova grabi ga iz tame.

NE! Ne sme za njima! Za tim poznatim očima!

“Kasno je dečače. Prezir ne praštamo!”