Srđan V. Tešin: ANTOLOGIJA NAJBOLJIH NASLOVA

 Fragmenti

Ja sam SKLON da mislim da je to tako, ali sam takođe sklon da mislim da nije tako; i ja ne znam čemu sam više sklon.

Džordž Edvard Mur

OD XVIII VEKA pa sve do nedavno, kada je to doveo u sumnju mađarski istoričar Jožef Hercog, pisac sad već slavnog dela Jedina povest alhemije, smatralo se da je zlatna mehanička lutka koja predstavlja alhemičara Valentina Štirha delo Vokasona iz Grenobla. Vokason iz Grenobla je godine 1738. prvi put pokazao svoje automatske figure: jednog svirača na flauti, jednog svirača na klarinetu i jednu patku što jede. Na njega se pored ostalih poziva i Imanuel Kant u “Kritik der praktischen Vernunft”. Hercogova teza je da se ne radi ni o kakvoj mehaničkoj napravi, već o samom Štirhu, čija je identičnost sa lutkom do te mere stvarna da su mu i kosa i sve malje na telu od zlatnih niti. Istoričar Hercog je ubeđen da je Valentin Štirh pronašao lapis i isprobao ga na sebi, te se pretvorio u zlato. Dokaz za to je i izveštaj zabeležen u sudskim analima povodom slučaja Valentinovog nestanka. Zlatna lutka pronađena je u njegovoj laboratoriji u Rostoku, do sitnica obučena u odeću kakvu je ovaj nosio, a čak je zabeleženo i to da su joj oči bile vlažne.

* * *

Ono što se s pravom može pripisati vizantijskom gramatičaru i filozofu s kraja VIII veka Lavu Trapenzuntskom odnosi se na apokrifni spis Anali velikih događaja, u kome je jedina zabeležena pripovest o proroku iz Efesa Vasiliju Plačnom. Ta nam povest govori da je Vasilije bio jedan od mnogih proroka koji su hodali zemljom, ali da nije imao mnogo sreće sa proročanstvima; tačnije — nijedno od njegovih proročanstava nikada se nije obistinilo, iako je on uvek bio jasan. On bi okupljenom narodu, urlajući s hrpe naslaganog kamenja, govorio tačno u dan kad će nastupiti zemljotresi i bolesti, kad će se reke izliti ili presušiti, kad će njihove kuće goreti a kad ne, kad će ih satrti u vojnim pohodima, a kada će živeti mirno. Pošto se ostalim prorocima događalo da ponekad i pogode, veoma je Vasilije patio što on nije bio jedan od njih, ali kako je bio nepogrešiv proričući ono što se nikako neće dogoditi, važio je za jedinog pravog proroka.

* * *

U hronici Sedam stubova mudrosti arapskog putopisca i geografa El-Balhija, koji je pisao oko 921. godine, sačuvan je fragment o nekom Musi iz Bagdada, tkaču ćilima u to vreme na glasu, kom je kalif Al Muktadir dao da od vune, za koju je rekao da je upredena od zlatnog runa, istka ćilim. Da bi bio nagrađen kao nijedan tkač na svetu, Musa je, prema Al Muktadirovom nalogu, morao da uloži sve svoje znanje i umeće; što se i zbi. No kad je Musa skinuo zlatom tkan ćilim s razboja, ćilim mu se otrgao iz ruku i izleteo kroz prozor, a sam Musa istrčao je pred ljude iz kalifove pratnje vičući: “Leti, leti!” Kalifovi pratioci su ga vezali i poslali Al Muktadiru, oronulom starcu gadne naravi, koji je i ne saslušavši do kraja Musinu priču dao da mu se obe ruke odseku do lakata, što je dželat ubrzo zatim i učinio, te je nakon toga odbegli ćilim pravo s neba pao baš njemu na glavu.

* * *

“Sve ovo moglo je da se dogodi i u našoj državi”, napisao je sasvim naivno argentinski novelist Anhel de Solis u knjizi fantastičnih priča Osuđenici na život. Na to ga je podstakao Pedro Morales, ambiciozni novinar, koji mu je, u nekakvom rastrojstvu duha, ispričao kako je doznao da i slavni Max Oscar nije bio ništa drugo do vanserijski lažov i krivotvoritelj istorijskih podataka. De Solisa je to isprovociralo da napiše knjigu kratkih priča u kojima će sve, od reči do reči, biti lažno i potkrepljeno iskrivljenim faktima. Međutim, zbog te svoje zamisli odležao je, za vreme vlasti generala Huana Dominga Perona, pune dve godine u zatvoru, jer se ispostavilo da se gotovo sve što je u pričama napisao i obistinilo u argentinskoj stvarnosti, te je on najednom ispao istinski hroničar svakodnevice, a ne lažni aristokratski maštar.

