“Ruska reč” je nedavno objavila članak “Savremena ruska fantastika: bunt i apokalipsa” u kome su predstavljena neka od najsvežijih dela ruske književne fantastike. Tekst koji potpisuje Fibi Teplin, prenosimo u celini.

Savremena ruska fantastika: bunt i apokalipsa

Savremena ruska proza i fantastika najčešće nisu ni realističke ni melanholične – na šta su navikli ljubitelji ruskih klasika – već čitaocima predočavaju nove čudne svetove ili predstavljaju oštru satiru u formi futurističke pripovesti. Predstavljamo neke od najnovijih dela ruske beletristike, od koji su mnoga prevedena na srpski jezik.

Brojna nova dela savremene ruske beletristike i fantastike prevedena su na mnoge strane jezike, uključujući i srpski. Među njima su verovatno najpopularniji peti tom serije “Noćna straža” Sergeja Lukjanenka, kao i “Metro 2034”, nastavak postapokaliptičke sage Dmitrija Gluhovskog u kome se opisuje život u moskovskim tunelima posle nuklearnog rata. Na ove autore presudno su uticali romani braće Strugacki, pionira sovjetske naučne fantastike.

Ruski pisci već vekovima stvaraju fantastične svetove. Vladimir Odojevski (1803-1869), aristokrata i svestrani umetnik, bio je jedan od prvih pisaca naučnofantastičnih priča. U svom delu “Dva dana u životu zemaljskog šara” (“Dva dnя v žizni zemnogo šara”) dao je kratko predviđanje kosmičke katastrofe globalnih razmera. Jedan vek kasnije, Jevgenij Zamjatin u svom romanu “Mi” (1921) postavio je temelje za buduća antiutopijska književna dela – po ovom modelu nastao je roman Džordža Orvela “1984”.

Sleng budućnosti

U postsovjetskoj eri napisano je mnoštvo knjiga koje pripadaju žanru antiutopije, uključujući i “Dan opričnika” Vladimira Sorokina. Ova visokotehnološka priča napisana je tako da šokira čitaoca. Radnja se dešava 2028. u “Novoj Rusiji”, gde opričnici siluju, ubijaju i spaljuju vladareve “neprijatelje”, a opuštaju se na porno-seansama gde droge ima u izobilju. Pravi opričnici bili su gardisti Ivana Groznog, dok su u romanu oni žitelji jednog surovog sveta satkanog od srednjovekovnih i futurističkih elemenata. Sorokin u svom delu koristi mešavinu arhaičnih ruskih izraza, izmišljenog slenga, pesama i stihova. Njegova jedinstvena upotreba jezika budućnosti, uz prateći prevod, oživljava ovaj izmaštani svet.

Život u tami

Drugi savremni pisac, Viktor Peljevin, šalje satiričnu poruku kroz formu fantastike. Jedna od njegovih poslednjih knjiga prevedenih na srpski jezik je zbirka “Poslednje pesme političkih Pigmeja Pindostana” [“Pindostan” je pogrdan izraz sa SAD, popularan naročito među ruskim korisnicima Interneta – prim.red.].

Deo ove zbirke, “Sala pevajućih karijatida”, govori o mladoj Leni, kojoj ubrizgavaju injekciju seruma tajnog sastava, posle čega ona satima stoji obnažena i peva, predstavljajući tako “karijatidu” u elitnom noćnom andergraund klubu.

Peljevinov psihodelični postmodernizam već decenijama zbunjuje ali i oduševljava čitaoce. Junak prvog romana “Omon Ra”, objavljenog 1992, postaje kosmonaut da bi završio kao učesnik kvazi-herojskog “sletanja” na Mesec koje se zapravo dešava u napuštenom podzemnom tunelu. I Omon i Lena žrtve su sistema koji ih drži u tami – i doslovno i metaforički.

