Studije Monje Jović

Predstavljena studija Monje Jović o utopiji i distopiji

Podelite sadržaj:

U prošlonedeljnom izdanju tribinskog programa Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, održanom u onlajn formatu, upriličen je razgovor sa dr Monjom Jović povodom njene studije Utopija i distopija u srpskoj prozi druge polovine 20. veka (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2020). Sa Monjom su, tom prilikom, razgovarali članovi kluba dr Tijana Tropin i Miodrag Mića Milovanović.

U svojoj studiji, zasnovanoj na doktorskoj disertaciji, Monja Jović posvećuje analitičku pažnju nedovoljno proučavanim i gotovo zaboravljenim utopijsko/distopijskim delima srpske književnosti: Plati pa nosi Đorđa Jovanovića; Pronalazak Athanatika Vladana Desnice; Sneg i led Eriha Koša; Na kraju ostaje reč Ivana Ivanjija; Jesen svakog drveta, Evropa broj dva, Drvodelja iz Nabisala Vojislava Despotova; Besnilo, 1999 i Atlantida Borislava Pekića.

U uvodnom delu razgovora autorka je otkrila razloge koji su je podstakli da svoju doktorsku disertaciju posveti utopiji i distopiji u odabranim delima srpske književnosti.

„Meni je prvi kriterijum kada sam pisala doktorat bio taj da napišem doktorat koji će biti koristan. Da napišem studiju koja će osvetliti neki nepročitani i neprotumačeni deo naše književne baštine. Smatram da je naša književna baština dobrim delom, nažalost, nepročitana i da tu ima mnogo stvari koje bi trebalo uraditi. Drugi razlog je taj što je naučna fantastika moj guilty pleasure“, izjavila je Monja Jović, dodavši da se na našim studijama književnosti naučna fantastika još uvek, praktično, ne izučava.

Studija Monje Jović UTOPIJA I DISTOPIJA U SRPSKOJ PROZI DRUGE POLOVINE 20. VEKA
Studija Monje Jović UTOPIJA I DISTOPIJA U SRPSKOJ PROZI DRUGE POLOVINE 20. VEKA

Kao veoma važan momenat za pisanje rada istakla je kurs kod profesora Novice Petrovića Uvod u studije britanske i američke utopijske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji joj je pomogao da tumačenje dela srpskih prozaista usmeri odgovarajućim teorijskim postavkama i terminima najznačajnih svetskih teoretičara književnosti.

U studiji su obrađena dela pisaca koji nisu pisci naučne fantastike i baš u toj činjenici Monja Jović vidi naročitu vrednost žanra. „Pisci koji su u korpusu nisu žanrovski pisci, već pisci glavnog toka koji su posezali za žanrovskim konvencijama da ispričaju svoju priču, odnosno da upotrebe te konvencije u svrhu svoje stvaralačke agende“, ističe autorka.

„Naučna fantastika je žanr za kojim su posegnuli zato što im se ona učinila, u tom trenutku, najboljom književnom metodologijom da iznesu ono što imaju da kažu. I to je, po mom mišljenju, dokaz velikog antropološkog potencijala naučne fantastike. To je žanr koji ima ogroman antropološki potencijal da ljudsku sudbinu u književnom delu dovede do krajnjih granica i da je posmatra u eksperimentalnim uslovima. Naučnofantastično delo ne stavlja u prvi plan ni junaka, ni događaj, nego alternativnu realnost, i najveći užitak koji imamo kada čitamo naučnu fantastiku potiče iz toga što mi želimo da upoznamo tu alternativnu realnost. Mislim da je to neke pisce glavnog toka najviše i uzbuđivalo, i da su zbog toga i posezali za prosedeima – književnim postupcima i motivima iz naučnofantastične književnosti“, istakla je Monja Jović.

Veoma zanimljiva izlaganja i viđenja svih obrađenih dela započeta su malo poznatim romanom Đorđa Jovanovića Plati pa nosi, napisanim u okupiranom Beogradu. Monja tvrdi da su metanarativne strategije iskorišćene za pisanje ovog dela u svetskoj književnosti viđene tek 30 godina kasnije. A činjenicu da je roman posle II svetskog rata bio nepravedno marginalizovan objašnjava političkim razlozima.

