Kuje sa štencima osetile su, pre nego što su  tiho zarežale, da ne probude mlade, kako im se dlaka na leđima kostreši. One su znale, pre žena, da je vreme, i samo su spustile šape preko klupka svog usnilog blaga. Osetile su sačuvanim instiktima da će noćas doći po svoje. Ona. Po ono što joj daleki srodnici duguju. Jednom u godini, od pamtiveka, uvek u slično, ali samo njoj poznato vreme. Polu-zveri tih istih ljudskih mučenika, sada već pripitomljene, odavno su navikle na cenu života. Da će se pojaviti, uzeti žrtvu, i nastaće nesreća za gospodare nekih od njih. Više i ne zavijaju svom snagom grla zbog toga. Samo blago reže pod svetlucanjem  zvezda.

Jednom u godini, zbog reke i planine, zbog cveta i kamena, zbog ljudi i ptica,  dođe ona, gospodarica iz vremena kad je ljudski rod bauljao po mraku neznanja. Kažu, zaboravili su je… Mole se bradatim muškarcima, ime joj ne spominju. Ne, nikada, ni šapatom. Ali do najdubljeg korena korenovog traga maglovitog straha drhte srca žena i dugokosih devica. Majke, noću oprezne, krišom pokrivaju usnule kćeri crvenim tkaninama, da ne primete ostali ukućani. Ne znaju ni kome da se šaptavo požale. Ko će teže oprostiti, Morana, čije ime nose u sećanju, kroz predanje nalik na san, divan i jeziv istovremeno, ili svetitelji i Bog čija imena pominju javno, lažno pokorno?… Umorene neizvesnošću iz noći u noć, prebledale sakrivaju strah od samih sebe i drugih žena, lažno bezbrižne, samo sa ustreptalim srcem i nervima vodeći tajne pregovore nade. Došla je te noći, birajući trenutak samo po šumu vetra, birajući krug i njegov centar, tog petog petka razvigora. Najlepšu devojku, sebi za usvojenicu, povela je znajući da njeni podanici, sada usnuli i  prikriveni, krvlju shvataju da mora. Da to traže vazduh i vatra, od nje, Hekatine sestre. Trajalo je treptaj oka, neprimetno u tihoj noći zaustavljanja vitla vremena. I otišla sa plenom mrseći zavijorenu kosu sa njenim pletenicama.

Niko neće u prvi mah primetiti buđenje gore i vode, smrt duge hladnoće. U zoru će nastati pakao tuge, sve će ličiti na iskonsko vrelo bola i smiriti se za par dana u tihom mirenju pred neobjašnjivim a neizbežnim. Plakaće žene. Neoprezne. Prevarene ponovo lažnom nadom da možda neće… Jedna među njima ridaće glasnije od ostalih koje je kupaju poluiskrenim suzama prikrivenog sopstvenog olakšenja. Trajaće  do noći, to klupko tuge grešnog kola ljudskog nakota nesposobnog da oseti poseban šum vetra.  Kuje sa štencima, nemoćne da pomognu, osetile su sve, pre nego što su tiho zarežale u kasnom sumraku novog proleća. I sve je utihnulo.