Nedeljom, ceo Prag silazi u Geto.

Tada, u jevrejskoj četvrti, sa ljudima koje i poslednji praški prosjak prezire, kao dobro podmazani mehanizam sata na kuli Jevrejske većnice, funkcioniše delatnost na kojoj je izgrađen ovaj i svi slični gradovi na svetu. Trguje se.

Velika Pijaca se održava nedeljom, i namirisane i naprilitane dame sa dvora, isto kao i seljanke sa oboda grada, mladi gospodinčići, sumnjičave stare račundžije i mnogi drugi dolaze tražeći. Često ne bi znali ni da vam kažu šta, ali Pijaca ima moć da vam usliši želje koje niste ni znali da ste ih imali. Nude se začini, svila, bojeni pamuk. Zavodljivo mirišu kolači i svež hleb. Blješti zlato i biseri, ali i jeftine đinđuve.

U takvoj gužvi, možda ćete uočiti mladića, ustvari dečaka, kako razjapljenih usta upija neki prizor. Momak je očito izučavalac Talmuda, i mršavo lice mu već krase dve kratke kike kakve nose rabini i njihovi učenici.

Iznenada, iz buljuka tela koja ga okružuju izranja ruka i grabi ga za uvo.

“Jaooo!”

“Više mi nećeš bežati”, i ruka dobija glas. Preteći, ali i zabrinut.

“Nisam bežao, samo sam stao da pogledam… jaoo!”

Ruci i glasu se pridružuje i lik. Sedog i suvonjavog rabina. Usko lise pogrbljene figure krasi spektakularan nos, karikatura jevrejskog profila, ali još više pažnje privlače oči, koje, iako dopola skrivene u rupama ispod debelih veđa igraju kao mast u vrelom tiganju, cvrčeći interesovanjem i pronicljivošću.

“Učeniče, neću ponavljati. Polazi.”

Stisak popušta, i držeći se za pocrvenelo uvo, učenik Isak pokorno kreće za rabinom Loevom.

Tržnični dan dostiže svoj vrhunac, i gužva je veća nego ikad, ali se na putu kojim stupaju Rabin i njegov učenik dešava nešto neobično. Ljudi odstupaju pred starim sveštenikom u prostoj, iznošenoj odori. Kroz masu se širi mrmor, uz poneko glasno coktanje kao izraz poštovanja. Većina se ipak, sklanja iz straha. Jer, nema čoveka u Pragu koji ne poznaje, ili bar ne zna za rabina Loeva. Čovek koji za Jevreje čini čuda, iako to hrišćani zovu crnom magijom, jedinog Jevrejina iz Geta koji priča lično sa presvetlim carem Rudolfom Drugim. A ovaj ga, na užas hrišćana, ponekad i sluša!

Par učenjaka, najzad, izbija na čistinu i skreće za ugao, i tržnica može da se vrati svojim poslovima.

Nešto kasnije, kroz jednu od najuglednijih kuća u Getu odjeknu potmuli udarci o vrata. Rabinu Loevu vrata otvara ogromna žena tvrdog izraza lica. Predstavi se kao dadilja i uvede Rabina i Isaka u sobu u kojoj ćutke, za stolom za obedovanje, sede glava porodice Šmelke, bogati i poštovani trgovac vunom Reb Samuel Šmelke i njegova žena, koja samo povremeno prekine tišinu tihim jecajem, dok iz okolnih soba proviruju glave brojne dece. Isuviše rastresen da bi čak i pozdravio rabina kako dolikuje, Šmelke ima samo toliko snage da upre prstom ka stepeništu koje vodi na sprat.

“Pođite za mnom”, nadmenim glasom dadilja se obrati Loevu i krenu pravo ka mestu na koje je trenutak ranije bio uprt prst gospodina Šmelkea. Rabin napući malo usne, kao da bi rekao nešto, ali umesto toga samo ispusti čujan vetar iz nosa, podiže bradu i krenu za energičnom ženom koja je već stupala na stepenište. Isak se kradomice osvrnu još jednom ka Šmelkeovima, ali suočivši se sa njihovim ispijenim pogledima, pognu glavu i ubrza korak za rabinom.