„Položaj Đorđa Jovanovića bio je vrlo složen. On je sa jedne strane bio perjanica predratne levice, a sa druge strane napisao je neobičan roman, koji je objavljen posthumno, u kome u vrlo afirmativnom ključu pominje Sovjetski Savez. Njegovo delo jeste jedna kritika kapitalizma, vrlo oštra i izvanredno razrađena i neverovatno talentovano napisana sa stanovišta satiričnog postupka. Ali to neprekidno pominjanje Sovjetskog Saveza u afirmativnom ključu posle Rezolucije Informbiroa nije bilo prihvatljivo. On se tu našao u procepu: bio je heroj prethodnog rata, bio je zaslužan kulturni radnik pre rata, bio je ideološki ispravan u svakom pogledu. Nije bilo moguće u potpunosti ga proskribovati, ali je bilo moguće jedan deo njegovog dela sistemski prećutkivati. I to se dogodilo sa romanom Plati pa nosi, koji je jedna od najneobičnijih knjiga srpske književnosti, kada se pogledaju i profil autora, i pripovedne strategije, i doba u kome je to delo nastalo.“

Erih Koš u svom delu Sneg i led kroz prikaz iznenadne pojave ledenog doba i okončanja civilizacije kakvu poznajemo opisuje apokalipsu socijalizma, kaže Monja Jović.

SNEG I LED – Erih Koš

„Erih Koš je nosilac Partizanske spomenice, koji kao da se do 60-ih godina razočarao u socijalistički projekat. Otuda njegovo interesovanje za satiru. Knjiga predstavlja izuzetno kritičan osvrt na socijalističko društvo njegovog doba, koje je on već tada video kao klasno raslojeno i kao društvo koje je izneverilo ideale za koje se ginulo u ratu. U svojim delima Koš jugoslovensko društvo vidi kao društvo spektakla, kao što i Đorđe Jovanović u svojim delima vidi američko društvo.“

„To su vrlo zreli uvidi u realnost“, kaže Monja Jović. „Takva dela su uvek poziv na promenu. Ono što deli naučna fantastika, a u okviru nje naročito socijalna naučna fantastika – utopija, distopija – sa  satirom jeste zapravo jedna izrazita didaktičnost. Ta dela na neki način pokušavaju da poduče čitaoca, da ga podstaknu da poredi društvo u kome živi sa onim koje je u toj knjizi opisano i da izvede određene kritičke zaključke, a da ga onda ti zaključci navedu na promenu društva.

Govoreći o romanu Pronalazak Athanatika Vladana Desnice, Monja naglašava da se tu radi o jedinom antiutopijskom delu obrađenom u studiji.

„To je jedino delo koje podriva samu mogućnost utopije. Desnica se uvek bavi mnogo više čovekovom sudbinom i egzistencijom, nego društvom. Međutim, u kontekstu posleratnog vremena, u kome on to delo piše, to je bio izraziti stvaralački gest zato što on nije bio na političkoj liniji koja je u tom trenutku bila poželjna.“

Umesto o društvu i utopiji, on piše o smrti kao mnogo važnijoj stvari od društvenih tema, koje su prolazne.

Pronalazak Athanatika Vladana Desnice je, prema Monjinim rečima, fina polemika sa žanrom, u kojoj Desnica ujedno osporava kvalitet naučnofantastične književnosti (što su radili i neki slavni pisci naučne fantastike, poput Lema), jer on smatra da je spoznajno oneobičavanje proizvoljno i da značenje književnog dela zapravo diktira jezik. Autorka studije ističe da je Desnica pisac koji ima problem sa didaktičnošću i da je očigledno naginjao stavu da bilo kakav oblik didaktičnosti nepovoljno utiče na kvalitet književnog teksta.

Pronalazak Athanatika - Vladan Desnica
PRONALAZAK ATHANATIKA – Vladan Desnica

U delu Ivana Ivanjija, Na kraju ostaje reč, Monja pronalazi nekoliko važnih motiva: bioetičku problematiku, motiv otuđivanja od tehnologije koja nam održava i uređuje život, i motiv nanošenja patnje drugome kao vid društvenog konsenzusa, čime su se bavila i druga dela žanra (Forsterova priča Mašina staje, Velsov Vremeplov ili Oni koji odlaze iz Omelasa Urusle Legvin). Upravo u poslednjem motivu, autorka studije i vidi najveći kvalitet Ivanjijevog dela:

„Mislim da je tu Ivanji najviše progovorio i kao pisac, i kao osoba koja je preživela Holokaust, i kao neko ko se bavio tim temama“.

Učesnici razgovora dotakli su se i sličnosti motiva između Ivanjijevog romana Na kraju ostaje reč i romana Nedaj mi nikad da odem Kazua Išigura u kojima osnovnu etičku dilemu predstavlja uzgajanje klonova radi kasnije eksploatacije njihovih organa. Tijana Tropin konstatuje da je ova tema mnogo zaoštrenije, jasnije i preciznije izneta u Ivanjijevom delu nego u Išigurovom, ističući da Ivanji veruje da njegov čitalac može intelektualno da sagleda neki etički problem i da on kao pisac ne mora da apeluje samo na čitaočeve emocije, kao što to u svom delu radi Išiguro.

