Oto Oltvanji jedan od srpskih pisaca mlađe generacije, koji s podjednakim uživanjem prati, piše i prevodi dela iz domena fantastike i detektivske fikcije, upravo je objavio svoj novi roman Kičma noći u okviru izdavačke kuće Samizdat B92.
Roman je uslovno rečeno mešavina detektivskog i horor žanra, čija radnja se odvija u veoma bliskoj paralelnoj stvarnosti u kojoj tri misteriozna događaja: ubistvo, nestanak i krađa, prete da ostanu nerasvetljeni. Ipak, troje građana osuđenih na večitu noćnu smenu, polako počinje da odmotava klupko misterije ne sumnjajući da će ih taj poduhvat dovesti do ubice toliko opasnog da možda i nije s ovog sveta.
Sa Otom smo razgovarali o inspiraciji za pisanje ovog obimnog romana, problemima s kojima se susretao pišući ga, prioritetima u postavci, izboru naslova, te o onom čudnom prisnom odnosu između pisca i likova koji se neminovno stvara tokom pisanja bilo kog opširnijeg proznog dela.
Dragoljub Igrošanac: Po završetku pisanja prve ruke romana Kičma noći, na sajtu otooltvanji.com naveli ste da je vaša radna soba bojno polje prepuno puškica, papirića, beleški, zaplet-mapa i isečaka iz novina. Imajući na umu da je pisanje romana, uključujući i naknadne prerade, potrajalo ravno četiri godine, deluje mi kao da je po sredi bio pravi rat. Kakav je bilans? Kolike su žrtve bile potrebne da bi se ovaj roman priveo kraju?
Oto Oltvanji: Kod mene zaplet već dugo ima prioritet u odnosu na druge elemente pripovedanja, što iziskuje različite vrste planiranja. U ovom slučaju, dodatno sam zagorčao sebi život naglašenim formalizmom, mnoštvom događaja i cikličnim praćenjem života triju likova koji se ne poznaju. Naravno, knjiga sa sličnim “epskim” ambicijama – preko 500 strana u štampanoj verziji – jede vreme i “najbržim” piscima, a ja svakako nisam jedan od njih. S vremenom se umoriš, a onda počneš i da sumnjaš, u sebe i ono što radiš. Pomoglo je što sam od početka imao kristalno jasnu sliku o tome kako sve na kraju treba da izgleda i od nje nisam odstupao. Žrtve? Svako ko je ikada napisao više od jedne strane proznog teksta zna da nije bilo lako. Takođe, čim se odlučite za tako obimnu knjigu, svesno pristajete na mnoge rizike, čak i na uravnoteženijem tržištu od ovog našeg. Ali, uz nesumnjivi napor i patnju, i nagrade su velike. U pisanju nekih delova zabavljao sam se kao nikad do sada: iako je za mene pisanje oduvek više uživanje nego mučenje – a ponekad prosto mora da bude oba – osećao sam zadovoljstvo za koje do sada nisam znao da je moguće. I posle svega, kad smo već kod brzine pisanja, imam utisak da je ovo iskustvo značajno popravilo moju spisateljsku kondiciju.
DI: Kao i u prethodnom romanu Crne cipele, i u Kičmi opisujete sadašnjicu i blisku prošlost Beograda. Idete tragovima turbulentnih i mračnih vremena. Zašto baš taj grad i zašto baš taj period?
Oto Oltvanji: U Beogradu se svakodnevno dešavaju stvari koje se nisu desile niti mogu da se dese ni na jednom drugom mestu. On je grad izobilja i pretrpanosti, slobode i haosa, mogućnosti i opasnosti. Za pisca koji se bavi temama kojima se ja bavim on je dar s neba. Beograd ima potencijal da u krimiću ili fantastici postane autentična živopisna lokacija u ličnoj autorskoj interpretaciji, kao Los Anđeles Rejmonda Čendlera ili Džejmsa Elroja, Moskva Martina Kruza Smita, Luizijana Džejmsa Lija Berka ili “izmišljena” mesta poput Gormengasta, Ambergrisa ili Panktauna. Pošto već dugo živim u Beogradu a nisam odrastao u njemu, imam privilegiju kritičkog oka i drugačijeg pogleda jednog autsajdera koji su se u umetnosti često pokazali korisnom alatkom. Doduše, u romanu se pojavljuju i Subotica, Vrnjačka Banja, Budimpešta i London (sve gradovi koje sam imao priliku bolje da upoznam), ali u prilično sporednim ulogama. Apsolutno nesumnjivi glavni junak romana je Beograd. Beograd noću.
