Mutna je i neobična vizija koju sam stvorio u mislima o životu koji se polako širi iz ove semenke sunčevog sistema, kroz ogromno mrtvo prostranstvo zvezdanog prostora. Ali to je daleki san. A možda je, sa druge strane, ono uništavanje koje su Marsovci izvršili, samo kratak odmor pre novog pokušaja. Možda je budućnost dosuđena njima a ne nama…

H.Dž. Vels – Rat svetova

Teretni brod Pangea se vraćao sa baze na Mesecu, vođen automatskim uređajima, tako da je pilotu Flašu Gordonu bilo pomalo dosadno. Zabacio je ruke za glavu i zažmurivši, prizvao sliku Dejl Arden. Njen osmeh i zagrljaj. I skoro da je mogao osetiti toplotu njenih usana na svojim. Iz sanjarenja ga trže pisak sa radara. Upozorenje da je nešto nepredviđeno u mogućoj putanji kretanja broda. Flaš zatraži podatke o letelici i na displeju se pojavi ispis:

“Objekat nepoznatog porekla. Težina oko 2740kg. Pravac kretanja Mars-Zemlja. Brzina 3200km/h.”

“Dođavola,” promumla Flaš za sebe i položi dlan na okidač raketnog lansera.
Po pravilu, svi brodovi, bez obzira teretni ili putnički morali su biti naoružani i spremni za odbranu, posle najnovijih zapažanja o pojačanoj aktivnosti na Marsu.
Sada je Flaš i golim okom mogao primetiti leteći objekat. Nije bilo sumnja u to da se radi o veštačkoj letelici jer se za njom vukao plameni rep. Letelica je hitala ka Zemlji.

Flaš je uhvati na nišan i ispali rakete koje uskoro sustigoše cilj i pretvoriše ga u plamenu loptu. Zadovoljan izraz na Flašovom licu brzo nesta. Alarm radara je ponovo zapištao. Na displeju se pojavi isti tekst kao i malopre.

“Halo Zemlja, govori Flaš Gordon,” reče on u slušalicu i pošto dobi potvrdu da ga čuju nastavi. “ Primetio sam nekoliko letelica sa Marsa. Jednu sam uništio ali su mi ostale van dometa. Pripremite se za odbranu.”

“Učinićemo sve što je moguće,” uzvrati glas iz slušalice.

Pangea je zašla u Zemljinu orbitu i Flaš je uključio retro motore i pripremio se za ulazak u atmosferu, kada primeti jednu od letelica koja projuri tik kraj njega. Ispalio je rakete ka njoj ali one ne dosegoše cilj.

Prateći marsovsku letelicu na radaru vide da se spušta ka oblasti Alapačkih planina. Teretni brod zakrenu ka Floridi a Flaš pokuša iz glave odagnati misli o marsovskol letelici i koncentrisa se na sletanje. Ah da je samo kojim slučajem bio u bojnom brodu a ne trgovačkom…

Dejl Arden je potrčala od komandne zgrade ka brodu koji je rulao pistom i usporavao uz zastrašujuću buku retro motora.

“Pazi se Dejl,” viknu za njom doktor Zarkov a onda odmahnu glavom i za sebe doda. “Ah ta ljubav!”

Uvek je bilo tako. Dejla je uvek trčala pred Flaša, želeći da svaki slobodni trenutak podeli sa njim i žureći da ga otme od radoznalih i nasrtljivih novinara i dosadnih zvaničnika.

“Hej lepojko. Mogu li za tren oteti tvog viteza da ga nešto pitam?” reče Zarkov prilazeći zagrljenom paru.

“Naravno,” nasmeja se Dejl, “Ali samo brzo, vidim mu po očima da opet negde odlazi.”

“U pravu si Dejl, odmah polazim ka Alapačkim planinama.”

“Idem i ja sa tobom,” reče Dejl.

Flaš je pogleda. U pogledu nije bilo ni odbijanja ni potvrde. Onda mu pogled skrete ka Zarkovu koji reče:

“Imamo izveštaje zemaljske kontrole koji potvrđuju sletanje nepoznate letelice. I koliko se zna to je jedina koja je uspela promaći svim nivoima odbrane, pa stoga…”

“Znači idemo tamo,” dopuni ga Flaš.

