Srđan Tunić – UMREŽENI

Podelite sadržaj:
Jana Danilović – Savage Love
mural u Sisku (Hr), u okviru Re:Think festivala, 2018 (izvor: sisak.hr)

Cap, puče žica. Cap, još jedna.

Mala Maja je tog avgustovskog jutra osetila da joj nešto ne da mira. Cvrčci su počeli da glasno zuje, kao da toplini sunca daju zvučnu pozadinu. Navikla je na taj prirodni zvuk drona, kojem se radovala jer je znala da je leto najzad tu.

Njegovo korenje je bilo svuda. Osećao je svaku zgradu, svaku baštu i težinu betonskih ploča na zemlji, biljaka koje su kuljale ispod i kroz pukotine, staze gde su ljudi šetali i njihovo raspoloženje. Kao kroz maglu se sećao, dok je tonuo…

Pojela je lubenicu posle doručka sa roditeljima i otišla ispred zgrade da posmatra ljude koji idu na posao ili u kupovinu. Volela je to da radi. Prvi put joj je bilo malo neprijatno, pa se pravila da čupka biljke na betonskom stepeništu ulaza, ali je radoznalost bila jača. Nekad je radila to sa drugarima iz bloka, bilo je zabavnije da komentarišu ljude zajedno. „Vidi tetka Jordanku, opet špijunira one babe iz prvog ulaza!“. Ta Jordanka i druge babe i dede njihovog bloka, posejani sporadično, ali uredno po klupama i prozorima, činili su arhaični CCTV sistem koji je znao u dušu šta se dešava u celom naselju. „Još samo u gaće ako mogu da nam zavire“, govorio je Majin otac kada bi mu prepričavala dešavanja iz dvorišta. Maja i ekipa su nadzirali samoproklamovane nadzirače. Neko je morao da pazi i na njih, uz to, bilo je i zabavno. Posmatranjem ljudi, upoznavali ste njihove navike, ko, s kim i šta radi, sitne intrige i poneke misterije.

Sada shvata da je trebalo da ima više prijatelja, da se druži, sve ono „kako ste komšija“ koje ga je nerviralo, jer bi neko mogao da mu pomogne. Njegova samoća je, mislio je on, bila deo njegove ličnosti. Ni sam nije primetio da je pretegla usamljenost koja ga je odsekla od ljudi.

Danas je Maja bila sama i brisala prašinu sa listova limuna ispred zgrade. Bilo je ljudi napolju, ali nešto je nedostajalo. Nije mogla prstom da pokaže šta je u pitanju, bez obzira što se to nešto nalazilo u njoj – neki osećaj. Skočila je sa stepenika na pod i krenula da šeta po bloku. Naletela je na tri babe koje su zavodile red u njenom komšiluku: teta Dara, u crvenom, zatim ona baba kojoj uvek zaboravi ime, a koja uvek nešto čačka po bašti i nosi crninu i već spomenuta Jordanka sa mini radio aparatom koji drži tik uz uvo.

Cap, ode još jedna veza.

„O, kako si, mila moja?“.

„Što ne nosiš neki kačket, baš će biti toplo danas“.

„Je l’ ti mama još radi u onom centru?“

„Hvala, dobro sam. Ići ću po hladu. Da, još uvek. Prijatno!“ Zbrisala je dok nije usledila još jedna salva pitanja.

Osećao je da neko vreme gubi kontakt sa njima. Što i nije čudno, ljudi toliko vremena provode ne bivajući prisutni u svom okruženju, kao u oblacima svojih misli i tehnologije. Ali i to je mogao da oseti. Verovao je, sada se kiselo smeje sam sebi, da se oni ograđuju od njega. Od njega, koji ih je sve spajao! A zapravo je on taj koji se gasio…

Mural koji je pre koju godinu oslikan, Maja je svaki put, kad se nalazila u njegovoj blizini, detaljno proučavala. Bilo je svega tu: velikog srca kao iz knjige za biologiju, talasića i brodića od papira, lastavica i listova biljke…  Znala je svaku novu pukotinu u naslagama boje, šta je šablon, a šta sprej, i često skidala blato naneto fudbalskom loptom da bi se sve lepo videlo. Bila je tu kada su ga radili i sa još par druge dece se zavetovala da će čuvati mural. Rekli su im umetnici da će, ako se bude oštetio jednog dana, vratiti da ga ponovo oslikaju. Do tada: niko ne sme da ga dira! U sivilu blokova sa povremenim zelenilom, ovaj mural je unosio sve nedostajuće boje grupisane u jednoj tački i sijao radošću.

