TEHNO VILAJET, Pavle Teofilović
(Alma, Beograd, 2009)
Piše: Raša Popov
ZLI ILI DOBRI DUSI
Eteričan je i treperav svet po kome gaze lica u bajci Pavla Teofilovića “Tehno vilajet”. Ta se lica začinju u našoj datoj realnosti, ali vrlo brzo ona otkrivaju čudesni prolaz ka jednom zamišljenom svetu, koji je u osnovi vilinski.
Vilinskim svetom vladaju sve spravice elektronske tehnologije. Po vilama to je “vilajet”, a po gedžetima elektronsko-računarske manipulacije obeležen je oznakom “tehno”.
U tehno vilajetu prvo, dugotrajno zbivanje je susretanje sa sve novijim i novijim informacijama, sa sve novijim i novijim ličnostima. Te ličnosti naprosto vrcaju i iskrsavaju, zakratko plamsaju i odmah nestaju. Tako doživljava svet čovek koji je napustio naše realno nam dato okruženje da uroni u sablasno treperenje virtuelne stvarnosti.
Tamo u virtuelnoj stvarnosti ništa onamošnja bića ne obavezuje i ne zadržava samim tim što su opredeljena kao vilo-stvarnosna. Prolazićemo kroz gustu travu virtuelnog sveta okićeni novim čulnim organima – mobilnim, koji kao da nam je izrastao na ušima; laptopom, koji nam se gnezdi u krilu umesto kućnih mezimaca… To će sve biti posledica možda žalosno neprirodne činjenice da “u paralelnom mitosvetu oko nas nalazi se, donedavno ilegalan, tehno vilajet! Odeljenje vilenjaka koji usavršavaju tehnologiju, s krajnjim ciljem da nam je nametnu…”
To što će biti nametnuto nezadrživo je i nametnuće se svima bez razlike. Čitav narod će se preoblikovati i transformisati u virtuelna “lelujava obličja”. Srećemo se sa novim faustovskim sindromom. Pavle Teofilović nam neće odmha pokazati infernalni karakter novog humanizma. Mi nećemo odmah saznati čime smo platili sotoni svoje nove moći…
Ali, kad ova neobična i meni sasvim indiferentna bića dostignu svoj nivo utopije, saznaćemo od pripovedača da su ona neka vrsta novih vegetarijanaca. Da ne bi ozleđivala živa bića od krvi i mesa, ona su se svojim vilinskim čudom snabdela svud prisutnim farmama vilo-kondi.
Vilokone su anakonde tog vrlog novog sveta i glavna su hrana svih vilinskih i poluvilinskih bića. A poluvilinska bića postaju svi oni koji se nehajno drznu da uđu u transcendenciju tehno vilajeta.
To je krajnji plod imaginacije ovog tehno-vilinskog bajkopisca:
– Kad ogladniš, samo se sagneš i kao spore zečeve hvataš vilokonde. Ali one nisu zečevi. Zeka iz ove futurističe bajke je od zmijskog mesa! Ti mu otfikariš glavu, ali sagrešenja nema, jer životinji odmah na preseku vrata izbija rep i izrasta celo novo telo. Vilokonde žive i dalje, iako se svi žitelji tehno vilajeta hrane njihovim zmijskim mesom.
Posle mane nebeske koja je škropila glave Mojsijevog naroda izgubljenog u pustinji, inventori tehnološke epohe stvoriće samorastuću, regenerativnu zmijsku hranu.
Pred nas se prirodno postavlja pitanje: koji je krajnji nauk ove parabole? Nova tehnologija koja se svim svojim oštricama usmerila na bolećivu i pahuljastu čovekovu žlezdu mozak do te je mere dalekosežna i svudprodorna da se moramo suočiti sa još nedovoljno izvesnom dilemom: Jesu li to zli dusi, je li to demon Legeon ponovo izašao iz krda svinja podavljenih u jezeru, ili su to dobri dusi?
Pavle Teofilović nas za svaki slučaj opominje: vilinski tehno vilajet možda vodi transformaciji i samih osnova prirode (stvaranjem “humane” regenerativne zmijske hrane i nastajanjem očeva sa pozornice života)… A možda će čovekov ozarujući duh vratiti potomcima očeve…
Nije svejedno kuda vodi stravična kompjuterska i telekomunikaciona tehnologija. Hoće li nove vile koje nju stvaraju biti dostojne drevnih naših vila sa Miroč Planine ili Rumije, ili će one biti samo sekundarni, otpadni, razarajući izbljuvak prirode?
Ne možeš se navesti na okean elektronske revolucije moždane i informacione sfere a da te pitanja o sudbini ljudskog roda ne kopkaju. Svaki dalji, sad već minijaturizovani prodor mobilnih telefona u čovekove uši i lubanju može da označi i prelazak bespovratne crte u evoluciji. Tome vežbanju upitnosti služi bajka “Tehno vilajet”.
Pri tom ne bojim se ja mobilnog telefona, on je isti kao i stari Belov izum, nego se bojim lakomislenosti ljudi pred novom tehnologijom. Pavle Teofilović kaže: “Kakav narod, takve im i vile!” Kakvi smo mi ljudi, takva će nam biti i tehnologija. Ako smo neumereni i pohotni, i naša će tehnologija biti balast a ne pomagalo.