Monja se složila sa tom konstatacijom i ponovila da je Ivanji prošao kroz iskustvo Holokausta: „Moj je stav da takve stvari i te kako treba zaoštravati i da tu nipošto ne treba štedeti čitaoca. On mora da bude isprovociran da donese etički sud o tome što se u romanu događa. A to je večni problem odnosa blagostanja i patnje u nekom društvu. U utopiji i distopiji to je večni problem odnosa slobode i sreće. To je ono čime se Bloh bavi u svojoj knjizi Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo – to je jedna stalna dijalektika. Kulturno i tradicijski uzev, Išiguro je u lagodnijoj poziciji kada piše i ima tu mogućnost da sentimentališe, dok je Ivanji nema.“

Na početku razgovora o Pekićevim delima, Miodrag Milovanović je potcrtao da je Pekić najčitaniji od svih autora zastupljenih u studiji i ubedljivo najpoznatiji ljubiteljima naučne fantastike.

„Pekić je vrlo jasno dao do znanja u kom žanru je pisao ta svoja dela“, istakla je Monja Jović. „Pekić nije bežao od žanra. On je sve to uzeo, preoblikovao u skladu sa nekom svojom stvaralačkom namerom“.

Monja se saglasila sa Milovanovićevom konstatacijom da u romanu 1999 Pekić još eksplicitnije koristi žanrovske teme i metode nego u romanu Besnilo, i kaže da se u svakom poglavlju tog romana nalaze posvete kapitalnim piscima žanra, čime je Pekić pred čitaoce postavio jasan protokol čitanja.

„Kada čovek čita njegove intervjue u kojima se on bavi i Besnilom i Atlantidom i 1999-om, vidi da on uopšte nije bežao od pune svesti o angažovanosti naučnofantastičnog dela. Ni jednog trenutka“, kaže Monja Jović. Ona podseća da se Pekić ipak aktivno bavio i politikom i da je pišući konkretno ova dela imao izrazitu aktivističku agendu.

Besnilo - Borislav Pekić
BESNILO – Borislav Pekić

„Iz više njegovih intervjua se vidi da on priziva popularnost ovih svojih dela, da priziva čitaoca koji bi na osnovu tih njegovih dela trebalo da izvrši upravo tu oscilaciju povratne informacije koja je karakteristična za protokol čitanja naučnofantastičnih dela. Odnosno, da uporedi svoje društvo sa društvom koje opisuje Pekić i da ga to motiviše da društvo menja. Pekić je bio potpuno svestan zašto poseže za žanrom i šta je time hteo da uradi.“

Na kraju predstavljanja obrađenih dela, načinjen je i osvrt na poslednja tri romana Vojislava Despotova.

„Despotov je u svojim poslednjim delima najuspešnije u srpskoj književnosti naslikao kraj epohe. I to počinje romanom Jesen svakog drveta, gde on slika pad Istočnog bloka i sve one promene koje su vezane između ostalog i za kulturni inženjering koji će biti izvršen na ovim prostorima i čije rezultate sada vidimo. On je to nekako anticipirao već tada.“

U romanu Drvodelja iz Nabisala on anticipira bombardovanje u jednoj snažnoj metafori, opisujući zemlju kojom vlada radikalni kult mrtvih. Tamo se od drveta prave replike preminulih ljudi, članova porodica, predaka nekoliko kolena unazad, čak i životinja, ali ubrzo ponestaje mesta za žive.

„Despotov je kroz taj roman naslikao zatvorenost naših društava posle ratova; nacionalne mitologeme koje su potpuno mrtve, a od kojih istovremeno živi ne mogu da žive“, kaže Monja Jović. „Despotov je pisac koji na originalan način koristi jezik, za šta je potreban i poseban čitalački senzibilitet. Ali preporučila bih i druge njegove knjige, jer to sve predstavlja zavirivanje u jedan veoma neobičan svet koji je ceo izrastao na jezičkoj igri“, zaključuje autorka studije Utopija i distopija u srpskoj prozi druge polovine 20. veka, uz napomenu da kada neko ko piše takvim jezikom a preuzme konvencije naučnofantastične književnosti (kao što je to učinio Despotov), kao rezultat se dobija izuzetno neobičan i kvalitetan spoj.

Video-zapis razgovora u trajanju od 70 minuta, objavljen je na Youtube kanalu Društva ljubitelja fantastike „Lazar komarčić“:

Izvor: Art-Anima.com