U izdanju novosadske izdavačke kuće Orfelin početkom oktobra izlazi roman „Ukleta kuća na brdu“ Širli Džekson, delo koje se svojevremeno nalazilo u najužem izboru za američku Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, i koje predstavlja jedno od najboljih literarnih ostvarenja dvadesetog veka iz domena natprirodne strave.

Ovim klasičnim delom horor književnosti iz 1959. godine, Džeksonova je izgradila reputaciju majstora gotskog i psihološkog horora. Radnja romana odvija se u velikoj usamljenoj kući na brdu, staroj osamdesetak godina, u kojoj dugo vremena niko nije stanovao. A zaplet počinje kada grupa istraživača natprirodnog dolazi da istraži glasine o paranormalnim pojavama koje se navodno dešavaju u njoj. Glavnu junakinju Elenor, čudnu, usamljenu i pomalo tajanstvenu 32-ogodišnju ženu, opsedaju mračne sile kuće, čineći da se po prvi put u svom životu oseti srećnom i negde pripadajućom.

Širli Džekson se u ovom delu u većoj meri oslanja na stvaranje utiska jeze nego na prikazivanje eksplicitnih scena užasa, umešno koristeći složene odnose između misterioznih dešavanja u ukletoj kući i psiholoških stanja junaka.

Književni teoretičari tvrde da je ovo delo na direktan ili indirektan način uticalo na najpoznatije savremene pisce horora, a među onima koji to svakako ne kriju nalaze se imena poput Nila Gejmena, Stivena Kinga i Ričarda Metisona.

U svojoj knjizi eseja „Danse Macabre“ Stiven King ovo delo ocenjuje kao najbolje delo horora druge polovine dvadesetog veka i posvećuje mu opširan prikaz.

„Ukleta kuća na brdu“ Širli Džekson biće objavljena u okviru edicije „Poetika horora“. Prevod je uradio urednik edicije, Dejan Ognjanović. Naslovna strana i oprema knjige delo su Aleksandre Dević.

Ovde možete pročitati jedan kratak odlomak iz romana:

„Nijedan živi organizam ne može zadugo da nastavi postojati razuman pod uslovima apsolutne stvarnosti; čak i ševe i zrikavci, po nekima, sanjaju. Kuća na brdu, bez razuma, stajala je sama naspram tih brda, držeći tminu u sebi; stajala je tako osamdeset godina i mogla bi da stoji još osamdeset. Unutra, zidovi su se uzdizali, cigle se glatko susretale, podovi su bili čvrsti, a vrata smisleno zatvorena; tišina je postojano ležala naspram drveta i kamena Kuće na brdu, i šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo.“ (prevod Dejan Ognjanović)