Uhvatila ga je depresija kada je shvatio da ga niko više ne primećuje, svi oni za koje nije želeo da ga uznemiravaju… kad bi bilo ko od njih mogao da dođe, da razbije ovo stakleno zvono u koje se zatvorio! Nema vike, nema pokušaja da razbije staklo, samo se povlači još više u sebe, dok mu noge nestaju…

Gledajući mural, iznenada, nešto ju je podsetilo na jednu ploču ispred Aleksine zgrade. Bez hlada, bila je savršena za crtanje kredama i sunčanje. Bila je okružena starim automobilskim gumama iz kojih su rasle debele koke. Dugo nije bila tamo.

Cap, cap. Sve je manje veza koje su preostale. Nema više dodira sa delom blokova ka putu. Nisu oni krivi, sam sam, pričao je sam sa sobom. Povukao sam se i zatvorio, ja sam taj koji…  koji nije dovoljno dobar za njih. Osećao je da sve više gubi ljudskost… i svest…

Skakutala je oko crnih guma dok se nije oznojila i otišla u „šumicu“ koja je nastala kombinacijom nebrige (kiselo drvo) i brige (komšije Boško i Momčilo koji su sadili jelke posle svakog Božića). Govorili su joj tamo da ne ide, ko zna čega sve ima unutra. Bila je kao neki skriveni kutak. A onda ga je ugledala. Kao da nije bio tu samo trenutak ranije.

Glave pognute, prepustio se. Oko njega sivi mehur iza kojeg se samo naziru boje.

Čovek sa puno kose, dugačke brade, koji sedi na kamenom prestolu. U kamenu neki kružni ukrasi. Oko njega korenje, granje, sve zapušteno i osušeno. Njegove noge su bile čudne, kao da izlaze iz zemlje, obuhvaćene korenjem. Polu-čovek, polu-drvo. Prišla mu je polako, kao da spava. Setila se priče teta Dare kad je bila mala da svako naselje ima svog. Prastari, živi a mahom nevidljivi, čuče po dvorištima odakle paze na ljude i druge životinje, bubice i biljke. Kako kad nešto nije u redu, oni malo po malo to srede – ili, bolje rečeno, poguraju ljude da se sami srede. Mogu da se osete, ali ne vole da se zna za njih. To joj je nedostajalo jutros, shvatila je Maja.

Ne želi da ga pipa, malo se plaši, ali prilazi mu i doziva ga. Maše. Ništa. Vidi da je tužan. Glupo joj je da zove druge. Kreće da mu peva. Prva pesma koja joj pada na pamet je Summertime Sadness od Lane Del Rej, što možda nije baš prava pesma za ovu priliku. Odlazi i vraća se noseći telefon u ruci. Pušta tiho nekoliko klipova i kao da igra sama za sebe.

Primećuje da je neko tu, ali ne vidi jasno. Kakva je to buka? Razgrće sivilo u svom umu i vidi jednu devojčicu koja pleše. Smešna je i ozbiljna, sva se udubila. Vraća se u svoj ponor kada shvata šta je upravo uradio. Zastrašen, pokušava napolje, ali ovog puta ne ide. Onda glasno izdiše i kreće ponovo da je sluša.

Malo malo, pa Maja baca pogled na njega. Vidi da se starina mršti, znači nije od kamena. Zatvara oči i…

…sivi šum oko njega se rastvara, vidi je ponovo i baca pogled na svoje noge. Više drvo nego meso, to je ono što se dešava svakome od njih koji odustaje. Postaje drvo. Možda će godinama uspeti da ih povrati, možda ne. Možda će ostati zauvek tu, što i nije strašno, njegovi ne vole da se puno pomeraju, a ljudi – hvala Dažbogu – su ovde već dugo vremena i ne planiraju da odu.

Devojčica igra pod jelkama, a starac oko kojeg počinje da buja cveće konačno otvara oči i smeši se.

01. avgust 2019.