ORGULJE UMA, Slobodan Ćurčić
(Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2000)
Piše: Ilija Bakić
BORBE U MEGA BEO(GRADU)
Romanom “Orgulje uma” Slobodan Ćurčić (1951) prekinuo je svoje decenijsko odsustvo iz srpske Science Fiction literature. Ćurčić je jedan od najzapaženijih žanrovskih autora 80-tih, kada je definitivno izgrađena ova književna scena na domaćim prostorima. Njegove priče i romani uspostavili su standarde za ovdašnju SF prozu pustolovnog profila, obzirom da Ćurčić u svojim delima barata prepoznatljivim SF arsenalom i ikonografijom (definisanim u svetskim okvirima u prvim decenijama posla II svetskog rata), kakvi su putovanja širom svemira,super-tehnologija, svemirske kolonije i carstva, bitke, ratovi, roboti, kiborzi, androidi… (Rečena prepoznatljivost podrazumeva i određeni, pozitivistički, način sagledavanja tematskih i spisateljskih okvira žanra.) Konstantno razmatranje problema androida, veštački stvorenih ljudi, njihovog uklapanja ili sukobljavanja sa društvima ‘originalnih’ ljudi budućnosti postalo je, čak, zaštitni znak Ćurčićeve proze. Pomenuti standard podrazumeva i znatni književno-zanatski nivo, precizno razrađene i izvedene zaplete, gradnju tenzija i jasno razrađene likove i poprišta događanja. Kada je Ćurčić prestao da objavljuje priče i romane (zbog odlaska u Rusiju, gde nastavlja karijeru SF pisca), mesto za sadržaje kojima se bavio ostalo je upražnjeno; retki autori su, sporadično, krenuli putem žanrovski čiste i standardizovane proze (datom stanju doprineo je svakako i nestanak edicije SF X-100, koja je producirala ovakve SF romane, ali i drugih, ambicioznijih SF časopisa).
“Orgulje uma” nadovezuju se, u svim elementima, na prethodna Ćurčićeva dela. Reč je, dakle, o akcionoj priči u budućem svetu koji je stigao do stalnih kolonija na Mesecu i Marsu, utonuo u ekološki haos i besomučnu trku za prevlast nad informacijama koje vode multinacionalne kompanije. Naravno, neko je uvek na vrhu, a u ovom slučaju to je Incentunov vladar Gunar Esmeralda, oličenje bskrupuloznog moćnika željnog da kontroliše sve pod sobom. U trenu kada takvo ‘redovno’ stanje ugrozi neplanirano postignuće Kompanije vremena -a reč je, ni manje ni više, o otkrivanju načina da se menja postojeća realnost- Esmeralda angažuje super-heroja Dantona, čoveka sa u mozak ugrađenim Memoreks implantatom koji mu omogućava superiorno kretanje kroz kibernetsku mrežu sveta. Ovaj mora da prikupi ostatke spornog projekta a potom potraži i izvor nevolja, homo-geštalt beba u koje su usađeni mozgovi sa ESP darom. Put će ga dovesti na Balkan, u Mega Beo(grad), izolovan od ostatka sveta i zavisan od UN dotacija i milosti; ovde će se desiti presudno odmeravanje snaga posle koga svet kreće drugačijim putevima…
Brza smena događaja začinjena je sitnicama koje senče i produbljuju slike opisanog sveta i doprinose uverljivosti i životnosti priče; za ovdašnje čitaoce, pak, svakako su najzanimljivije lokalne specifičnosti i prepoznavanje geografskih i mentalnih repera. Ovaj nivo, ipak, ostaje krajnje funkcionalan i bez većih zadiranja u dublje analize. Sličan je slučaj i sa psihološkim profilisanjem protagonista romana: sva idu samo do tačke koja ih čini prepoznatljivim na prvi pogled jer bi temeljniji zahvati usporili brzinu priče. Istina, autor poseža za neuobičajenim mešanjima glasova i vizura što unekoliko oneobičava pripovedanje ali ono nije poduprto odstupanjima u ostalim segmentima romana. Zarad akciono-dinamičkog imperativa propuštena su i nekolika intrigantna skretanja od osnovne linije radnje, kao što bi bila detaljnija analiza androidske potkulture ili moguće poigravanje promenama u realnostima (koje su bile specijalnosti Filipa Dika a ovde su tek ovlaš dotaknute). No, Ćurčić je sledio svoj plan u gradnji romana što je rezultiralo uzbudljivom i uverljivom pričom koja se suvereno kreće utabanim stazama žanra i svakako je poslastica za određeni profil njegovih poklonika.