Penjući se uskim, mračnim stepeništem dečak je razrogačenih očiju pratio svog rabina, pokušavajući da održi što kraću distancu od njega. Nije mogao da se otme utisku da je veliko zlo zadesilo kuću Šmelkeovih kada su se odlučili da pozovu baš njegovog učitelja u pomoć. I zbog toga nije želeo da zaostaje mnogo. Da ga nije bilo sramota, najradije bi rabina uhvatio za ruku.

Na vrhu stepeništa ih zapahnu smrad. Oštar i zagušljiv. Dadilja otvori vrata i skloni se u stranu. Pred njima se ukaza mala soba, mali krevet i malo telo na njemu. Telo teško obolele devojčice bilo je tek nešto više osim kože zategnute preko skeleta. Tanka haljinica bila je prekrivena crnim pečatima, a čaršavi i kosa natopljeni znojem. Spotičući se, Isak izađe nazad u hodnik, da bi smesta povratio sadržaj svog oskudnog ručka.

“Pobogu, otvorite prozor!” skoro viknu rabin Loev.

“Detetu smeta sunce”, ravnodušno odgovori dadilja.

“Ne protivrečite mi”, procedi rabin. Dadilja slegne ramenima i posluša ga.

Sa nešto više svetla, užasno stanje u kojem je ćerka Šmelkeovih postaje još očiglednije. Male grudi joj se neprestano dižu i spuštaju, a vazduh šišti kroz ispucale usne. Na dodir hladne rabinove ruke koju joj on nežno položi na čelo, devojčica za trenutak ubrza disanje, a onda se primiri.

Rabin poče da recituje molitve. Najpre ih polako, gotovo nečujno, šapuće u njeno uvo,  a zatim ih izgovara sve brže i glasnije. Devojčica na to neobično reaguje, disanjem prateći ritam rabinovih reči, da bi se u konačnim stihovim upućenim Gospodu iznenada napela kao luk. A onda zauvek opustila.

Rabin joj sklopi grubi platneni čaršav preko izmrcvarenog tela i zatraži da se pozovu roditelji. Oni su tihi, kao da ulaze u hram i zahvaljuju se rabinu, a on im poluglasom daje nekakve instrukcije. Tek kada siđu na ulicu, rabin Loev i njegov učenik začuju naricanje majke.

“Rabi, šta je to bilo?”, upita još uvek prebledeli Isak.

“Kuga. Idemo.”

* * *

Do sledeće nedelje, slučaj u kući Šmelkeovih bio je poznat svima, uprkos predostrožnostima po pitanju diskrecije koje je rabin Loev preuzeo. Razlog tome je bio jednostavan – tragedija nije zadesila samo tu porodicu. Sâmi Šmelkeovi su izgubili još troje dece, ali bolest se brzo širila, prvo duž ulice Beleles, sedišta najbogatijih porodica u Jevrejskom gradu, a zatim i širom Geta sve dok nije bila proglašena epidemija i kapije Jevrejske četvrti zaključane spolja. Ipak, ono što je bilo čudno je da su žrtve kuge bila skoro isključivo jevrejska deca.

Anđeo Smrti je prosipao svoj bes nad kućama naroda Izrailja. Svakoga dana, čak svakoga sata, desetine mrtvih tela je nošeno na Staro jevrejsko groblje – Betčajim. Leševi su morali da leže danima pre nego što bi bilo moguće da ih pokopaju. Nije bilo dovoljno ruku da kopa grobove za svu decu koja su bila uzeta pre svog vremena. A ubrzo, nije bilo ni mesta. Uprkos molbama zajednice, gradski namesnik je u strahu od širenja zaraze, odbio da dozvoli Jevrejima da sahranjuju svoju decu izvan Geta. Nemajući izbora, počeli su da ih sahranjuju preko starih grobova.

Uske ulice odjekivale su lelecima roditelja. Cela zajednica je bila ophrvana jadom. A kako se Crna Smrt pojavila samo u Jevrejskom Getu, razvilo se verovanje da je cela zajednica kažnjena za nepoznat zločin koji su počinili Jevreji.

Veliki Savet rabina je posle svakodnevnih sastanaka zadavao nove dane posta i specijalne molitve koje su imale za cilj da iskupe narod za greh koji su počinili i umilostive nebesa da zaustave kugu.

* * *

Sa jednog od takvih sastanaka se na ulicu sjurio rabin Loev, zajapuren i besan. Ispred sinagoge ga je čekao Isak.

“Umišljene budale! Spremne su da izgladnelim ljudima zapovedejoš jači post, ali nisu voljni da pođu sa mnom da bi obilazili bolesne. Jasno, plaše se za svoje bedne živote.”

Isak je znao da je rabin skoro neprestano zle volje, naročito posle ovakvih sastanaka, pa ga je puštao da se istutunji.

A onda rabin poče da priča o nečemu drugom.

“Znaš, jedno jesu u pravu. Nešto je uzrok… Samo šta? Sve ovo nije slučajno, učeniče. Stavimo epidemiju pod kontrolu u jednom delu Geta, ona bukne u drugom. A nije pronađen nijedan mrtav pacov-prenosilac. Ne razumem.” Rabin je kršio ruke. “I uvek deca. Porodice sa puno dece, sirotišta, škole…” rabin nastavi da mrmlja.

Pokušao je da prati rabinove misli, ali dan je bio dugačak, sahranili su mnogo dece i Isak je samo čekao da se vrate rabinovoj kući da bi uhvatio malo sna. Pošto su stigli u skromni dom rabina Loeva, koji se nalazio par ulica od Betčajima, Isak je imao tek toliko snage da pomogne rabinu da se raspremi, da bi se zatim i sâm, popuno odeven sručio u svoj tvrdi krevet.

Posle, kako mu se činilo, tek trenutka sna probudilo ga je žestoko drmusanje, a prvo što je ugledao bile su grozničave rabinove oči.

“Shvatio sam učeniče! Konačno sam shvatio!” prodrao mu se u uvo.

“Šta…”

“Znam kako ćemo saznati šta je uzrok zaraze! Sanjao sam… Sanjao sam ih i znam da će nam oni to reći. Doduše, ima jedna mala otežavajuća okolnost.”

“Koga ste sanjali? Ko će nam to reći?”

“Deca, učeniče, deca. Sanjao sam ih kako ustaju iz grobova, igraju se, smeju, i šapuću jedni drugima tajne. Tu su, na groblju”, rabin ustade, i nagnu se da osluškuje. “Kao da ih čujem, u daljini…”

Isak je bio zbunjen i pomalo uplašen. Za godinu dana u njegovoj službi, video je mnogo čudnih stvari, i navikao se na rabinovo, često jako ekscentrično, ponašanje, ali ga još nikada nije video ovakvog.

“Samo, problem je što ja ne mogu da idem. Biće tu potrebne hitre noge, ja ih odavno nemam. Ali ti si više nego brz. Naročito kad treba da se pobegne na tržnicu… Biće potrebna i hrabrost, a to… Hm! Pa, moraćeš da skupiš ono malo što imaš.”

“Rabi, molim vas, recite mi šta to treba da uradim!” Isak je sada već bio ozbiljno prestrašen.

“Hoću da odeš na Betčajim noćas u ponoć. Kada vidiš mrtvu decu kako ustaju iz svojih grobova u mrtvačkim pokrovima, smakni sa jednog njegov tačričim i donesi mi ga.”

Isak preblede. “A… a zašto je važno da sam brz?”

“Juriće te da mu ga vratiš.”

* * *

Par sati kasnije, Isak se klecavih kolena približavao kapijama Betčajima. Mesec je bio zaklonjen oblacima, ali i pored skoro mrklog mraka, Isak je odlično znao put. Ispred su ga dočekala retka, tog dana nesahranjena tela. Posle celodnevne aktivnosti, groblje je utonulo u kratak period mira.