* * *

Fabrikant testenina Kazimir, koji se nikako drugačije nije potpisivao, a bavio se tolikim stvarima, pa između ostalog i antologičarskim poslom, sastavio je kratku istoriju nenapisanih knjiga, naslovljenu Protiv neukih prodavaca knjiga, u kojoj, na 92. strani, čitamo sledeću priču: “U hronici Sedam stubova mudrosti, arapskog putopisca i geografa El-Balhija, koji je pisao oko 921. godine, sačuvan je fragment o vizantijskom gramatičaru i filozofu s kraja VIII veka Lavu Trapezuntskom i njegovom spisu Anali velikih događaja. U tom spisu Vizantinac piše kako je kod nekog trgovca začinima iz Efesa video jedinstvenu Knjigu od stakla, koja je birala svoje čitaoce tako što se otkrivala samo nekima, ispisujući slova na prozirnim stranicama. Od onih koji su je mogli čitati, a njih je bilo uistinu malo, nije bilo dvojice što su pročitali isto. Neki su tvrdili da su čitali tek reči bez značenja i vrednosti za tekst u celini, dok su drugi bili ubeđeni da su, čitajući stihove iz knjige, osetili sam miris reči i čuli njihov zvuk ili videli kako se one pretvaraju u predmet koji imenom predstavljaju. Ali niko nikada nije jasno shvatio šta u knjizi piše, niti je mogao da ponovi pročitano.”

* * *

Ediktom Gustava III (iz 1781. godine), švedskog kralja koji se trudio da vlada u duhu prosvećenog apsolutizma, spis Opus Alchymicum, Valentina Štirha, stavljen je na listu zabranjenih knjiga (I. L. P. – Vol. VII), a razlog za to nije bila želja monarhova da spreči alhemičare da rade u zemlji kojom on vlada, već njegova sumnja u Štirhov recept za izradu “Mesečeve pljuvačke”, koji, po Valentinu Štirhu, alehmičaru putniku, glasi ovako: “Početno stanje je nigredo ili crnilo, koje je prisutno ili od početka kao kvalitet prima materiae, ili je dobijeno razdvajanjem, separacijom elemenata, a dalje, ujedinjenje dobijenih suprotnosti dešava se pod vidom sjedinjenja Muškog i Ženskog, za čime sledi smrt onoga što je proizvedeno ujedinjavanjem, a od ovoga, dalje, pranje ili vodi direktno u beljenje (albedo) ili se pak duša, oslobođena prilikom smrti, ponovo sjedinjuje s mrtvim telom i vaskrsava ga, ili pak opet “mnogo boja”, ili “paunov rep” vode do bele boje, pa tek na ovom mestu postignut je prvi glavni cilj procesa (lapis albus), ali prelaz u rubedo ponekad se vrši preko žutila (citrinitas), a najčešće direktno iz albeda, kao rezultat povećanja toplote vatre do vrhunca, a to Crveno i Belo Kralj su i Kraljica, koji slave svoje hemijsko venčanje”. Pošto je i sam bio alhemičar, kralj Gustav III smatrao je da je knjiga Opus alchymicum lažna i neupotrebljiva, jer se Štirhovim programom, u šta se i sam uverio, ne može ostvariti uspešna transmutacija.

* * *

U procesu koji je, godine 1953, protiv Hansa Braunmana, grobara, pokrenuo Odbor za javne i komunalne delatnosti grada Getingena, sudije-porotnici nisu danima mogli da donesu konačnu presudu, jer je ona, u najmanju ruku, bila veoma čudna: Hansa Braunmana većnici grada Getingena tužili su za nemar i lenjost pokazane na poslu grobara, a konkretan slučaj njegove nemarnosti, izložen pred sudijom i porotnicima, odnosio se na sahranu izvesnog G. V. Forlendera, krojača, koji je preminuo iz nama nepoznatih razloga i čije je upokojenje bilo obavljeno sasvim prema običajima i kanonima Adventističke crkve, sve dok kovčeg sa telom preminulog nije predat u ruke Braunmanu koji je, sačekavši da se ožalošćeni raziđu, odložio ukop da bi otišao do obližnjeg restorana na ručak i zadržao se sa poznanicima, uz pivo, do mrklog mraka, a shvativši da je isuviše kasno da završi posao, otišao kući, te je ujutru tek došao do rake nesrećnog krojača i, iznenađen, videvši da kovčeg poskakuje pred njegovim očima, što se nikada pre u službi nikome nije dogodilo, odvrnuo je slabo zašrafljen poklopac kovčega iz kog se uspravio Forlender i izbezumljen odšepesao do izlaza sa groblja, ostavljajući zbunjenog Hansa da objašnjava još zbunjenijem upravniku groblja da je pokojnik napustio mesto večnog počinka; i što se ovog spora tiče, on još nije završen, a od G. V. Forlendera od tad ni traga, ni glasa.

(Fantastički fragmenti iz romana “Antologija najboljih naslova”, 2000)