Klela je u sebi noć, koprivu i recept iz bakine knjige. Bauljala je kroz visoke trave pod tankim snopom baterijske lampe koju je držala u zubima. “U ponoć, kad je mesec mlad i stidljiv, ubrati tri lista mlade koprive i tri lista stare. Sve to raditi u tišini.”

Do ožarene guzice u tišini. Brideo joj je svaki delić kože. Kažu: dobro za cirkulaciju. Jebeš ga.

* * *

Na mapi je obeležila mesta uzdahnuvši zbog celonoćnje vožnje koja je čeka. Sačekala je da se grad ušuška u noć i odvezla do prvog izvora. Uzela je vodu i poželela da je niko ne zaustavi do kuće. Nije imala sreće. Bez obzira na korektnu vožnju patrola saobraćajaca je zaustavila. Progutala je gutljaj dragocene vode proklinjući i njih i zlu sreću i posle obavljene kontrole produžila ka drugom izvoru. Do jutra je obišla svih devet izvora, neke i po dva puta – bilo zbog policijskih kontrola, naglog kočenja, rupa na drumu ili komšija koje je susretala – jer bi se desilo da proguta dragoceni gutljaj koji je morala u ustima da odnese. Tako je baka napisala u receptu. “Devet noći, sa devet izvora po gutljaj vode doneti u ustima i ispljunuti u posudu pre nego što se doda novi sastojak”. Dodala je u posudu prepucijum mrtvorondjenčeta, zevnula i otišla da spava.

Vozeći pustim drumom ka gradu prisećala se redosleda sastojaka u receptu. Sve ostale je nabavila – osim jednog: nokat sa malog prsta leve ruke mrtvaca nastradalog od ruke žene za vreme ljubavnog vrhunca. I za to neće biti potreban poseban ritual. Bar tako ne piše.
Najviše su je namučile male beštije. Sasušena krila slepog miša. Žgadiju nije lako uloviti a i sam proces sušenja dugo traje. Dobro je da ima mikrotalasnu.

Stigavši kući prvo je proverila mail. Le Prince. Tako se predstavljao, potvrdio je dolazak, za petnaest dana. Dovoljno vremena da sve pripremi. Mučila su je povremena ograničenja struje a napitak bi trebalo da se krčka neprekidno devet dana, a svaki dan se dodaje po jedan sastojak.

Raširila je belu svilenu maramu preko površine stola ne dozvolivši da se pojavi i jedan nabor. Na sredinu spusti masivnu posudu pečenu od najfinije gline, okovanu bakrom. Iz kaveza izvadi uplašenu grlicu kojoj je srce lupetalo kao pokvarena štoperica, poljubi je i zavrnu joj šiju. Oštrim sečivom zareza joj grkljan ne odvajajući glavu i pusti da krv iscuri u posudu. I tako devet grlica. Ni jedna kap ne pade na belu svilu. I to je bilo dobro.

Činiju je pažljivo podigla, prenela na već zagrejanu ploču i promrmljala: u tebe se pouzdam. Pojačaće temperaturu na kratko samo kad bude dodavala nove sastojke.

Noć bledi i najavljuje dan. Ona povlači zastore i kuhinja tone u mrak. I tako će biti sledećih devet dana dok napitak, glavni začin, ukrčkan sa devet začina, ne bude gotov.

Iz staklene teglice izbrojala je sedam cvetova “vatrenke” i ubacila u gustu krv koja se pušila.

Dan je došao i prošao. Stajala je kraj prozora pozdravljajući zvezde koje je tek duhom nadzirala, zaslepljena svetlošću ulice i neonskih reklama. Klima uređaj je dobro pročišćavao vazduh pa se nije mnogo osećao težak miris iz kuhinje.

Proverila je poštu, odgovorila na pisma i obećala romantičnu večeru za dvoje još nekolici uspaljenih likova. Le Prince je taj koji je privukao njenu pažnju. I konačno će doći.

* * *

Sledeće jutro, posle sumanute vožnje po gradu i okolini, dodala je šest listova koprive ubrane u noći mladog meseca.

Četvrto jutro ubacila je zmijske oči. Tačnije – jedno zmijsko oko.

Peto jutro, izlivši deveti gutljaj vode sa devetog izvora, dodala je krljušt crne ribe iz Kladovskih dubina.

U srcu joj je rastao nemir jer šesti sastojak nije stigao. Pozdravila je dan ispruženih ruku ali nije otišla da spava. Prijatelj iz mrtvačnice nije imao dobre vesti za nju. Moraće da se sama pobrine za šesti sastojak.

Stajala je kod prozora i motrila ljude koji ulaze i izlaze. U rano popodne navuče zavesu uz veoma zadovoljan osmeh, lakog koraka predje sobu i pritisnu play na Technics-u.

U sebi je brojala. Na 61 začu se zvono. Svukla je majicu preko glave i otvorila vrata.

Čovek je stajao zatečen u pola reči, otvorenih usta i pogleda uprtih u dva zmaja koja su ga posmatrala sa golih grudi, razjapljenih čeljusti iz kojih su prkosile crvene, nabubrele bradavice. Nije rekla ništa, samo je još malo otvorila vrata i pustila ga u stan.

Šesto jutro se budilo a ona je dodala novi sastojak, protegla se i otišla da spava. Baš je bila umorna.

Sedmo jutro dodala je prah od krila slepog miša šapćući: evo vam beštije.

Osmog jutra gusta lepljiva tečnost je progutalo istucanu kost malog prsta žene umrle na porodjaju.

Deveto jutro. Strepeći ubacuje živu larvu drvožderača. Masa u loncu zatreperi a zatom ponovo dobi tamnu boju. Dobro je, kaže.

Otvara mail. Poruka od Le Prince. Potvrđuje dolazak. Divno. Ima vremena da se gusta tečnost sasvim stvrdne i osuši, a zatim istuca u avanu.

Dani se nižu a mesec raste, puni se, zaokružuje.

I taj dan.

U ogledalu merka svoj odraz i iza vidi postavljen sto, starinski servis i kristalni svećnjak. Srebro je porodica izbacila iz kuće pre nekoliko generacija. Hranu je uredno poručila kod “Albertija” tako da je imala dovoljno vremena da se posveti sebi i piti od kupina, napravljenoj po bakinom receptu. Sigurno će mu se dopasti.

Kad je zvono odjeknulo, duboko je uzdahnula, pogledala se još jednom u ogledalu i krenula ka vratima.