Prozni prvenac poznatog reditelja i likovnog kritičara Đorđa Kadijevića, „Božija volja“, imao je svoju promociju u Galeriji 73, na Banovom brdu – javlaj PISB.
Ovaj roman u fragmentima kog sam autor naziva „skriveni roman“, predstavljen je pred četrdesetak zainteresovanih. O delu su, pored autora, govorili Milenko Bodirogić, prvi čovek izdavačke kuće „Orfelin“, koja je i objavila „Božiju volju“, kao i dr Dejan Ognjanović, kourednik edicije „Gluvo doba“, u okviru koje je knjiga objavljena.
Milenko Bodirogić je prvo ispričao kako „Božija volja“ nije prvi rukopis Đorđa Kadijevića, koji je do njega došao. Pre toga je već čitao razgovore Dejana Ognjanovića sa Đorđem Kadijevićem, koji će se kao knjiga pojaviti na proleće sledeće godine.
„Bio sam oduševljen njegovim iskazom u toj knjizi razgovora, dok je u ovom romanu taj barokni izraz nestao i pojavio se kolokvijalan i sirov jezik“, kaže Bodgirogić, koji objašnjava da autor u svom romanu govori o svetu apsolutnog moralnog, istorijskog i svakog drugog pada, te banalnošću jezika govori o banalnosti tog sveta, i zaključuje da tako nešto mogu „samo dobri pripovedači“.
Tema „Božije volje“ je Drugi svetski rat, i delo pokazuje jedan fundamentalni pesimizam kojeg Kadijević gaji, ali ne očekujte istorijsko viđenje događaja, već jednu ličnu priču onoga što je autor, kao dečak, video i šta je na njega ostavilo neizbrisiv utisak.
Sam Kadijević kaže da nije imao „ambiciju da se oproba u nečemu što je trebao da bude eksperiment moje mladosti“, aludirajući na činjenicu da je snimio više od dvadeset filmova, a da tek sada debituje u svetu književnosti. „Božija volja“, inače, ima veze sa njegovim filmovima – prva dva koja je snimio „Praznik“ (1967) i „Pohod“ (1968) su bili dva dela predviđene trilogije – a upravo je „Božija volja“ trebalo da ih zaokruži. Međutim, do toga nije došlo, a kada je, pre izvesnog vremena, sređivao papire naišao je na rukopis scenarija i to je bio podsticaj da se vrati toj priči – fragmentima povezanim istinitim događajima.
„Ja sam prozno tkivo razdrobio pa to liči na zbirku beleški, ali kada se pročita vidi se da je to roman“, kaže Kadijević uz napomeni da se fragmenti „spajaju iznutra a ne na papiru“. Uobličavanje njegovog književnog prvenca nije se mnogo razlikovalo od pravljenja filmova. „Kada snimate film tu je stotinu ljudi, koji čekaju da im kažete šta treba da raditi, kada pišete onda ste sami, ali to je bila samo promena mizanscena, zapravo se osećate isto“, kaže autor.
Očigledno da možemo očekivati neke nove književne radove od Đorđa Kadijevića, pošto je rekao da će nastaviti da se bavi pisanjem.
Na pitanje Ognjanovića da objasni prisustvo aluzija na natrpirodno, koje se pojavljuju u knjizi, Kadijević je prvo ispričao da je bio sklon filmskoj fantastici te da nije video prepreku da prelazi rampu između fantastike i surove realnosti. „Moji snovi i moj unutrašnji život, ono gde me ništa ne sputava je granica a s druge strane je notorno realno“, kaže on i zato iza nekih likova u knjizi „viri“ nešto što je fantastično i nerealno. „Umetnost je daleko fantastičnija nego realnost“, dodao je Kadijević zaključivši da ako je bog stvorio svet, onda „da nema đavola bilo bi to dosadno mesto“.