Mirjana Ognjanović - Sirena koja se smeši

Promocija zbirke ”Sirena koja se smeši” Mirjane Ognjanović

„Sirena koja se smeši“ –  pet bajki o venecijanskom getu Mirjane Ognjanović (Booka,2016) biće predstavljena,  u utorak, 29.marta od 19 h u UK Parobrod, povodom  obeležavanja pola milenijuma od osnivanja prvog geta nekadašnje Mletačke  republike.

Osim autorke, o  ovim magičnim pričama, sa crtežima i akvarelima Aleksandra Palavestre, arheologa, govoriće  Filip David, pisac, Slavko Krunić, slikar i Ivan Bevc, izdavač, uz moderiranje Katarine Lazić, urednice u Parobrodu.

Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra.

Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima.

Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke.

Izlazak iz štampe „Sirene koja se smeši“ i njena  parobrodska promocija  sastavni su deo globalne manifestacije  pet vekova od osnivanje venecijanskog geta – nekadašnjeg „prenaseljenog lavirinta od zidova“, kako je tvrdio engleski pesnik Šeli.

Ilustracija za priču ''Div, kockar, cipela'' (Aleksandar  Palavestra)
Ilustracija za priču ”Div, kockar, cipela” (Aleksandar Palavestra)