Ime: Ciolkovski – Godard
Dužina: devedest metara
Masa: šezdeset pet hiljada tona
Pogon / tip: jonska raketa

 

Železna gljiva čiji je široki klobuk masivni anti-radijaciski štit a loptaste izrasline duž oklopljenih segmenata – spremišta nuklearnog goriva, tankovi puni bljuzgave žive.

Konstruktor  je gradio žilavu mrcinu koja će puzati dubokim podzemljem s one strane crne reke Stiks. