zvuci apokalipse

klik! klak! li! cak! tok! ssssk! šlok! ping! krk! stis! ćk! fup! ftonk! tap! tilt! stingg! pi! kling! vup! hptaing! kloc! kerrplunk! clic! tingt! štrapac! šk! sklop! ddk! šonkk! ši! cli! tk! brk! rs! prt! trc! pk! pfunk! plop! blob! bb! klank! klink! ktink! flap! tuk! trtrtk! fik! sik! zuk! zi! zi! zi! flip! bup! skvint! šuk! A neka dugmad su bila i nečujna.

š’a bilo?

Palo je branje bostana pod pečurkastim oblacima. Maligni tumor, od milošte zvan “civilizacija”, izjeo je samog sebe. Tvorci političke korektnosti psovali su. Statusni simboli su postali đubre i bivša imena su zatekla sebe kao kraljeve deponija. Svemir je i dalje bio samo zvezdano nebo noću. Koga je zanimalo kako je slepcima, saznao je. Ptice su pevale.

svako čudo za tri dana

(definicija poluraspada raspona ljudske pažnje)

I kao što je Dilan parafrazirao Njegoša: “Ko bi gori, sad je doli.” Lično, nekako sam uvek bio u sredini, pa se vrlo malo promenilo. Najbolje su se snašli cigani, beskućnici i studenti arheologije. Bar oni koji su preživeli. A takvih je bilo svuda. Na Žabljaku, na primer. Šezdeset četvoro učesnika naprednog tečaja interhijerarhijalne unilateralne komunikacije za visoke revizore, našlo je kravu. Svi su bili visoki revizori, godišta između kasnih dvadesetih i ranih tridesetih, navikli na uspehe, iz dobrih porodica i sa odličnom perspektivom. To je bilo pre tri dana. Danas, oni su bili šezdeset četvoro gladnih ljudi koji ne znaju da ubiju kravu. Mnogi među njima su najdublje sumnjali u humanost takvog postupka. Neki od njih bili su vegetarijanci. Nikada ranije niko od njih nije video kravu uživo, ali svi su se slagali da ima predivne oči. Fascinirala ih je njena veličina. Opčinjavala ih je njena prisutnost. Svako postojanje, izvan njihovog, duboko ih je potresalo. Vetrić je pirkao. Gorske oči su odražavale kužna nebesa. Debata se rasplamsavala. To su bar znali da rade. Da se argumentovano nadmudruju. I tako letnji dan do podne. Govorili su sa velikim ubeđenjem i nadahnuto. U par navrata, čak je i krava izgledala zainteresovano. U jeku rasprave, neko je primetio da bi možda rentabilnije bilo da je pomuzu, nego da je ubiju. Spomenuo je koku koja nosi zlatna jaja, marketabilnost, zdravu hranu i druge bajke i ubedio ostalih šezdeset troje. Napravili su šestomesečni preliminarni plan eksploatacije, racionalisali sa resursima, izvagali dispozicije, odmerili ponudu i potražnju, prihod, rashod i razvojni program i ostale bakrače. Toliko su bili srećni da su, svako malo, bacali ushićene poglede ka temelju nove industrije, koji je mahao repom rasterujući muve. Trebalo je napraviti posudu u koju će namusti dragocenu tečnost. Ovo je izazvalo kolebanje u redovima začetnika novog sveta. Glina. Kako je ispeći? Aktovke. Kako ih ispeći? Neko je posegnuo u svoju i izvadio plastičnu čašu na rasklapanje, posebno dizajniranu za duge, duge sastanke u negostoljubivim kongresnim centrima. I, gle, posegoše i drugi i nađoše svoje čaše i rasklopiše ih i zakliktaše od sreće. Sreća se pretvorila u turobno raspoloženje, jer niko nije znao da pomuze kravu. A još manje da joj se sasvim približi, jer odavala je izvestan miris, a i nije bila preterano čista. Nisu znali da pomuzu kravu, ali znali su Pu! Okoš, bokoš, prdne kokoš, pita baja kol’ko tebi treba jaja? Sedamnaest. Jen, dva, tri, četiri, pet, šest, se’am, osam, devet, deset, jedanes’…

“Okej, okej. Ja sam sedamnaesti. Okej. Ne moraš da brojiš. Nismo deca.”