Stupanje dalje od kapije već nije bilo tako jednostavno, stare staze više nisu postojale, pa je ubrzo očitao kratku molitvu izvinjenja i krenuo da gazi po novim grobovima. Najpre nije znao kuda da se uputi, rabin nije dao nikakve detaljnije instrukcije, ali posle kratkotrajnog lutanja, začu se dvanaest udaraca o zvono sa Većnice. I odmah mu se učinilo da vidi slabu svetlost među visokim spomenicima u najstarijem i najudaljenijem delu groblja. Sa udvostručenom opreznošću, uputi se u tom pravcu. Kako se približavao, da njega počeše da dopiru i zvuci. Dečja graja. Najzad je došao i do unutrašnje kapije koja je odvajala ovaj deo groblja i konačno je kroz teške, kovane šipke ugledao izvor hladne, bele svetlosti koju je pratio sve do ovde.

Iz novih humki su se dizali duhovi dece ogrnute belim plaštovima – tačričimima. Svaki od njih je sijao. Na čistini okruženoj spomenicima ih je bilo već nekoliko desetina. Uhvatili su se u kolo i poveli ga oko svojih grobova, pevajući i smejući se. Igrali su par palaca iznad zemlje.

Isak je zgrabio šipke toliko čvrsto da su mu članci pobeleli, a ni sam nije znao kada je poslednji put udahnuo.

A onda je ugledao poznato lice.  Šmelkeova devojčica. Jedva ju je prepoznao, i to ne zbog očiglednih činjenica da je bila bela kao kreč i da je isijavala svetlo. Ovoga puta je bila nasmejana. Štaviše, vodila je avetinjsko kolo.

Izgledala je tako bezbrižno, a opet, nije bilo prave, iskrene detinje radosti u tom smehu. Neko je bio kriv za njenu smrt, i Isak je bio jedini koji je mogao to da otkrije. Probio se kroz ogradu i prišunjao kolu duhova.

Ovo je jako loša ideja, pomisli Isak.

Sakrio se iza jednog od spomenika i čekao. Kada bi samo ruke prestale da mu se toliko tresu! Čekao je pravi momenat. Trenutak kasnije, devojčica kolovođa je prošla pored njega, a za njom i celo kolo. Niko ga nije video. Ne razmišljajući, naglo je ustao i smakao tačričim sa poslednjeg u nizu, i ni ne gledajući za sobom đipio na noge i dao se u beg.

Pesma se čula za još tren, a onda su deca prsla u neobuzdan i podrugljiv smeh. Isak je već stigao do kapije, ali nije odoleo da se ne okrene i pogleda. Sva deca su okružila ono dete koje je bilo bez tačričima i sada se sklupčalo da sakrije golotinju i ridalo na sav glas.

Isaku mu ga je na trenutak bilo žao, a onda su im se pogledi sreli. Bol na detinjem licu se pretvorio u bes koji je od njega načinilo masku demona. Uspravilo se i krenulo ka Isaku. U trenu mu je postalo jasno da nije trebalo da se osvrće. Nekako se provukao i zaždio preko groblja. Trčao je kao vetar. Krici malog duha su ga pratili, nekad bliži, nekad dalji, a kada se konačno dokopao ulica i napravio par lukavih prečica, zamukli su. Okupan ledenim znojem dovukao se do rabinove kuće, ujurio i zalupio vrata za sobom.

“Imaš li pokrov?” rabin ga je čekao u predvorju. Uspeo je samo da klimne glavom, nije još stigao do daha.

“Odlično, idemo odmah gore.”

Isak je mogao da se skljoka tu, na vratima, ali je skupio snagu i zaputio se u rabinovu sobu. Tamo je bilo upaljeno mnoštvo sveća, a na podu su bili iscrtani komplikovani simboli i šare.

“Daj mi ga.”

