STALNO SE VRAĆAJUĆI KUĆI, Ursula Legvin
(Polaris, 1992)
Piše: Ilija Bakić
POSTMODERNISTIČKA IGRARIJA
Knjiga „Stalno se vraćajući kući“ nije, osim pohvalnih prikaza, pobrala žanrovske – SF – lovorike (tj. nagrade) 1985.g. godine kada se originalno pojavila. Razlog tome je svakako u nepripremljenosti čitalaca na ovakva dela a ne u delu samom jer je ono jedan od vrhunaca (a pisac ovih redova je sklon da, čak, poveruje da je u pitanju i sam vrhunac) stvaralaštva Ursule Legvin.
Nepripremljenost u ovom slučaju znači nespremnost da se prati i prihvati širina autorove vizije i način na koji se ona predstavlja. Jer „Stalno se vraćajući kući“ nije roman u klasičnom (čitaj, naučenom, naviknutom) smislu reči. U pitanju je knjiga koja je na tragu postmodernističkih igrarija formom te u sebi objedinjuje gotovo sve načine saopštavanja misli i znanja pismom: od klasične priče, poezije, drama, aforizama do eseja (o zoologiji, biologiji, ekonomiji, etnologiji…), rečnika, šeme ručnog veza, notnih zapisa i kulinarskih recepata! Ovako – za SF – radikalno razuđeno tretiranje priče, uprkos dugoj i prihvaćenoj žanrovskoj tradiciji baratanja verodostojno izmišljenim dokumentima, arhivama i knjigama, ipak, nikako nije moglo odmah biti široko prihvaćeno.
No, ovakva koncepcija knjige bila je jedini način da nam se predstavi jedan narod budućnosti, narod Keša (koji će živeti u onome što posle nas i zemljotresa-potopa ostane od Kalifornije) u sveukupnosti svog postojanja. Svakodnevica jednog sveta biće secirana, geneza segmenata objašnjena, a zatim će telo sveta biti ponovo sastavljeno u totalnu sliku sačinjenu od mrlja životnih priča običnih ljudi. I, pre ili kasnije, shvatićemo da ti mali, gojaznosti skloni ljudi žive u oduvek traženoj Utopiji, svetu mitološkog jedinstva sa Prirodom i Sobom.
Naravo, „Stalno se vraćajući kući“ nije didaktično-moralizatorska priča-preporuka (Ursula Legvin je suviše dobar pisac da tako nešto sebi dozvoli) već strasno izmaštana slika sveta u kome bi autorka, sećajući se i žaleći ubijenu kulturu Indijanaca (paralele su više nego očite) želela da je.
Ovu fascinantnu antropološku knjigu-studiju, ilustrovanu, kako i dolikuje, crtežima i geografskim kartama, prati i, kao svojevrsni medijski pomak, audio kaseta sa originalnom muzikom Keša.
Sasvim skroman i dobronameran predlog pisca ovih redova bio bi: Ne propustite ovo podsećanje na iluzije koje život znače.
Knjigu je nadahnuto preveo Aleksandar B. Nedeljković a objavio dr. Zoran Živković u svojoj privatnoj SF ediciji „Polaris“.
(Prikaz je prvi put objavljen u novosadskom listu Dnevnik)