I sedamnaesti ode da pomuze kravu i uhvati bika za kurac. Glad je utoljena trojicom bivših revizora koji nisu stigli da se sklone.

onako ili što se kaže?

“Nisam bio tu kad je sve počelo. Jana se uspaničila i zgrabila decu. Bebu je zgnječila padajući niz stepenice. Spljeskala je. Kao one pljeskavice što si voleo da ti sprema. Šljiks! Slomila je vrat i morala je da gleda kako starija krvari do smrti, sa otvorenim prelomom butne kosti. Nije dugo trajalo, kost je pocepala butnu venu. Tu krv teče k’o na slavinu. Sećaš se kako nam se plela oko nogu, ono kad smo popravljali ventil za kupatilo? Zvrk. Mlađu su zaklale kučke, kad su podivljale od straha, a dokrajčile su i Janu. Jebote, nikne pečurka u Gdanjsku, a meni cela porodica pogine ovde! Cela porodica. Nisu ni dočekale četvrti talas. Šta ćeš…”

“Jabukovaču.”

“Čoveče, kad sam ih video onako na gomili… Došlo mi da skačem od sreće. Najsrećniji dan u mom životu. ‘Aj živeli.”

“Za kataklizmu.”

“Za ono prvo sam ionako uvek sumnjao da je moje. Pih. Kaži.”

“Ono, mislio sam, ti si profesor arheologije. Mogao bi da se snađeš. Svaštanešto. A i najbolji smo ortaci.”

“Ono, jeste. Samo, ne vidim vezu što sam profesor arheologije.”

“Pa, mislim, arheologija. Primitivni ljudi, začeci civilizacije…”

“Aha. Može još po jedna? Slušam te.”

“Pa, evo recimo, znaš kako se pali vatra?”

“Zippoom.”

“Al’ kad izvetri benzin?”

“Onda Bic.”

“Aman!”

“Shvatam. Uzmeš gorivo, kao neko suvo granje i parčad drveta.”

“Ček, da snimim na diktafon…”

“A šta ćeš kad rikne baterija?”

“Jebeš diktafon. Pričaj.”

“Uzmeš sve to. I zapališ Zipoom.”

“Daj ne zajebavaj! Znaš koji put sam prevalio! Misliš da je lako od Vidikovca do Voždovca, po ruševinama i okružen anarhijom.”

“To si govorio i za GSB, dok je bilo.”

“Daj tu jabuku!”

“U redu. Pazi. Vatra. Imaš granje.”

“Aha.”

“Mora da bude suvo.”

“Logično.”

“Nakupiš trud u šumi.”

“Tru-Trud, dobro.”

“Staviš granje preko truda.”

“Valja.”

“Uzmeš kremen i ocilo i krešeš.”

“Krešem. Dobro.”

“I gledaš da varnica padne na trud.”

“Aha, dobro.”

“Ali. Ali! Sad je najvažnije da se vatra primi.”

“Au!”

“Sagneš se dole i duvaš u onaj trud, ali ne prejako nego samo da raspiriš vatru.”

“Raspirim. Dobro.”

“Eto. Al’ to ti zna svaka budala. Ne moraš da budeš fakulteski obrazovan za to.”

“Ma dobro, ali znaš kad krenu neke ozbiljne stvari, znaš, da se grade kuće, da se prave alatke i to, ti si onda glavni, znaš sve to. Razumeš se.”

“Aha. Znam. Razumem se. K’o Mara u krivi.”