U tom trenutku, mesec je izašao iza oblaka, i osvetlio ulicu na koju je gledao veliki prozor. Ispred prozora je lebdeo goli dečak. Sa vriskom je uleteo u prozor. Staklo se razletelo na sve strane. Dečak se utremio na Isaka, i sekundu pre nego što će ga zgrabiti, rabin Loev uzviknu neku reč, a Isak se onesvesti.

* * *

Isak se polako vraćao svesti, a glava ga je strašno bolela. Opipao je poveću čvorugu, a onda se svega setio. Naglo okrenu glavu. Tamo, na sredini sobe bio je rabin Loev i duh dečaka. Dečak je pružao ruke plakao i preklinjao: “Rabi, vrati mi moj tačričim!”, dok se uvijao u krugu koji je rabin nacrtao na podu. Rabin ga je gledao i mrmljao odlomke iz Tore. Čvrsto je držao pokrov.

“Ako želiš svoj tačričim, moraš mi dati ono što želim. Pitaću te ponovo. Šta je pravi uzrok ove kuge?”

Duh nije odgovorio ništa, već je nastavio da cvili.

Isak je posmatrao prizor, opčinjen. Rabin povisi glas dok je recitovao neku molitvu, i duh deteta vrisnu u bolu. “Ne želim ovo da radim, ali nemam vremena. Odgovori mi.”

Vrisak utihnu, i duh prošaputa: “Teta Gerta.”

“Ko?”

“Teta. Bila je loša. Tukla nas kad mama i tata nisu tu. I donosila nam grube čaršave, pa me je sve svrbelo. Rekla je da sam se razboleo od češanja.”

“Teta Gerta… Dadilja!” uzviknu rabin.

“Hoćeš li mi sad vratiti tačričim?”

“Da. Evo ti ga.” Rabin mu pruži pokrov, i izgovori par reči. Iznenada, dečak slobodno uzlete u vazduh, da bi zatim izleteo kroz prozor dok se ogrtač vijorio za njim.

“Rabi, šta sve ovo znači?”

Rabin nije mogao da sakrije osmeh. “Videćeš. Sada odmaraj, bio si dobar noćas.”

Teško se može reći da se Isak te noći naspavao.

Ujutru, rabin se spremao za polazak, i probudio je Isaka vedrom pesmicom. Učenik ga još nije video tako veselog.

Prekinuo ih je telalov uzvik koji je dopirao sa ulice.

“Čujte i počujte! Naše molitve su uslišene! Pronađeni su zločinci koji su doneli nesreću na Jevreje! Otkrivena su dva muža iz ulice Beleles koji su se upuštali u nemoralne odnose sa svojim ženama. Zločinci će biti kažnjeni, a jevrejska zajednica iskupljena!”

“Dobri čoveče”, dobaci rabin, “da li se zna ko je ta dobra i savesna duša koja je prijavila te grešnike?”

“Hm, da vidim… Neka Gerta, njihova susetka.”

Rabin se povuče u sobu, smrknut. Ljudi su već izlazili na ulicu, zahvaljujući se nebesima i zapitkujući telala za detalje.

Isak je pogledao u rabina, ali se nije usudio da ga išta pita.

“Učeniče, danas ćeš se odmoriti. Večeras nas čeka mnogo posla. Na groblju.”

* * *

Satima kasnije, Isak je opet bio sav u znoju.

“Brže, učeniče, brže!” Isak je iskopavao peti grob i bilo mu je dosta. “Rabi, ja ne mogu više.” Iza njih su ležale rake iz kojih su izvadili tela da bi im skinuli tačričime. “Hm, dobro de. Valjda će biti dosta. Zatrpaj ih ponovo.” Isak odahnu. “I požuri, uskoro će ponoć. A znaš šta to znači.” Isak uzdrhta, i ubrza sa radom.

Kada je završio, sa pet pokrova pod rukom žurio je za Rabinom Loevom ka izlazu.

“Šta će nam ovo? Saznali ste šta ste hteli, a ovi duhovi… biće vrlo ljuti kada se probude. Zaustavili ste jednog. Ali pet?”

