Zamišljam da mi je hladno.

Ogrnut šarenim ćebetom, kao neki izlapeli poglavica, hukćem u vrhove prozeblih prstiju.

Zašto mi je hladno? Nema plina, a struja je skupa?

Hladno je zato što zamišljam da sam siromašniji nego što stvarno je­sam.

Potrebno mi je da osetim hlad­noću zato što pišem o njemu – Klarensu, sredovečnom bibliotekaru i pasioniranom skupljaču muštikli što živi u malom gradu na severu. Klarens – bledunjav portret, savršenstvo prosečnosti, dovoljno uspešan i na­predan, jednom rečju – zadovoljan. Razvija se lepo i postepeno kao svaka biljka u svom prirodnom ambijentu: dakle gradić sa mnogobrojnim ma­glovitim danima i alejama stogodišnjih stabala divljeg kestena – pitom, pomalo romantičan.

Nedelja pre podne. Magla koja se podigla sa obližnjeg jezera, i uputila, verovatno nekamo drugde, ponovo je uhvaćena u mrežu džinovskih krošnji divljih kestenova. Klarens, u belom mantilu, kao kakva utvara, polako krstari sasvim opustelim ulicama, upražnjavajući svoj redovni nedeljni ritual: sat vremena šetnje za vreme koje, gotovo sigurno, nikoga neće sresti. Privilegija nekoga ko živi u zaista malom mestu. U korenu ove pa­sije, Klarens je prepoznavao unutrašnju potrebu da se oseti jedinim stanov­nikom grada, što znači njegovim gospoda­rom.

Ovaj put se, ipak, susreo sa ne­kim. Bio je to mladić čijeg imena nije mogao da se seti, a koji je nekada, sa svojom porodicom živeo u susednoj kući. Na uskom trotoaru, zatrpanom neočišćenim petoprstim lišćem i bodljikavim plodovima divljeg kestena, mimoišli su se bez pozdrava. Samo jedan optužujući, brz i dobrom memorijom noštren, mladićev pogled. Klarens se jetko osmehnuo, prisećajući se kako je mladić, dok je bio dečak stekao ružnu naviku da se zavlači na tavan, prevrće po tamo odloženim starim knjigama i na kraju učini nešto sasvim skaredno: odabare jednu knjigu, nasumice je otvori i pomokri se na nju. Konačno, počinilac je uhvaćen na delu i Klarens mu je zapretio da će ga svojim štapom začarati i pretvoriti u repatog dečaka opnokrilca, sa zečijim ušima i koko­šijim  grudima. Tada, naknadno raz­mišljajući o svojoj pretnji, Klarens je zaključio da je preterano apstraktna, egzotična i da neće postići željeni efekat. Ipak, dečak nikada nije ponovio svoje nevaljalstvo, a upućeni pogled je svedočio da su njeni ožiljci mnogo dublji no što je Klarens mogao slutiti. Kako li se samo zvao?

Na ovom mestu sam zastao; zato što bih želeo da mi je hladno; zato što ću jedino tako moći razumeti sve što se događa Klarensu. Zapravo hladno mi je i rado bih popio šolju vrućeg Ruskog čaja. Ali uvek kada pišem, kuhinja mi izgleda tako besko­načno daleka, a put do nje prepun skrivenih opasnosti što vrebaju na svakom od četiri koraka.

Nastavio je Klarens svoju šetnju, zapitan ‘kakav čovek se mogao ispiliti od dečaka koji je obožavao da mokri po knjigama?’ Tek sada, nakon toliko godina, činilo mu se da u pravom svetlu vidi taj čin, gnusan i zastrašujući, uprkos činjenici da je njegov vinovnik bio tek dete. Čak mu se i mladićeva nedeljna šetnja po magli, iako je mogla imati isti smisao kao njegova, učinila sumnjiva, pomalo i zlokobna. Naglo se okrenuo na peti i brzim koracima uputio za njim.

Nedugo potom ga je sustigao, zapravo ga nije još mogao videti, ali lupkanje potpetica o asfalt trotoara došaptavaše da je mladić, ne više od petnaestak metara ispred Klarensa. Kraj u kome su se nalazili je predstavljao već periferiju grada, i magla je bivala sve gušća, gotovo lepljiva. Klarens je shvatio da mora još smanjiti rastojanje, ako ne želi da izgubi trag svoje ‘nenadane divljači’. Kažem ‘divljači’ jer je sredovečni bibliotekar, sve dublje tonuo u kovitlace zavodljive role beskompromisnog, čak krvožednog lovca, ubeđen, savim ubeđen da će mladića uhvatiti na delu!

Ali kakvom delu? I kako li se samo zove?

Svakako to mora biti nešto jako loše, dostojno čoveka koji je izrastao iz dečaka što mokri po otvorenim  stranicama knjiga. Samo da mu ne umakne!

Konačno, gonjeni mladić skrenu u jedan sokak i uđe kroz kapiju iza koje se nalazila Klarensu dobro poznata kuća, ali kuća koja je morala da bude u drugoj ulici i, zaboga, drugom – mnogo većem gradu. Mislima mu je protutnjao tornado zbrkanih sećanja, ostavljajući iza sebe beznadežno prazan prostor, nalik ledenoj, polarnoj pustinji. I Klarensu je odjednom postalo neizdrživo hladno; donja vilica mu se tresla, kočila, stopala trnula, prsti modreli. Kao hipnotisan krenuo je za mladićem uskim stepenicam do potkrovlja kuće. Našavši se ispred zatvorenih vrata spustio se na kolena i provirio kroz ključaonicu. Soba u potkrovlju je nalikovala kajiti neke renesansne karavele i bila mu, kao i kuća, sasvim znana. Za pisaćim stolom, pognut nad jednom knjigom, sedeo je mladić i povlačeći snažno dimove cigarete iz usta kratke crne muštikle, glasno čitao stihove:

Ne možeš više bdeti, legla si
u travi omamljena i sve teža.

Nad toplom zemljom je duboka noć,
jedva te vidim i kako si promenjena
u tamnom dahu mladih biljaka.

Smerno te primam, slatka obamrlosti,
padam na kolena, veran divljini,
moje su ruke našle tvoje zatvorene oči,
o bezumna tugo vatre u daljini,
o tihi skladu čuda u toj tmini.*

Promrzao i ošamućen lepotom i dubinom stihova koje je nekada znao naizust, Klarens je otvorio vrata, ušao u kajitu i gušeći se od uzbuđenja promucao :

– Kako ti je ime?

Mladić, tek malo podiže pogled, ugaci pikavac i tiho, ali raz­govetno i nekako samilosno odgovori:

– Klarens.

– Gospode, pa gde si bio do sada? Već sam te skoro sasvim zaboravio i sve mi se nekako, s godi­nama, zbrkalo!

– A šta ti misliš – gde sam bio? Tamo, daleko na severu, gde već žive repati dečaci opnokrilci sa zečijim ušima i kokošijim grudima.

– Izmišljaš, opet  izmišljaš i lažeš!

– Zaista? A šta je onda ovo?

Mladić se sagnu i ispod stolice na kojoj je sedeo izvuče vrh svog zaga­sito sivog repa.

– A sada, ako ne želiš da te začaram i pretvorim u sredovečnog bibliotekara i kolekcionara muštikli u malom maglovitom gradu, ako nećeš da se zadaviš masnim zalogajem sopstvenog straha, sklopi oči i učini ono što svi žudimo da vidimo – po­mokri se na neku od ovih knjiga.

______________________________

*stihovi E. Kocbeka u prepevu T. Detiček Vujasi­nović