”Idem i ja,” Dejline reči su bile tvrdnja a ne pitanje.

Kada ona nešto tako kaže onda Flaš nema načina da je odbije i svo troje se kolima prebaciše do helidroma. Vožnja je protekla u ćutnji. Za volanom je bio dr. Zarkov, dopustivši Flašu i Dejl da sede zajedno na zadnjem sedištu i uživaju u uzajamnoj blizini.

Ali misli su im bile usredsređene na letelicu sa Marsa. Ona je mogla da znači samo nešto loše. Poslednjih godina je primećana pojačana aktivnost na Marsu i oko Marsa. Marsovci su napustili svoja tradicionalna podzemna boravišta i gradili su baze na površini. U orbiti je bilo sve više letelica i nekoliko orbitalnih stanica, koje su lako mogle poslužiti kao odskočne daske za dalja osvajanja svemira. Još davno početkom dvadesetog veka njihove letelice su pohodile zemlju, prosto su sve kontinente zasuli letećim cilindrima i iz njih izašli u tronogim spravama otpornim na svo tadašnje zemaljsko oružje i sejali su smrt po Londonu, Parizu, Njujorku. Gazili su po moru, potapali najmoćnije razarače kraljevske mormarice. Izgledalo je da nema spasa. Marsovci su zaboravili ili prevideli samo jedno, mikroorganizme, na koje njihova meka i slaba tela nisu navikla, budući da su živeli u sasvim drugačijoj i gotovo sterilnoj okolini. Prošlo je od tada više od stoleća. Zemlja je dugo vidala rane i zaceljivala ožiljke marsovske agresije i razvijala sopstvenu tehnologiju i oružje ali se Zemljani nikako nisu usuđivali da odu na Mars i tamo se suoče sa neprijateljem, plašeći se da su Marsovci otišli još dalje u razvoju ratne tehnike i da su zadržali superiornost. Ni Marsovci nisu zaboravili svoj fijasko. Dugo su analizirali i razmatrali uzroke neuspeha i shvatili da nemaju šanse da pobede. A sada evo ih opet, ne u onom broju koji bi označavao invaziju. Ovo je više ličilo na izvidnicu.

Kada su prešli u helikopter Flaš je zauzeo mesto pilota a Zarkov kopilota. Dejl je sedela pozadi i kroz prozor posmatrala prirodu i puteve koji su se provlačili kroz zelenilo. Sve je delovalo tako divno i idilično i ona oseti bes i tugu zbog pomisli da bi Marsovci mogli uništiti svu lepotu.

“Flaše,” reče Zarkov, “upravo sam primio tačne koordinate sletanja marsovske letelice, pet stepeni levo i stiženo za petnaestak minuta.”

“Tamo je sigurno već krcato vojskom, policijom i teško ćemo prići,” reče Dejl.

“Za nas nema problema,” uzvrati Flaš i okrete se ka Dejl. “Obezbeđene su sve propusnice.”

Samo mesto spuštanja marsovske letelice se nalazilo u podnožju Alapačkih planina, na zaravni prekrivenoj travom i niskim žbunjem. Mesto je bilo okruženo brojnim kolima sa rotacionim svetlima, tenkovima – a primetili su i par protivavionskih raketnih sistema. I dok su prilazili svo troje osetiše malo nervoze kada se lansirne rampe okretoše ka njima.

“Flaš Gordon u helikopteru, momci, možete slobodno ukloniti te vaše igračke.” Reče Flaš u mikrofon i kada dobi odobrenje za sletanje poče spuštati helikopter.

Elise su se vrtele još neko vreme pošto točkovi dotakoše tlo i uzburkani vazduh zanjiha travu preko koje je njih troje koračalo ka gomili oko letelice. Ljudi su se izmicali u stranu i oslobađali im put tako da lako dođoše do same letelice ograđene upozoravajućom trakom.

“Ima li radijacije gospodine,” upita Zarkov narednika sa Gajgerovim brojačem u rukama.

“Ne gospodine Zarkov. Čast mi je, narednik Koneli iz Petog mornaričkog.”

