Podelite sadržaj:

Prokletije savremene srpske književnosti – roman Dejana Ognjanovića

Dejan Ognjanović – PROKLETIJE
(Ghoul Press, Niška Banja, 2021)

Prokletije - Dejan Ognjanović

Piše: Vladimir Kolarić

Kada je Živojinu Pavloviću student predstavio svoju ideju za film o zombijima, ovaj ga je lakonski upitao: „A jebu li nešto te vaše karakondžule?“ Kada je pročitao Naživo, prvi roman Dejana Ognjanovića, Đorđe Kadijević mu je preporučio da u nastavku svog junaka odvede u rat, kako bi valjda osetio istinski, a ne projektovani i izmaštani užas.

Ova sumnja da je horor jedna vrsta obrnutog eskapizma pred realnim užasima života nije bez osnova, ali Dejan Ognjanović je u svim svojim romanima, čini mi se, uspeo da prevlada takve zamke. I to ne pre svega kao stručnjak za horor, sposoban da se poigrava sa žanrovskim matricama i ponudi neka nova rešenja ili interpretacije, nego nespornim egzistencijalnim nabojem i oslanjanjem na tradiciju kulture kojoj pripada.

Iako ograničen izvesnim misaonim i kreativnim modusima žanrovskih poetika i angloameričkim kulturološkim i ideološkim kontekstom, zbog kojih ponekad pravi samoopravdavajuće ideološke digresije (kako ne bi bio pogrešno shvaćen od strane nazovi-liberalnog mejnstrima), Ognjanović se i Prokletijama (Ghoul Press, 2021) kao i u prethodnim romanima, oslanja na realitivno uverljivo dočaravanje lokalnog miljea i, kako sam pokazivao u tekstu o romanu Zavodnik, objavljenom u mojoj novoj knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, 2021), magistralno nasleđe srpske književnosti i kulture, oslonjeno na njene podjednako drevnobalkanske, vizantijske, narodne i moderne obrasce.

I pored toga što tvrdi kako njegovo pisanje nema mnogo veze sa srpskom književnosšću, on je u pravu samo u meri u kojoj ima u vidu njen savremeni i dominantni, prilično žalostni i mlohavi lik, ali ne i kada je u pitanju njeno nasleđe, prelomljeno kroz autore kakvi u Nastasijević, Rastko i Crnjanski, srpska avangarda tridesetih, ili od nešto novijih možda samo još Milorad Pavić.

Takođe, iako njegove reference na kojima zasniva smisaoni potencijal romana uglavnom potiču iz zapadnoevropske kulture, njegov domet i perspektiva, implicitno ali suštinski rekao bih, makar i neosvešteno od samog autora, imaju sa ruskim autorima kakvi su Fjodorov, Solovjov ili počvenici sa svojim kultom Zemlje, uključujući i Dostojevskog, koji zapadnjačkim religijskim i ezoterijskim uticajima pridaju snažnu eshatološko-anastasijsku strast. A kada je u pitanju srpska tradicija, kao idealni saundtrek nametala mi se pesma „Starino, Stara planino“ u izvođenju Pavla Aksentijevića, više nego bilo šta drugo iz svetske ili savremene muzike…

Prokletije, kao i svaki značajan roman, karakteriše snažno individualno egzistencijalno iskustvo, proživljenost, ali ovde je prisutno i suočavanje sa patnjama i istorijskom sudbinom zajednice, tako da Jasenovac i Kosovo ovde nisu samo puki ukras, nego baš zbog svog neortodoksnog i nedoktrinarnog tretmana, suočavanje sa ovim ključnim i zavetnim pitanjima kolektivnog iskustva dobijaju još veći značaj, oslobođeni umirujućeg „češanja ušiju“, koji odvraća pogled od veličine pretrpljenog užasa ali o odgovornosti koju ta veličina podrazumeva. Ne osvetničke, nego smisaone odgovornosti, odgovornosti istine i osmišljavanja, jedino dostojne autentičnih i živih ličnosti i zajednica.

Svest da sa svetom nešto ozbiljno nije u redu, u Prokletijama nema samo individualne, idiosinkratičke konotacije, nego i istorijske, kolektivne, svesvetske, najzad metafizičke i ontološke. Odgovore koje Ognjanović daje ne treba stoga sagledavati na socijalnoj, psihološkoj ili političkoj ravni, jer ni pitanja i izazovi koje postavlja nisu tog nivoa, nego se direktno tiču smrti i vaskrsenja, odnosno mogućnosti telesnog preživljavanja smrti.

U Ognjanovićevom svetu, to preživljavanje nema hrišćanske, „očinske“, logosne i solarne  nego materinske, htonske i lunarne motivacije, ali zar to nije tako i kod Nastasijevića i kod toliko njih u našoj literaturi? Od pisaca, najzad, ne očekujemo da budu ideolozi i propovednici već da svedoče svoje lično egzistencijalno iskustvo suočavanja sa najvažnijim pitanjima sa kojima se svi mi suočavamo, ili bi makar trebalo da se suočavamo ako smo uopšte živi i budni.

A ako smo živi i budni ne bi trebalo da se bojimo nijednog odgovora, posebno poetički vanredno uobličenog, jer delo koje čitamo i onaj čije delo čitamo nisu ni idoli ni gurui, nego oni koji nas pozivaju, provociraju, suočavaju, a dalje ionako moramo sami. Pa i da sami ponudimo neke svoje, drugačije odgovore i iskustva, ako nam se dometi i pravci ponuđenih nisu svideli ili nam ne odgovaraju ili nam nisu dovoljni.

Nema ovakvih romana na srpskom jeziku, jer nema smelosti u suočavanju sa svojim životom i kolektivnim udesom, nema samosvesti i empatije za zajednicu, ali ima egoizma, jeftinih interesa i političarenja, zagledanosti u sopstveni pupak, isfoliranosti svake vrste.

Laku noć, Punpune

Ognjanovićev roman je, bez preterivanja, visine Prokletija u odnosu na većinu drugih – nikako samo žanrovskih – romana u savremnoj srpskoj književnosti. Ako ovako potraje, a nadajmo se da neće, on je to i po svojoj nedostižnosti, jer drugi naprosto neće da zalaze u te nepristupačne teritorije, van sopstvenih zona akademskog, fondovskog, medijskog ili već nekog drugog konfora.

A zašto je to tako, to je pitanje svih pitanja i bilo bi divno kad bi Prokletije imale značaj kamena hitnutog u žabokrečinu, makar i sasvim malog kamena, ili su snage inercije i kontrole i dalje tako jake da nam mrdanja nema? Ipak, evo Prokletija, evo nas, evo „Turaka“, pa navalimo…