Peljevin lako pomera fokus svoje satire SSSR-a na nemoralno potrošačko društvo postsovjetske epohe. Njegov roman “Generacija P”, u kome se opisuju haotične moskovske 1990-te posmatrane iz ugla pisca reklamnih slogana i nekadašnjeg pesnika, već predstavlja kultno štivo u današnjoj Rusiji.

Gradski magovi

Sergej Lukjanjenko svoju priču, takođe, smešta u Moskvu. Prvi roman “Noćna straža” objavljen je 1998. i postao je bestseler među ljubiteljima magije. Anton Gorodecki, glavni junak ovih romana, agent je “Noćne straže”, koji patrolira moskovskim ulicama i metroom i štiti ljude od sluga Tame. Prema ovom romanu snimljen je istoimeni film Timura Bekmabetova, koji je postao blokbaster na svetskom nivou.

Lukjanjenko u svom romanu upliće natpriroda dešavanja u prepoznatljivu pozadinu. Peti nastavak priče nosi naziv “Nova straža”, a njegova radnja počinje na moskovskom aerodromu kada preterano gojazno dete histerično proriče avionsku nesreću. Dešavanja koja slede vode Antona u avanture po parkovima i igralištima Londona i oblakoderima i pagodama Tajpeja. Misaone igre u stilu džedaja, jezivi likovi ili simpatični vampiri u Lukjanjenkovom napetom romanu podsećaju na detalje iz naučnofantastičnog serijala “Zvezdani ratovi” ili romana Stefani Majers, sa brojnim aluzijama na poznata književna dela, od Dostojevskog do Petra Pana.

Ironična fantazija

Još jedan popularan, ali sasvim drugačiji ciklus eskapističkih fantazija je “Lavirinti Eho” Maksa Fraja. Glavni junak i narator je dežmekasti šaljivdžija koji postaje istražitelj u svetu “s druge strane ogledala”. Maks Fraj je zapravo pseudonim Svetlane Martinčik, ruske spisateljice koja živi u Litvaniji.

“Svet u svetu” Martinčikove pun je likova sa imenima poput Hejlah, general Bubuta Boh ili ser Džufin Hali, koji nosi “ukumbijski plašt” zbog čega postaje nevidljiv, što podseća na Harija Potera. Ipak, ove vedre avanture imaju posebnu notu koja potiče iz ruske crnohumorne tradicije. U četvrtoj knjizi “Senka stranca” čitamo sledeće redove: “ometanje vašeg posla samo zabave radi, jeste nešto na čemu počiva naša organizacija.”

Digitalna filozofija na delu

Na osnovu antiutopijskog romana Gluhovskog “Metro 2033”, punog vatrenih obračuna i neprijatelja u vidu bezličnih mutanata, nastala je veoma popularna kompjuterska igra. S druge strane, ova knjiga – u kojoj se smenjuju akcioni i filozofski delovi – sadrži poruku da stvarni život ne može jednostavno “početi ispočetka”.

Sledeća u nizu je knjiga “Metro 2034” u kojoj je refleksivni ton još više izražen. Stari Homer, nekadašnji radnik metroa po imenu Nikolaj, želi da napiše istoriju ovog postapokaliptičkog podzemnog sveta. U romanu se radnja vraća u vreme pre nego što je život bio “spaljen smrtonosnim dahom Armagedona”, a priča se oslanja na urbane legende o ogromnoj tajnoj mreži prolaza sagrađenih ispod javnog sistema metroa. U ovoj knjizi o opstanku Homer zajedno sa devojkom Sašom, koja je ostala siroče, polazi na klaustrofobično putovanje kroz tunele koji predstavljaju “poslednje utočište ljudske rase”.

Svetovi opisani u knjigama pomenutih pisaca su različiti: vanzemaljski ili podzemni, satirično-realni ili potpuno izmišljeni, ali su svi vrlo živo opisani i zaokupljaju punu pažnju čitalaca, jer ih vode do kraja vremena ili krajnjih granica mogućeg, pa i dalje.