“Ne razumem.”

“Ja sam profesor arheologije. Klasične arheologije.”

“Pa, do džadža! To nam treba.”

“Klasična arheologija ti se bavi srednjim vekom. Tebi treba praistoričar.”

“…”

“A i da sam praistoričar, opet bi bio tropa. Bato, ja ti od upisa do doktorata nisam provirio iz kancelarije! I, zato, ima da arčim ovaj upaljač dok ima benzina, a biće ga, jer ima da idem okolo i otimam i pljačkam sve ove tržne centre i da skladištim i da skladištim i da skladištim.”

“…”

“‘Si poneo pušku?”

“… Poneo.”

nibbana

Nabila ga je žudno među noge i počela da gusla po njemu. Epitaf za Bartoka je nalegao na ruševine i kretao se njima kao mlada foka grebenom. Sva kastinska pitanja Indije ležala su ispod. Smrt nije čekala da se živi svrstaju. Punditi su ležali sa nambijarima, bramani sa dalitima, sudre sa kšatrijasima, vajšje sa haridžanima i niko se nije žalio. Neko bi rekao da je rešenje bilo preoštro, ali problem je iščezao, kao i usta koja bi prenela priču da je jedan dalit, jedan nedodirljivi, dodirnuo dugme. Epitaf za Bartoka se izvijao iz vibrirajućih žica violončela, poslušnih pod njenim prstima. Brat ju je kinjio da se odlučila za čelo jer je sitar imao previše žica.

“Zato ti sviraš tablu”, rekla bi mu tada.

To je bilo u prošlosti. Sada, Eino Rautavaara bi se radovao načinu na koji se zvuk Gajger-Milerovog brojača priključio njegovom delu. Bruj od 120 CPM davao je ritam epitafu. Nije prekidala sa svirkom dok su se skafanderi pomaljali. Lagano su se približavali. 120 CPM, 240 CPM. Zujalica je davala sve učestaliji ton, sa svakim njihovim korakom. 480 CPM. Gledali su je dok je neprimetno prelazila iz mola u dur, i dalje se približavajući. Bila je gola. Ćelava, bez ijedne dlake na sebi. Svuda po nogama je imala ožiljke od puzanja. Stopala i dlanovi su joj bili prljavi i isečeni. Violončelo je bilo prašnjavo i iskrzano. Skorena krv u ušnim školjkama. Ispucala sluzokoža. Po glavi i torzou imala je žive rane kojima su plazile zunzare. Oči su joj bile nevideće.

Kada se muzika završila, začulo se tapšanje rukavica.

a sada, nivrad

(darvin unatraške)

Fudbal se i dalje igrao. I navijači su prosipali mozak jedni drugima zbog rezultata. I dalje.

“Nisam siguran, nisam uopšte siguran.”

“Slobodno razmislite.”

“Ponuda je više nego fer.”

“Slažemo se.”

“Ponuda je više nego fer. Više nego fer.”

“Samo lagano. Razmislite.”

“Ne radi se o tome. Radi se… Ja, ja prosto nisam siguran.”

“Znam. Bavim se ovim poslom ceo svoj život. I nasledio sam svog oca. I znam da odluka nije laka. I nikada nisam čuo ni video da je iko naprečac doneo ovakvu odluku.”

“Hah.”

“Neću Vas požurivati.”

“Hah!”

“Lagano. Nema žurbe.”

“Ne, znate, nekako… Ne znam šta da mislim.”