“U redu naredniče Koneli, onda da pogledamo tu spravu.”

Letelica je bila cilindričnog oblika sa kupolastim vrhom i nalazila se na rešetkastom postolju, koje je bez sumnje služilo kao poletno-sletna rampa, što je ukazivalo na to da je ova letelica ovde samo na određeno vreme. Došla je da obavi neki zadatak i vrati se na Mars.

“Da li je bilo nekih aktivnost letelice?” upita Flaš.

“Ne gospodine,” uzvrati Koneli. “Nikakve fizičke aktivnosti, uhvaćeni su samo radio talasi na kojima radi naš tim za dešifrovanje.”

“Mogu li izbliza pogledati tu stvar,” upita Zarkov i krete po njoj pošto dobi odobrenje.

Provukao se ispod upozoravajuće trake i naglo zastade pošto letelica poče zujati uz blago vibriranje.

“Pazite se Zarkove,” viknu Dejl, “Nešto se dešava.”

“Ne brini devojko, mislim da shvatam o čemu se radi.”

Ponovo zakorači napred i primeti da se na boku letelice pojavljuje pravougaoni otvor. Deo oplate se jednostavno povukao naviše a iz otvora ispuza metalni pipak sa aparaturom sličnoj šaci, na vrhu. Pipak je zakružio po vazduhu i izvlačio se napolje a onda se usmerio ka tlu. Lepo se moglo videti kako se vrh zavlači u tlo i rije po njemu a onda se pipak uvlači u letelicu. Posle nekoliko minuta pipak izađe ponovo i zapalaca po vazduhu.

“Šta se to dešava,” Dejl se stisnu uz Flaša.

“Isto ono što čine i naše letelice kada dođu na nepoznatu planetu,” uzvrati Flaš.

“Prikupljaju uzorke vazduha i tla za analizu.”

“Sada mi je sve jasno,” uzvrati Dejl i preblede u licu. “Pošto je njihova invazija pre mnogo godina pretrpela neuspeh zbog mikroorganizama došli su da pokupe uzorke ne bi li pronašli neku zaštitu od njih. A kada to uspeju…”

“Potpuno si u pravu Dejl,” reče Flaš. “Ne smemo dopustiti da se ova letelica vrati na Mars. Ili možda da…”

“Flaše, šta misliš sa tim možda?”

“Izvini Dejl nemamo puno vremena,” Flaš se izvuče iz njenog zagrljalja i pođe ka naredniku.

“Izvolite gospodine Gordon,” reče narednik.

“Hitno nam pronađine bombu sa satnim mehanizmom. Nemamo puno vremena radi se o nekoliko minuta, pretpostavljam…”

“Razumem gospodine, shvatam vašu nameru.”

Videvši Flaša da razgovara sa narednikom Zarkov se odmače od letelice i priđe im sa rečima:

“Vidim da se dogovarate o tempiranoj bombi. I ja sam došao na istu ideju. Nemamo baš puno vremena za nešto ozbiljnije. Pretpostavljam da će letelica uzleteti čim prikupi uzorke.”

“Ah izvinite doktore,” prekide ga narednik, “stigla je bomba.”

Prišao im je kaplar i zanemarivši pozdravljanje predade bombu naredniku.

“Izvolite gospodine kao što ste naredili,” reče on i tek tada pozdravi i odstupi.

Flaš preuze bombu od narednika i podesi joj vreme a onda sa Zarkovom priđe letelici i oprezno spustiše spravu unutra.

“Nadam se da masa bombe neće bitno poremetiti putanju leta i da će eksplodirati na tlu Marsa,” reče Flaš i ustuknu nazad.

Posle nekoliko trenutaka metalni pipak se uvuče u telo letelice a mala vrata na boku se počeše zatvarati. Narednik izda komandu da se svi udalje od letelice.

Ljudi žurno otrčaše iza vozila i drveća i dok su poslednji još uvek pokušavali da dosegnu neki zaklon iz letelice suknu plamen. Par trenutaka je izgledalo kao da se neće dići sa platforme a onda lagano krete uvis povećavajući brzinu svakog trena.