Ako se čoveku desi da mu pukne krvni sud u mozgu, potrebna mu je velika sreća da poživi sledećih nekoliko sati. Mnogo više sreće je potrebno da se i probudi iz kome, a zaista samo pravi srećnici nakon tog buđenja imaju svest o tome gde se nalaze i šta im se desilo. E, ako se ceo ovaj mozaik neverovatno srećnih okolnosti precizno posloži, od posebne, vitalne važnosti je da se čovek, pre nužne hirurške intervencije, što je moguće manje kreće, tačnije da čini bilo kakve pokrete bilo kojim delom tela. Ležao sam tako okamenjen danima u krevetu sobe za najteže pacijente neurohirurgije, sa duplom slikom sobnog enterijera, osoblja, plafonskog osvetlenja. Ali, kreveti u ovoj prostoriji su bili sa ugrađenom elektronskom hidraulikom, te digitalnim komandama na dohvat prstiju, pomoću kojih se podešavao i menjao ležeći položaj, što je predstavljalo zamajac moje imaginacije, koja je koliko-toliko ostala funkcionalna, i od kreveta očas posla načinila malu konzolu svemirskog broda, kojim sam počeo svoje prvo pravo međugalaktičko putešestvije, sve sa warp pogonom, dakle brzinama nemerljivo većim od brzine svetlosti, jer svetlost u ovakvim uslovima, zaista bog zna šta i nije značila. Naprotiv, mrak je nudio mnogo više u svakom smislu. Budući da sam se zadnjih godina opredelio za veoma kratke prozne forme, nisam u prilici da vam detaljnije opišem sva putovanja, a priča koju upravo čitate istovremeno jeste SF priča, ali i NIJE. Nije zato što ne sadrži fantastiku – sve u njoj je zasnovano na prilično surovoj realnosti, ali JESTE čista fantastika, zato zato što je autor, uprkos svemu uopšte uspeo da je zabeleži. Krevet na donjoj fotografiji je iz sobe u koju sam kasnije premešten, kao nešto lakši slučaj. Nije bio tako udoban, nije imao hidrauliku i digitalne komande, i znate šta – UOPŠTE NIJE MOGAO DA LETI!