Radojica Tautović:

HIPNOZA U SLUŽBI TEHNOKRATIJE

(Povodom romana “Reklamokratija” Frederika Pola i S. M. Kornbluta)

 

Pošto pročita Polovu i Kornblutovu Rek1amokratiju, čovek može steći utisak da bi sklop dnevnih listova bio logičniji i realniji, kad bi se preokrenuo, naime kada bi na prvim stranama bili štampani oglasi, pa tek iza njih diplomatske, ratne, kulturne i ostale vest. Dakle, najpre reklame, pa onda — eventualno — pesme; jer, kako kaže glavni junak ovog naučno-fantastičnog romana: »Reklama se uzdiže, lirska poezija opada«. Zaista, ovaj izuzetan roman ubeđuje čitaoca da reklama dominira društvenom ideologijom i ljudskom psihologijom, a ekonomika — politikom i kulturom.

Upravo ta dominacija i čini stvarni sadržaj koji su Pol i Kornblut uobličili u svom delu. Naprotiv, ljudski smisao njihovog dela sastoji se u humanističkoj kritici te iste dominacije. U romanu, ovu kritiku oličavaju takozvani konzervacionisti kojima se, najzad, pridružuje i reklamokrat Mič Kortni, protagonist romana. Na izgled, konzervacionisti ustaju protiv tehničke civilizacije koja pustoši prirodu čoveka i Zemlje: prema njihovim vlastitim rečima, oni veruju »da je bezobzirna eksploatacija prirodnih izvora stvorila nepotrebno siromaštvo i nepotrebnu ljudsku bedu«. U suštini, međutim, oni se ne bune protiv same tehničke kulture nego protiv njenih socijalnih uslova, to jest protiv ekonomske eksploatacije ljudskih (i prirodnih) snaga. Čini se da se stav autora podudara sa ocrtanim »konzervacionističkim« stavom.

Autori su predmet svog romana obradili na savremen način koji podjednako odgovara njihovom kritičkom stavu, kao i samom predmetu. Taj način svodi se na metod i stil savremene naučne fantastike. Zbog toga, on doprinosi korenitijem osavremenjivanju čitaočevog umetničkog ukusa, kao što stav ovih pisaca pomaže čitaocu da orijentiše svoje moralno htenje i raspoloženje, pre svega — da se uplaši i oslobodi od sopstvene, pasivne bezvoljnosti pred opasnošću »reklamokratske« samovolje. A sam predmet romana, probijajući se u čitaočevu svest, obogaćuje njegovo socijalno saznanje: otuda, ako mnoga druga štiva mogu da uspavaju čoveka, ovo ga rasanjuje i budi; ono se čita zaista »na dušak«.

Na taj način, obuhvatajući razne dimenzije romanesknog sveta: umetničku, moralnu i socijalnu, kompozicija Reklamokratije predstavlja čvrstu i živu organizaciju svih komponenti romana. U toj organizaciji, sve komponente su manje-više ekvivalentne; teško je jednu od njih pretpostaviti drugoj. Upravo takva organizacija i čini izuzetniju vrednost Polove i Kornblutove tvorevine koja je uspela da naučnu fantastiku popne sa subliterarnog nivoa na nivo više, prave literature.

Saznajna komponenta ovoga romana zadire u dubinu prikazanog predmeta: na površini, ona zahvata reklamokratiju ili komercijalizaciju ljudskog sveta; u dubini istoga sveta, ona dopire do neokapitalističke tehnokratije. Ovakvo udubljivanje uslovljeno je nužnom vezom moderne reklame sa tehnikom. Na prvom mestu, tehnika je odlučujući i neophodan instrument kojim se služi reklama; zatim, povlašćeni tehničar (tehnokrat) ukazuje se kao društveni subjekt kome ista reklama služi. Ovakav tehnokrat je i glavni akter romana: reklamoautor Mič Kortni.

Pošto je bio doveden u situaciju da okusi bitisanje potlačenih potrošača, u stvari najamnih radnika koji su na putu da od robova postanu roboti, on se preobraća u neprijatelja tehnokratije: pridružuje se progonjenim »konzervacionistima«, kojima pripada i dr Keti Nevin, njegova voljena žena »na probu«. Kortni se preobražava u protivnika tehnokratije baš u času kada se penje na vrh tehnokratske hijerarhije: »Sve je bilo gotovo, —  priča on. — Postao sam gospodar Kompanije Fauler Šoken, a naučio sam da prezirem sve što je ona zastupala«. Sažimajući u sebi konflikt između reklamokratije i konzervacionizma, Kortnijevo preobraćanje označava dramski klimaks romana. Antiklimaks je obeležen kosmičkim pohodom Kortnija, Keti i konzervacionista na Veneru, sa ciljem da se na ovoj planeti uredi ljudsko društvo, slobodno od zemaljskog tehnokratskog totalitarizma.

Ispričanu povest dramatizuje društvena borba između reklamokrata i potrošača, kao i divlja konkurencija među samim reklamokratama, zapravo među monopolistima, koji se često obračunavaju na gangsterski način. U stvari, ta borba je ezopska šifra za klasnu borbu između buržoaske tehnokratije i proletarijata, a klasna podela je zlo broj 1: »Već sam navikao da budem prva A klasa, — ispoveda se Kortni. — Nije mi izgledalo nimalo zabavno što ću biti jedan od običnih ljudi«.

