NIJE ZA NJEŽNE, Slobodan Vukanović
(Obod, Cetinje, 1997)
Piše: Ilija Bakić
Nova pesnička knjiga Slobodana Vukanovića (1944) nastavak je njegovih prethodnih poetskih traganja u kojima značajno mesto zauzimaju motivi koji pripadaju naučno fantastičnom (Science Fiction) književnom miljeu i po čemu je Vukanović izuzetna pojava u savremenoj jugoslovenskoj poeziji. U svetskim tokovima poezije, SF motivi prisutni su i u radovima pesnika ’glavnog toka’ a postoji i čitava zasebna SF pesnička scena sa sopstvenim, specijalizovanim časopisima, izdavačkim kućama i godišnjim nagradama. Kod nas je, na žalost, SF u poeziji skrajnut (isti je slučaj i sa SF prozom) te je otuda Vukanovićev napor više nego značajan i interesantan.
Njegovu novu knjigu otvara ciklus „Bude se krionistički ljudi“ čitav okrenut SF-u. Vukanović peva o osmatranju nebesa teleskopom, susretu sa zvezdama i galaksijama, nekim drugim (budućim?) civilizacijama. Uz oduševljenje viđenim postepeno se rađa i osećanje straha pred beskonačnim, svest o majušnosti spram nepojamnih snaga kakve su kvazari i crne rupe. Pesma „Novo božanstvo vode“ lucidan je uvid u moguću budućnost, sledeću stepenicu ljudske samo-evolucije.
Novi korak u razvoju spoznaje o fatalnom mikro-mega odnosu Čoveka i Kosmosa je i ciklus „Ovo nije vek za nežne“ i pesma „Srešćemo se u Labudovon jezeru“ dok dve pesme pod naslovom „U kompju paviljonu elektron erotikona…“ nude pogled na virtuelnu (mašinom generisanu) stvarnost i doživljaje u njoj. (Ovoj ’kompjuterskoj’ podcelini pripada i pesma „Isti su, samo moj ima Ih! Ah! Oh!“).
Ciklus „Upamti ovu noć“ naizgled napušta prethodne teme i bavi se biljem uz dozu humora i sloj mitskog, no pesma „Ispovest bilja u Botaničkom institutu za komunikacije“ vraća SF osećaj, ovog puta na nivou znatno bližem svakodnevnom (SF u krajnjem ne postoji samo u globalnim temama).
Sličan postupak, uz intenziviranje upliva svakodnevnog, prošlosti i mita, nalazimo u ciklusu „Drže se za ruke“ koji, nakon pesama o moru, mornarima i graditeljima (zanimljiva je moguća paralela između ovih pesama i već pomenute pesme „Novo božanstvno vode“), kulminira u pesmi „Psihoanaliza porodice Vučević“ u kojoj su preci i potomci spojeni u niz neprekinutih radosti i patnji, kao esencija ljudskog veka.
Ciklus „Gde je princ?“, kojim se ova zbirka i zaključuje, duhovito se okreće temama samog pesništva, odnosno doživljaju umetničkog dela te arhetipskoj višesmislenosti poetskog postupka.
Vukanović se oglašava kao pesnik dubokog osećaja za paradoks i apsurd koji prati ovaj svet, počev od njegove izgubljenosti u Svemiru, preko čovekovog posezanja za artificijelnim stvarnostima (što je svojevrstan beg od fizičkog bitisanja) do neprestanog obnavljanja generacijskih tragedija (u kojima se menjaju samo neki materijalno-tehnički elementi-pomagala ali je u osnovi emocionalni predznak isti).
Zaključimo na kraju da je nova Vukanovićeva knjiga daljnji korak u produbljivanju njegovog, kako je ranije napomenutog, posebnog, nesvakidašnjeg pesničkog puta.
(1996)