Dva velika filma o Pinokiju imala su premijeru ove godine, ali nije ih suviše teško razlikovati.
Jedan od njih je igrani rimejk Diznijeve verzije iz 1940. u režiji Roberta Zemekisa, sa Tomom Hanksom kao simpatičnim Đepetom, i Džozefom Gordonom Levitom koji daje glas cvrčku Džiminiju.
U drugom, u režiji Giljerma del Tora, kad Đepetov sin od krvi i mesa strada u eksploziji u Drugom svetskom ratu, Đepeto (Dejvid Bredli) u pijanom besu izrezbari dečaka od drveta, dok Musolinijevi fašisti vladaju Italijom.
A onda imate smrti – u množini – naslovnog lika.
„Pinokio u našem filmu umire tri ili četiri puta”, kaže Del Toro za BBC, „i vodi dijalog sa Smrću, a Smrt ga uči da je jedini način da ljudsko postojanje ima smisla ako imate smrt na kraju.”
„Ima otprilike 60 verzija Pinokija na filmu, a spreman sam da se opkladim u ozbiljnu sumu novca da to ne postoji ni u jednoj od drugih 60.”
Režiser je čak stavio vlastito ime u kompletan naslov ovog filma snimljenog u tehnici stop animacije, što jeste fer, budući da bi to mogla da bude ključno delo u opusu Giljerma del Tora.
Njegova jeziva magična stvorenja izgledaju kao rođaci onih iz Helboja iz 2004, a sukob između nekonvencionalnog protagoniste (Gregori Man) i zlobnog vladinog službenika (Ron Perlman) podseća na sukob u Obliku vode (2017).
„Od početka smo jasno stavili do znanja da je ovaj film ide u paketu sa Đavoljom kičmom i Panovim lavirintom“, kaže Del Toro, pozivajući se na dve ranije horor fantazije, koje su spojile natprirodno sa Španskim građanskim ratom.
„Jasno sam stavio do znanja Netfliksu, koji je finansirao film, da ga ne pravim za decu, ne pravim ih za ustegnute roditelje. Pravim ovo za sebe i moj tim.”
Koliko god idiosinkratična Del Torova vizija bila, on prosto ne uzima slatku bajku i pretvara je u nešto strašno.
U čitavom svetu, najpoznatija verzija ove priče je i dalje Diznijev crtani film, a u njemu je Pinokio pretvoren u magarca i progutala ga je ogromna morska neman.
„Gledao sam Diznijevu verziju kao veoma mali”, kaže Del Toro, „i to je jedan od najstrašnijih filmova koje sam video.”
Originalna knjiga je još strašnija.
Kao što kaže sam Del Toro, bilo je šezdesetak filmskih verzija Pinokija, a čak „i pre nego što sam ga gledao u Diznijevom filmu, viđao sam ga po bojankama i slikovnicama”.
Ali roman se ističe u odnosu na sve njih kao jedan od najčudnijih i nejneugodnijih klasika dečje književnosti.
Njen autor je Karlo Lorencini, koji je pozajmio pseudonim „Karlo Kolodi”, od rodnog mesta njegove majke.
Državni službenik, politički novinar i pisac, on je angažovan od firentinskog izdavača 1875. da prevede izbor francuskih bajki iz 17. i 18. veka.
Ta knjiga bila je toliko uspešna da je Kolodi zamoljen da napiše još dečjih priča, po mogućstvu sa snažnim moralnim porukama.
La storia di un burattino (Priča o lutku) objavljena je 1881. u nedeljnim nastavcima u jednom dečjem listu.
Svako ko zna Pinokija samo na osnovu njegovih filmskih inkarnacija neka bude upozoren.
Đepeto je siromašniji nego i u Diznijevoj ili Del Torovoj verziji: on ima ognjište nacrtano na zidu zato što ne može da priušti gorivo za pravo.
Lik kog znamo kao cvrčka Džiminija, ili Sebastijana Dž. Kriketa (Juan Mekgregor) u Del Torovoj verziji, prosto je Cvrčak koji govori.
I on živi ukupno dve stranice, pre nego što Pinokio baci malj na njega „i prikuje ga za zid i na licu mesta ubije”.
Plava vila je sablasna Mala devojčica koja govori „ne pomerajući usne… slabašnim glasićem koji kao da dolazi sa onog sveta”.
A Mačak i Lisac obese Pinokija za hrast.
„Omča mu se sve više stezala oko vrata i davila ga”, piše Kolodi.
„Osećao je kako dolazi smrt…”
Da sve bude još mračnije, to je lako mogao da bude kraj priče.
Kolodi je planirao da ostavi svog baksuznog junaka da visi sa drveta i tek kad su čitaoci preklinjali da čitaju dalje nastavke serijal se nastavio četiri meseca kasnije.
Naredni segment nije toliko jeziv: mrtva Mala devojčica je ponovo rođena kao vila.
Ali je sve i dalje zbunjujuće i neobično.
Zašto tačno Pinokio ima kratki susret sa džinovskom zmijom koja se zasmeje do smrti?
Najbliži ekvivalenti ove knjige na engleskom jeziku su Alisa u zemlji čuda i njen nastavak Alisa s druge strane ogledala.