“Ne znate šta da mislite? Pa, reći ću Vam, kako i da znate šta da mislite. Kako? Kako biste i mogli kada je ceo sistem vrednosti, CEO, i Vaš i moj i svih nas, poremećen. Ču – poremećen! Iš-če-za-o. Iš-če-za-o. Nestao sa svim onim ITV kanalima i priključcima i grejačima i čipsom sa ukusom malina i malinama sa ukusom šunke i šunkom sa ukusom sira…”

“Vi to kao da je vic…”

“I bilo je vic. I bilo je vic. I tek sada možete da se smejete. I bilo je kao vic. Kao oni vicevi što mogu da se razvlače u nedogled i koji imaju glupu poentu na kraju. Jer ste zaboravili neki detalj sa početka. I znate, znate, još u jednom smislu je vic. Izneverena očekivanja. To je mehanizam iza smešnog u vicu, izneverena očekivanja. Priča vas navodi da očekujete jedno, a onda TRAS! E, ovo, ovo što se desilo, ovo je vic. Ovo je izneverilo sva očekivanja. I sad možete da se smejete. Ali ja sam možda malo i preterao.”

“Ne, slažemo se. Samo, meni je teško da se snađem.”

“Gospodine Loki, hoćete da Vam kažem šta bih ja mislio da sam na mestu nekog poput Vas?”

“Molim Vas.”

“Usudiću se. Ništa od onog na šta smo naučeni ne važi, ali – to više nije bitno. Zašto nije bitno, reći ću Vam. Dugo razmišljam o ovome. Dugo. I to je moje lično mišljenje i može se primeniti na sve. Na sve. Pa i na ovu Vašu situaciju. Na našu situaciju. Verujte, otvaram Vam srce. Otvaram Vam srce, jer Vam verujem i hoću da i Vi meni verujete. Moramo da verujemo jedan drugom, jer ovo što sada mi činimo, nas dvojica, TO je budućnost… Gospodine Loki, mi smo bogovi sutrašnjice, Vi i ja. I ljudi kao mi. Ljudi sa inicijativom, ljudi koji ne oklevaju. Naši postupci su legende koje će ovi jadnici što dolaze za nama raspredati pred totemima i oko vatri. Ono o čemu govorimo postaće mitovi, a naša imena će označavati nosioce neshvatljive moći, nedokučivog znanja, hir. Gospodine Loki, Vi ste onaj koji jeste.”

“Uh, malo čudno postavljate stvari…”

“Ne! Tako jeste! Tako jeste i tako će biti.”

“Svejedno…”

“Znate, nekada sam bio u poziciji da Vam omogućim novca dovoljno da rešite sve svoje probleme. Sve. Potezom penkala. Sada je to besmisleno. Znate i sami. Pun gepek namirnica, kola i zaliha benzina su bogatstvo u ovo doba. Neki, mnogi, ubili bi za takvu priliku. Mogli biste da birate…”

“Mogao bih da nas odvezem do brvnare!”

“Tačno. Do brvnare. Pametno. U gradu je smrt.”

“Uvek je volela tamo…”

“A i rekli ste da ne može ni da ga pogleda.”

“…”

“Da ne može čak ni da pogleda u pravcu njegove sobe. Tako ste rekli.”

Dvojica su sedela uz svetlost sveća u četiri zida koji su graničili ono što je nekada bilo kujna. U tišini. I dugo. Onda je jedan ustao, izašao, vratio se i predao sedmonogo dete skautu nekadašnjeg AFC Ajaksa. Čoveku koji je imao planove.

Al

(trajnost i istrajnost)

“Šta mu dođe ono tamo, aluminijum?”

“A? Neka legura.”

“Nije aluminijum?”

“Sumnjam, mada zaista ne znam. Možda i jeste.”

“Možda je legura aluminijuma i još nečeg?”

“Sto posto.”

“Sigurno je otporno.”

“Pa, ostalo je nakon bljeska. Znaš šta je neverovatno. Moja prababa je dvaput u životu preživela nuklearku.”

“Nuklearka kao što je ono tamo aluminijum… Ne ljubi me.”

“Tako se skoncentrišeš dok izgovaraš to.”

“Pa?”

“Pa, slatka si dok se koncentrišeš.”

“Nemoj. To me dekoncentriše. Razmišljam.”

