POSLEDNJA VELIKA AVANTURA, Pavle Zelić
(Matica srpska, Novi Sad, 2009)
Piše: Bojan Bosiljčić
NEBROJENE MOGUĆNOSTI KATAKLIZME
Osim što je to pitanje perspektive naše civilizacije ovakve kakva je, ono što vam prvo padne na pamet posle iščitavanja začudnih stranica knjge Pavla Zelića „Poslednja velika avantura“ je pitanje o tome kako talenat nepredviđeno udara tako gde ga možda niste očekivali. Knjiga prvenac, zbirka priča mladog beogradskog farmaceuta Zelića pleni samosvojnošću, stilom i nepretencioznim odbacivanjem skrupula spram onoga što se danas i ovde od pisca očekuje. „Istorijski roman je ono što se traži“ rekao je, onomad nedavno, ovde, jedan urednik jednom pesniku odbijajući mu knjigu stihova i dobrohotno ga savetujući šta treba pisati da bi se bilo poželjan.
Pavle Zelić nije mario za istoriju; on je u „Poslednjoj velikoj avanturi“ bio zabrinut za budućnost. Dobro za nas; a i za njega, tu nema razlike.
Na dvestotinak strana omalenog formata u ovoj se knjizi mešaju tako avanture poznatih junaka koje Zelić stavlja u specijalne situacije, i sasvim nepoznatih koje nije štedela pripovedačka posebnost.
Napisana suverenim, prekaljenim stilom, kao da je pisac od rođenja smišljao svoj debi, „Poslednja velika avantura“ je svedočanstvo o usamljenom čoveku-piscu suočenom sa nebrojenim mogućnostima naslućujuće kataklizme čovečanstva. Poštujući gotovo u svakoj priči samonametnuti prosede u kome pripovedanje počinje realistično, da bi potom u datom trenutku bila pokrenuta kvaka koja vas uvodi u nadrealni svet, Zelić vas, diskretno, plemenito, drži u konstantnoj napetosti tokom čitanja i saživljavanja sa tim čudnim junacima, bio to majmun Sami, usamljen u zoološkom vrtu budućnosti u kom caruju senke izumrlih životinja, ili lično Džoni Vajsmiler, potaknut u svojoj poslednjoj velikoj avanturi na smrtonosni skok sa visoke stene, progonjen uspomenama dana tarzanske mladosti koja se neće vratiti.
Budućnost u svim svojim humanim vidovima dolazi vam tako u spavaću sobu. Humani vid je u ovom diskursu naglašen jer se ovde ne radi o SF prozi; reč je o ljudima i njihovim slabostima, prelomljenim kroz prizmu sveta kakav nas čeka, kakvog smo sami sebi skrojili, i od koga spasa neće biti.
Razmeštena po najšarolikijim i međusobno najudaljenijim tačkama planete, mapa dešavanja ove knjige sugeriše globalno poistovećenje i gubitak specifičnih razlika na kojima je, tolikih milenijuma, počivala polivalentnost sveta kakvog smo poznavali i o kakvom smo u udžbenicima istorije učili.
Taj finalni obrt učinjen je u poslednjoj, najvećoj priči ove knjige, u kojoj na početku, u nekoj afričkoj zabiti, vidimo interventnu ekipu neke vojske kako iz vazduha presreće drugu interventnu ekipu neke druge vojske… da bismo potom shvatili da su presretnuti zapravo reporteri WTV televizije, War Television iliti Ratne televizije koja je, u đavoljoj budućnosti koja nam se uveliko sprema, specijalizovana za uživo prenošenje ratova, egzekucija i etničkog čišćenja! Nastavak, temeljno razrađen i apsolutno lišen dosade ali i sirovog naturalizma, donosi apokaliptičnu sliku premoći televizijske slike o svetu nad onim što nam na saznanje o datom svetu nude sopstvene oči, i razum, kod onih koji su ga uopšte sačuvali.
I kad sklopite stranice Zelićeve „Poslednje velike avanture“, ostaju vam iza kapaka poslednji živi stanovnik beogradskog zoološkog vrta, imenjak jednog starog, bivšeg majmuna, Džoni Vajsmiler u letu ka poslednjoj pučini svog života i poslednji juriš televizijske ekipe pojačane drogiranom dečijom vojskom na kamp Ujedinjenih nacija u Ugandi, crni znaci naše sirotinjske egzistencije i nemoći da uradimo nešto za sebe.
I ostaje vam još nešto: žiška probuđene vere u Književnost, u kojoj je bilo moguće da se, usred tekućih urednika i književnih zvezda, pojavi Pavle Zelić. Ne tako malo od jedne kvantitetom omanje knjige, za koju čvrsto želite da bude piščeva Prva velika avantura.