Ova potonja je objavljena 1871, deceniju pre Pinokija; priče Luisa Kerola su objavljene kao Diznejv film 1951, 11 godina posle Pinokija.
En Loson Lukas, koja je prevela i napisala uvod za Pinokija u izdanju Oksford juniversiti presa, priznaje da obe mogu biti odbojne za decu:
„Alisine avanture mogu da deluju zastrašujuće (ili iritantne), a Pinokijeve zgode i nezgode zamorne (ili košmarne)”, kaže ona za BBC.
Za odrasle, Kolodijeva sve bizarnija pripovest postavlja pitanja šta se satirizuje i simbolizuje, a šta je Kolodi govorio o sveže ujedinjenoj (1871) Kraljevini Italiji.
Pinokio se „poredi sa Odisejom i Danteovom Božanstvenom komedijom“, kaže Lukas u uvodu.
„U Italiji pogotovo, napisano je i tumačeno bar isto toliko koliko i za ta velika dela svetske književnosti.
„Postoje ideološka, marksistička, filozofska, antropološka, psihoanalitička i frojdovska čitanja”.
Jedno čitanje čak tvrdi da je Pinokio isusovska ličnost, zato što je Đepeto stolar čije je ime deminutiv od Đuzepea, iliti Josif, a plava boja Plave vile odgovara tradicionalnoj plavoj odori koju nosi Devica Marija.
Lukas odbacuje to tumačenje, ali ono ima svoj odjek u Pinokiju Giljerma del Tora kad oživljeni lutak pogleda raspeće i zamišljeno kaže:
„I on je napravljen od drveta. Zašto onda svi vole njega, a ne mene?”
Najvernija filmska adaptacija romana je fascinantni italijanski film iz 2019, koji je napisao i režirao Mateo Garone (Gomora), a u kom Roberto Benini igra Đepeta.
Godine 2002, Benini je igrao Pinokija u filmu koji je sam režirao, iako je u to vreme imao 50.
Za Garonea, Pinokio je hronika o očinskoj ljubavi, ruralnom siromaštvu i prašnjavom toskanskom krajoliku.
Za drugog režisera Del Torove verzije, Marka Gustafsona, Pinokio je „priča o nastanku”, o umetničkom delu koje poprima vlastiti život, odvojeno od tvorca.
„Kao umetnik”, kaže Gustafona za BBC, „vi napravite nešto, mislite da znate šta pravite, i pustite to u svet, a onda to možda ne dobije reakcije koje ste želeli.
„Ali na neki način, to je dobro. Želite da prodrmate stvari. To je idealna kreacija.”
Tema koja se za Del Tora provlači kroz čitavo delo jeste koliko je nefer što odrasli sve vreme govore deci šta da rade.
U Kolodijevom romanu, Pinokio je kažnjen svaki put kad je neposlušan i na kraju nauči da radi ono što mu se kaže.
„Posebno smo se trudili da to izbegnemo”, kaže Del Toro.
„Stvarno sam želeo da napravim neposlušnog Pinokija i da neposlušnost pretvorim u vrlinu. Želeo sam da se svi promene sem njega.
„Kako film protiče, cvrčak uči od Pinokija, a Pinokio nauči vrlo malo toga od cvrčka.
„Kontrirao sam na neki način, ali bilo je to vernije onome što sam osećao kao dete. Za mene je svo to pripitomljavanje bilo naporno i strašno.”
Ono što ujedinjuje svaku verziju su Kolodijeve neizbrisive slike: drveni dečak; cvrčak koji govori; nos koji raste kada lažeš.
Ali paralelno sa svim tim ide i moćna istina.
„Mislim da je to strah od sveta odraslih”, kaže Del Toro, „ideja da vas bace u svet odraslih vrednosti koje ne samo da je teško razumeti, već se i pokazuju neistinitim.
„Tako sam se osećao kao dete. Sve što su vam odrasli govorili ni sami nisu razumeli.”
U prvoj polovini knjige, ima malo zlikovaca koji zagorčavaju život Pinokiju.
U drugoj polovini, međutim, četiri crna zeca unose u njegovu sobu kovčeg da bi ga odneli dok je još živ, a sudija (koji je sasvim slučajno gorila) smešta ga u zatvor zato što je žrtva krađe.
Koliko god fantastične ove epizode bile, strah koji one izazivaju, osećaj izgubljenosti i nemoći u društvu odraslih gde ništa nema smisla prepoznatljivije je od relativno urednih i logičnih priča u većini drugih dečjih knjiga.
Isto važi i za glavnog lika.
Svi znaju da Pinokio želi da postane pravi dečak, ali ključni razlog zašto je on toliko obožavan skoro 150 godina jeste da je uvek jednako realističan kao i bilo koji drugi lik iz književnosti.
Umesto da bude neustrašivi, plemeniti heroj, Pinokio je bezobrazan, sebičan, naivan, radoznao, zaboravan, lako se prepušta izazovima, ne uči na vlastitim greškama, uznemiren je kad god nešto pođe po zlu, ali je nežan, dobrodušan i sposoban za hrabrost.
Bio drven ili ne, ne može da bude čovečniji od toga.
Pinokio Giljerma del Tora može da se pogleda na Netfliksu od 9. decembra.