Što se perioda tiče, kada sam počinjao da pišem Kičmu noći, u decembru 2005. godine, zamislio sam da se, s izuzetkom nekoliko kraćih izleta u sedamdesete i devedesete, radnja dešava u bliskoj budućnosti, u martu 2010. Izmaštane okolnosti našeg političkog, medijskog i društvenog cirkusa bile su nalik tadašnjim, samo naglašenije, iskarikiranije i zlokobnije (ako je to ikako moguće), nešto što ne može da se obistini. Ili da slučajno ne bi. Još u ranoj fazi, čim sam shvatio da će pisanje potrajati, odlučio sam da kako vreme prolazi taj zacrtani kalendar ne pomeram u istom odnosu “unapred”, već da ga zakucam u prvobitno odabran period, pa kad god knjiga da izađe. Sudbina je htela da to bude gotovo u dan kada počinjemo da pratimo događaje (22. mart 2010. kada je prelomljena knjiga poslata u štampariju), što je prilično neverovatna koincidencija. Dakle, umesto u blisku budućnost, radnja romana je sada smeštena u paralelnu stvarnost. Da sve bude gore, prijatelji koji su rukopis imali u rukama još letos svako malo mi proslede link na vest o ovom ili onom detalju iz knjige koji preti da se obistini ili već jeste. To verovatno više govori o našoj tragičnoj predvidivosti kao društva nego mojim žilvernovskim moćima.
Kičma noći – Oto Oltvanji
DI: Često u svojim literarnim delima uparujete detektivsku fikciju i horor. Koliko je teško spojiti ta dva žanra, budući da prvi iziskuje zasnovanost na realnom, dok drugi teži manje ili više bitnom iskoraku iz stvarnosti? Dešava li se nekada kolizija između elemenata ta dva žanra i koji žanr, u tom slučaju, dobija na prednosti?
Oto Oltvanji: Kao što kaže Tim Pauers, poznat po romanima u kojima se svakodnevno i banalno skladno prepliće sa fantastičnim i onostranim, ukoliko prvo ne postavite uverljivo realistični milje, ni fantastika vam neće proći. Zbog toga se ova dva žanra dobro slažu jedan s drugim i ne moraju da se sukobljavaju. Međutim, kada se prihvatite oba “istovremeno”, ne smete da izneverite njihove specifične zakonitosti, jer ako omanete u jednom, automatski ste omanuli u oba. Za mene je tvrdi kriminalistički obrazac višestruko korisno polazište: njega instinktivno prepoznaju čak i čitaoci koji nisu ljubitelji te literature, čime ste kao pisac u startu u prednosti – lakše ćete se i brže poigrati s njihovim očekivanjima i, uz malo sreće, kada uvedete fantastični elemenat, ponuditi im nešto što još nije viđeno (ili makar ne često). Najsvežiji primeri ukrštanja krimića s naučnom fantastikom, ili fantastikom uopšte, kao što su Grad i grad Čajne Mjevila, Upustvo za detekciju Džededaje Berija i Finč Džefa Vandermera (svi iz prošle godine), donose neke zanimljive rezultate: ne samo da se čitaoci ni iz jednog od dva “tabora” ne osećaju iznevereno, već oba smatraju romane svojima. U ova naša post-postmoderna vremena, to nije tako zanemarljivo dostignuće.
DI: Knjiga ima neobičan naziv. Pre nekoliko godina napisali ste esej u kome ste ukazali na značaj dobrog naslova. Za naziv vašeg prethodnog romana bila je vezana neobična priča o nizu impresija kojima ste se vodili prilikom njegovog imenovanja. Hoćete li nam otkriti zbog čega ste se odlučili da vaš novi roman nosi ime Kičma noći?
Oto Oltvanji: Na naslovima i idejama sedim godinama. Puštam ih da se krčkaju dok ne pronađu svoje mesto ili ne poprime zadovoljavajuć oblik. Ovaj naslov sam “rezervisao” još pre petnaestak godina. U Budvi, u trenucima aktivne dokolice (ha-ha!), jedan moj dugogodišni drugar – koji je više puta demonstrirao nesvakidašnji talenat za kanalisanje naslova u ovozemaljsku sferu, što su zajednički prijatelji već znali da iskoriste za svoje knjige ili filmove – pokazao je na zvezdano nebo iznad sebe i uzviknuo: “Kičma noći!” Rekao sam mu da će to jednog dana biti naslov mog romana. Ispostavilo se da se radi o univerzalnom, starovremenom nazivu za Mlečni put. Od tada sam veći deo vremena živeo u uverenju da bi najbolje pristajao nekakvom noir-ovskom sadržaju, sve dok nisam, u neizbežnom trenutku prosvetljenja, shvatio da najviše pristaje baš ovoj priči – s kojom sam takođe dugo živeo. U međuvremenu, preboleo sam čak i neugodnost pojavljivanja Đavolove kičme.
DI: Svaki novi roman je novo iskustvo. Nakon objavljivanja Crnih cipela negde ste naveli da ćete pokušati u narednom romanu da ispravite propuste koje ste u njemu načinili. Sada, po završetku pisanja Kičme noći, imate li utisak da ste u potpunosti postigli taj cilj? Kojim segmentima pisanja ste posebno posvetili pažnju?
Oto Oltvanji: Crne cipele poseduju naglašene elemente pastiša, koji lično ne ljubim previše, ali mi je tada bio neophodan za ono što sam želeo da postignem. U Kičmi noći sam se osećao neuporedivo prirodnije, kao ono što jesam, pripovedač bez zadnjih namera. Zatim, trudio sam se da budem strpljiv, da ne zbrzam priču, da joj dozvolim da se razvije prirodnim tokom. U takvom tempu, bilo je pravo osveženje prepustiti se detaljima, za šta se piscu danas retko ukaže prilika. Ali, možda sam se najviše posvetio karakterizaciji: pošto je već mnogo energije odlazilo na strukturu romana i zaplet, pazio sam da likovi ne ispaštaju zbog toga. To je prilično drugačije u odnosu na ono kako obično radim. Upoznao sam svoje likove bolje i voleo ih više nego inače. Veoma dobar osećaj.
DI: Hajde da čitaocima ovog intervjua malko otkrijemo i način na koji ste učinili karakterizaciju likova. Kako je teklo upoznavanje sa glavnim protagonistima Kičme noći? Da li ste pre samog početka pisanja znali većinu stvari o njima ili ste pred sobom tada imali samo najosnovnije crte njihovih profila?
Oto Oltvanji: Ranije sam kretao s najosnovnijim crtama, a ostalo popunjavao usput. U ovom slučaju, želeo sam da još pre pisanja znam što više o onima s kojima ću provoditi toliko vremena, kao da se radi o “živim” saradnicima s kojim delim radni prostor, čak i ako to posle ne upotrebim, što se dešavalo: tokom kasnijeg raspremanja, među skicama sam pronalazio pregršt neiskorišćenih detalja iz “lične karte” likova, a nekoliko već napisanih scena za koje se ispostavilo da su suvišne sam izbacio. Kad god bih osetio da su pomenuti “lični” detalji nevažni za samu priču, ili se natrljavaju čitaocu na nos, morali su da lete.
DI: Postoji izreka da se ljudi poštuju zbog vrlina, a vole zbog mana. Pretpostavljam da se isti model može primeniti i na likove romana, pa me interesuje da li je neki od tih likova bio posebno nestašan i navodio priču u pravcu koji prvobitno uopšte nije bio planiran?
Oto Oltvanji: Likovi nisu glumci da “predlažu” bolja rešenja: moji su, ima da rade ono što im se kaže. Šalu na stranu, stvarno ne mogu da tvrdim da su navodili priču u svom pravcu. Međutim, zahvaljujući tome što sam o njima znao više nego obično, nisam ih prisiljavao da rade nešto što bi odgovaralo zapletu ali ne i njihovim ličnostima: kad god bih zapao u narativni ćorsokak, rešenje sam tražio negde drugde, nisam izvrtao karaktere zarad specifičnih zahteva fabule. Dakle, ispada da su likovi na kraju ipak izborili veća prava za sebe.
A desilo mi se još nešto: dok su moje simpatije prema nekim likovima tokom pisanja isplivavale na površinu više nego što sam želeo, sada, po završenom poslu i “poslednjem” čitanju, među protagonistima imam neke sasvim druge favorite – možda čak one koji su me najviše namučili. Što se dosadašnjih čitalaca tiče, oni su gotovo jednoglasni u oceni da jedan sporedan lik zaslužuje klub obožavalaca samo za sebe.
DI: Pretpostavljam da već pripremate nešto novo. Ako ne baš novi roman, onda barem neku kraću formu?
Oto Oltvanji: U kraćim stvarima koje trenuto pišem uglavnom pokušavam da radim sve suprotno od onog na šta sam navikao poslednjih nekoliko godina. Dakle, bez mnogo planiranja ili tehnika koje su u mom slučaju već postale manir. Istovremeno, skiciram minimum zapleta koji mi je neophodan da bih seo i počeo da pišem treći roman. Iako sam sebi čvrsto obećao da ću se posvetiti nečem kraćem i jednostavnijem, već sam počeo da komplikujem. Izgleda da se radi o nekakvom psihičkom poremećaju.