“E?”

“Pogledaj.”

“Uh. Grad. Ruševine.”

“Ne. Ne gledaš dobro. Čitaj.”

“Nisam poneo knjigu. Isparile su kao i većina ostalih stvari.”

“Čitaj: ‘Ako ne ti, onda ko? Ako ne sad, onda kad?’, ‘Snaga bez kontrole je ništa’, ‘Prevaziđi’, ‘Slušaj svoju žeđ’…”

“Reklame?”

“Reklamne poruke.”

“Bah, gomila đubreta. I onda. Pogotovo sada.”

“Da. Ali sve je napravljeno na otpornim materijalima. Šta ako neko to iskopa za hiljadu godina? Mogu da rastumače i da misle da nam je to kao neka sveta knjiga postupaka.”

“Ne bi mnogo pogrešili.”

“Ali bi pogrešili. I onda bi, na osnovu toga, oni pogrešno nastavili.”

“Ne plači. Zašto plačeš?”

“Ne želim da se ovo ponovi. Ikad.”

“To nema veze s tobom.”

“Hoću da ima.”

“Ne ljubi me.”

“Uh. Znaš… Oni materijali tamo…”

“Da?”

“To je stvarno otporno. Sem stakla. I preživeće milenijume, kad ga zatrpaju naslage. Samo…

“Svi natpisi su boja.”

“Boja?”

“Boja na avuminivumu. Avuminivum će da ostane, boja neće. Ostaće STR8. Al’ to kako god da rastumače, isto mu dođe. Kutija od nečeg. Ne moraš da brineš.”

“Da?”

“Da. Kada budu iskopavali, naći će samo gomilu đubreta, što i jesmo u principu. I neće pogrešno zaključiti. I neće se ponoviti.”

“Stvarno?”

“Stvarno.“

“Bubi me.”

vilosov na proplanku

Čučao sam na gomili šuta i duboko razmišljao. Razmišljao sam kakva će deca da mi budu. Smišljao sam im imena: Triglav, Balačko, Grbavica, Hidra, Spojeni Sudovi, Kvazimodo. Ako budem imao dovoljno dece, mislio sam, ispucaću sva imena omiljenih filmskih monstera. I Monserat Kabalje. Biće kao: “EJ! OSMI PUTNIČE! Ne guraj to u uvo Čudovištu Iz Močvare! Mrš da pomogneš Stvari da namesti krevete! Aj’! I ne skičite! Smetate majci dok doji Mehur Ubicu!” Ideali lepote će se promeniti. Što je dobro, jer žena mi je ružna po sadašnjim standardima. Gledaću sa unukom foto-album i kao: “Vidi što je baka uvepa, ima due noge i due vuke i dua oka i jedan noooš.” A ja bih je potapšao po glavama. Ljudi će možda napokon početi da izgledaju spolja kakvi su sada iznutra. Možda će unutrašnja lepota stvarno doći do izražaja. U svakom slučaju, biće mnogo izliva unutrašnje lepote. Sretnete nekog ko se toliko izdeformisao i mutirao i samo BLJUEEEEKK! “O, to je ta unutrašnja lepota o kojoj starije generacije pričaju. Hvala, stranče.” A vi: “BLJUEEKK!” Eh, unutrašnja lepota. Svaki dan se nešto novo nauči. Da, da, Mićo. Ima da se izmene standardi lepote. I moda. Bogami, kako je krenula klima da se menja ljudi će morati da počnu da se oblače. A i sa mutacijama, da se pokrivaju. I ima svi da se zahvaljuju bogu što nema struje. Da. Zamislite da morate da se gledate dok vodite ljubav. Da, da, Mićo. Novim generacijama ič neće biti lako. Ali biće im bolje nego nama što je bilo.

Kada se govno usidrilo na proplanku, naglo sam postao praktičan i počeo da razmišljam čime ću da obrišem dupe.

o djava