“Oh, pa ja i ne želem da ih zaustavim.”

“Pa kuda ćemo sa ovolikim čaršavima?”

“Idemo nekom da namestimo krevet.”

Kuća kojoj su se prikrali je bila neugledna, iako se nalazila u ulici Beleles.

“Dobro je, nije tu.” prošaputa rabin. “Hitro, učeniče.” Isak se uzvera kroz prozor i uz malo loma uspe da izvrši zadatak.

Nisu imali dugo da čekaju. Uskoro je pustom ulicom naišla krupna figura koju prepoznaše kao dadilju Šmelkeovih. Nije ih videla, i ušla je pravo u kuću. Na spratu zaigra svetlost sveće.

“Još samo malo…” prošaputa rabin.

I zaista, utom sat na Većni poče da otkucava ponoć.

Nije još otkucao dvanaesti put, a rabin reče: “A evo i njih.”

Ka njima je letelo pet bledih figura, a predvodila ih je Šmelkeova kći. Proleteše pored rabinovog skrovišta i pravo u dadiljinu kuću.

Kroz noć se prolomiše krici.

* * *

Na putu kući, Isak više nije mogao da se uzdrži.

“Rabi, znači ona je bila…”

“Ona je bila nerotkinja. Setio sam se tek pošto sam saslušao dete. Dolazila je davno kod mene po savete i lekove. Pomogao sam joj tada koliko sam mogao, ali Bog izgleda nije želeo da ona ima decu. Pretpostavljam da se zato prozlila i poželela da oduzima drugima njihovu.”

“Ali, kako je to mogla da uradi? Tolika deca…”

“Izgleda da je naša Gerda bila jako vredna žena. Pored toga što je pomagala oko dece u više uglednih kuća, slobodno vreme je provodila u sirotištu u opštini, ali i u bolnici za gojime. Pretpostavljam da je tamo našla zaražene čaršave kojima je deci postavljala krevete.” Rabin duboko uzdahnu. “Kako to nisam video još kod Šmelkea? Oni ne bi stavili onako grub čaršav, naročito ne bolesnom detetu.”

“Znači, oni ljudi… oni nisu ništa krivi! Moramo da sprečimo da ih kazne!”

“Ne učeniče, nisi razumeo. Veliki Savet je odlučio da su oni krivi. I jesu krivi. To što su učinili je veliki greh. A sada je prekasno. Zajednica veruje da je to uzrok i veruje Velikom Savetu. A Veliki Savet ne greši.”

“To je nepravda! Mi znamo istinu. Reći ćemo je! Ljudi će vama verovati.”

“Ne. Upotrebiću svu svoju moć da kaznu ograničim samo na proterivanje, ali to je sve. Ovo je veće od mene i tebe… A pravda? Pa, mislim da smo je upravo zadovoljili.”

Isak prestaje da hoda i ne može više da progovori. Steže ruke u pesnice a suze mu idu niz lice. Rabin mu prilazi i stavlja mu ruku na rame.

“Isače, takav je svet. Nekada sam mislio i osećao se kao ti sada, ali nisam uspeo da ga promenim. Nemoj ovo zaboraviti, i možda ćeš ti uspeti.”

Isak glasno šmrkne, obriše rukavom nos i lice i ponovo krene.

Iznenada, nepoznat čovek priđe Rabinu Loevu.

“Rabine, moram da vam kažem da je jedan čovek iz vaše opštine umro.”

“Od kuge?” Rabin zadrhta.

“Ne, od gladi.”

“Glupost! Nijedan Jevrejin ne može da umre od gladi. Da je došao kod mene, rekao bih mu da ode u opštinu i tamo potraži pomoć.”

“Ali on se stideo.”

“Dakle, drugim rečima, umro je zbog svog ponosa. Jevrejin nikad ne umire od gladi! Hajdemo, učeniče!”

Isak se široko nasmeši i požuri za rabinom, ostavljajući zbunjenog čoveka da gleda za njima kako odlaze dalje u noć.