Za tehnokratiju, američki ekonomski »liberalizam« nije ništa drugo do sredstvo za najpodrobnije i najperverznije socijalno porobljavanje radnika, koji sačinjavaju »potlačenih petnaest šesnaestina stanovništva«. Kao svetlište kulta Potrošnje, tržište je glavna mišolovka u koju ljude goni hipnotička reklama, kombinovana sa sistematskim terorom. Na poslu porobljavanja, sa reklamom sadejstvuje ne samo teror, već i standardizovani jelovnik, začinjen narkoticima koji umrtvljuju svest i volju potrošača. Razvijajući ovakvu viziju ropstva, koja je tim jezivija što je bliska stvarnosti, Pol i Kornblut kao da osavremenjuju i produbljuju ranije prognoze, izložene u Gvozdenoj peti Džeka Londona. U toj viziji, sužnji se grizu među sobom poput izgladnelih pacova u mišolovci. Među robovima, kao i među gospodarima, besni »slobodna« konkurencija: »Svako svakom podmeće« Ali, kada se gospodari obračunavaju u međusobnoj konkurenciji, račun plaćaju robovi. Tako, u budućoj »reklamokratskoj« Americi uskrsava gorko-ironična istina drevne Grčke: »Kraljevi ratuju, a batine dobijaju Ahajci«.

U okviru klasne borbe između reklamokrata i potrošača, takva konkurencija obrazuje jedan pakleni vir koji čovekova čula, nagone i interese baca protiv razuma i osećanja, naročito protiv ljubavi. Taj vir proždire ljudsku »sentimentalnost« kao i kritičku racionalnost: »Ja — izjavljuje protagonist — nisam za sentimentalnost kad su u pitanju poslovi«. Zbog toga, ljubav postaje opasna, subverzivna snaga: baš ona i pobuđuje reklamokratu Kortnija da se preobrati u »konzervacionistu«. Pri tom, na izgled paradoksalno, režim isto toliko mazi golu seksualnost koliko guši samu ljubav. Drugim rečima, čulnost se isto toliko hipertrofira koliko se osećajnost atrofira. Da bi umrtvila osećanje i ošamutila razum, reklama vrši obuhvatan i neprestan nadražujući napad na sva čula. U službi konkurencije i eksploatacije, ona se naročito upinje da razum baci pod noge slepim agresivnim nagonima. I, da bi ubila živi razum, ona se naoružava — opredmećenim razumom. Razumom opredmećenim u komunikacionoj i ostaloj tehnici, pomoću koje se pleni podsvest gledalaca, slušalaca, čitalaca kupaca. Otuda »vjeruju« reklamokratije glasi: »Razumu nikad ne možete verovati«.

Otuđen i opredmećen u tehnici koja služi reklami, razum razara sam sebe, ali pri tom pustoši ne samo čovekovu prirodu nego i prirodu čitave Zemlje, pljačkajući njena prirodna blaga bez kompenzacije. Kao plod ove tehnokratske pljačke pustoš na Zemlji primorava ljude da se sele na druge planete, u datom slučaiu — na Veneru, da bi tamo mogli ponovo naći i prisvojiti otuđenu ljudsku prirodu. Kosmizam se, dakle, stavlja u službu humanizma, koji je ovde nazvan »konzervacionizmom«. U romanu, prvi se sa drugim povezuje igrom slučaja; u stvarnoj istoriji, međutim, vezu među njima uspostavlja nužnost. Na svaki način, ta veza se ostvaruje posredstvom ljudske akcije — koja takođe dramatizuje sadržinu ovoga romana. Akcija zaposedanja Venere najpre je pripremljena kao komercijalna operacija, kojom ima da rukovodi Mič Kortni; no, zahvaljujući Kortnijevom preobraćanju u »konzervacionistu«, sam ovaj trgovački biznis preobraća se u jedan ljudski podvig, budući da raketni brod za Veneru osvajaju »konzervacionisti«. Kao planeta koja nosi ime boginje liubavi, Venera je ovde simbolična »šifra« za izvesno čovečnije besklasno društvo, koje pisci projektuju ne samo u budućnost, već i u vasionu, zapravo na Veneru, otprilike onako kako su klasični utopisti svoju buduću zajednicu smeštali na neko imaginarno srećno ostrvo.

Reklamokratija ne spada u starinsku utopiju već u savremenu naučnu fantastiku. U nekim svojim strujama i ostvarenjima, osobito u pojedinim Hakslijevim romanima, ova poslednja oblikovana je kao antiutopija. Međutim, Kornblutovo i Polovo delo niie anti-utopija kao ni utopija. Ono je najvećma nalik na takozvanu anticipaciju, koja u perspektivi budućnosti dočarava protivrečni napređak postojećeg društva, na primer: pustošenje prirode u vezi sa cvetanjem tehnike.

Takvu anticipaciju proizvodi saradnja uobrazilje i misli, umetnosti i nauke. Tako, saradnja imaginacije sa biologijom omogućuje dvojici američkih romanopisaca da anticipiraju telesnu besmrtnost kao neograničeno rašćenje žive materije, koju u romanu predstavlja ogromno, pa ipak živo Pilence (sposobno, čak, da kod ljudi izaziva neku vrstu ljubavi prema sebi!). Ovde, romansijerska fantazija kooperiše kako sa biologijom, tako i sa semantikom, psihologijom i drugim naukama. Da bi dospeli do saznanja o primeni nauke u tehnici i životu. Pol i Kornblut pribegli su primeni određenih nauka u procesu samog umetničkog saznanja.

Ova stvaralačka primena dovela je pisce do vizije budućeg besklasnog društva na Veneri. Kod čitalaca, međutim, ista vizija pobuđuje želju da se takvo društvo vrati sa Venere na Zemlju. Iz umetničke vizije u životnu realnost.

Objavljeno u časopisu “Koraci” br. 10, 1968. godine.