Praveći svega nekoliko plićaka duž svog kolebljivog toka, Gruža se tu odaje bujavom penušanju. Iako bukovi nisu uobičajena prepoznatljivost te reke, ta mesta su zanimljiva za gledanje jer se površina živopisana mehurima stalno i naglo menja. Komad drveta bačen ispred buka uvek ga napušta na neočekivanim mestima sa druge strane. Ponekad sasušena grana jednostavno nestane pred očima posmatrača i izroni na sasvim drugoj strani reke.
Koliko god hiroviti bili, bukovi su se pred ljudima razigrali tako da ih ovi mogu proceniti i sagledati, pregaziti ili zaobići. To nikada ne rade ona tiša i opasnija mesta, kojih je na reci Gruži mnogo više. Varljiva mutila nad dubacima, jezivo nečujne i jedva primetno kovitlave površi gladne vode što kriju skrivene odaje zablaćenog korita – virovi.
Vazda se dešavalo da se u njima neko udavi.
Srpski seljaci znaju da se vira valja kloniti ali često na njega navale onako kako i dolikuje moćnijem neprijatelju – dinamitom. Onda se natrće malo nizvodnije i pograbe uginulu ribu raspuknutih mehura da bi njome nahranili decu i svinje, već šta ko drži. Vir ostane pust i jalov godinama, opasno tiši nego što mu je to nastankom namenjeno.
Seljaci sa krnjim travarskim iskustvom manje su bučni ali jednako halapljivi pljačkaši virova. Oni naberu pelina i divizme te ih bace u neku od davljivih vrteški Gruže. Mrene, beovice i klenovi se ošamute i okite mrku površinu mlitavim belim stomacima, te ih trovači lako pograbe. Ribe u pletenim korpama s mirisom vrganja dođu k sebi tek toliko da osete bol kad ih vazduh ujede namrtvo.
Leso iz sela Bare, ljudina snažnih ruku i debelog vrata, kune oba načina pohare, s tim što onaj ljutim biljem smatra od dva zla gorim.
“Ako si već rešio nešto da zatreš, zatri ga do kraja!”, govori on pre nego što nagne rakiju.
Nije Lesu žao ribe što se muči i krvari škrge na reskom vazduhu šumadijskom. Slabi su seoski ljudi na jagnjad, jarad čak i na prasad što se onako bolno oglašavaju kad osvane crveno a mrsno slovo. Ribe svoj ropac do kraja oćute pa se valjda misli da im muke nisu toliko velike.
Leso jednostavno smatra da je bolje nešto zatreti nego zatresti, i to mu je to. Pravio je taj pohare po gružanskim virovima, ihaj! Beše majstor za omamljivanje nabacanom travuljinom. Umeo je dobro da začini vir, nije bilo te ribe koja neće povileneti od Lesovog čaja, i nije bilo te ljute trave koju on nije u Gruži isprobao. Poput pravog naučenjaka, tragao je za smešama sa najjačim učinkom. Nije se taj kući vraćao bez pune korpe, bilo da je krenuo po gljive, u ribolov ili nečuvane voćnjake.
Jednom su mu zamerili da mu slavsko prase ima ukus na ribu. Uvredio se opasno ali nije to razlog što više ne hara virove.
Samo retki, kojima se pripit poverio, znaju uzrok tog gotovo zavetnog Lesovog upozorenja: Zatri ako zatireš!
Pre koju godinu, u gluvo doba noći, Leso se vraćao kući. Bio je pripit ali ne onoliko koliko danas ume da bude. Nije bio srećan što hodi noću, kao da je slutio susret s onostranim. Više je voleo da zajutri u gostima ali želeo je da sutrašnji dan bar donekle spase ukusa minulog, straćenog na rakiju i glasna preterivanja u kafanskim raspravama. Zato je žurio kući da se ispava.
Negde na putu što zavija ka reci, Leso začu žalosni meket. Zagleda se ljudina u mrak i vide jare, belo kao negaženi sneg. Zacaklelih očiju, saže se i ubra struk visoke trave ne bi li time ohrabrio jare da mu priđe.
Stoku na selu zovu blago, a blago se ne ostavlja tek tako, pored puta.
“Jarence, jarence!”, usitni seljak glas.
Vrcavo mladunče ga neodlučno pogleda, zaigra tankim nožicama pa odmače u mrak, dole ka obali. Leso dugim ali tihim koracima pođe za njim. Na padini čučnu i osmotri dolju kroz trepavice. Leso požali što još nije svanulo jer mesečina nikad nije bila dovoljna za razaznavanje svih noćnih prikaza u varljivom šumadijskom krajoliku. Ipak, nasluti nejasni beli obris ispred obližnjeg vrbaka. Jare se opet oglasi.
“Jarence, ne boj se. Jarence!”, gotovo je pevušio Leso sporo mu prilazeći.
Ono se sada nije micalo, samo je netremice gledalo u pridošlicu. Ipak, kada je Leso prišao na samo par koraka od ustreptale životinje, ona obiđe povijenu vrbu i odskakuta do same ivice rastresitog tla koje se nadvijalo nad pretećim tišakom reke.
Sada se Leso nije pomerao jer jedino što je u ovom trenutku manje želeo od toga da se jare udavi u Gruži, bilo je da se to desi njegovom krivicom. Da se ne lažemo, i setni ukus jarećeg pečenja vlažio je seljakova nepca, zasušena lošim rakijama.
Rešio je da sedne na travu i strpljivo pokuša da stekne jaretovo poverenje. Odavde ga je već jasno mogao sagledati – bilo je to najlepše jare koje je ikada video. Samo što je pomislio na to da li su mu već dali ime, životinja skoči u stranu i bućnu u hladnu vodu. Leso opsova, hitro ustade i pritrča obali. Uspeo je da vidi samo bespomoćno ritanje belog telašca pre nego što je nestalo sa površine.
“Jarence!”, ote se rastuženoj ljudini.
Naže se nad virom očekujući da se jare bar još jednom pomoli na površini. Osvrnu se unaokolo ne bi li video neki gaz sa kog bi se mogao lakše domoći. Onako unezveren, nije ni primetio da su se iz pravca sela Bare oglasili petlovi i da se kovitlac vira opet zabeleo. Poprskan hladnim kapljicama naglo se okrete ka vodi, izustivši još jednom:
“Jarence!”
Iz vira izroni grozna glava nekakvog starca. Pod njegovom iskeženom gubicom drhtala je uska skvašena bradica. Starac žudno prozbori: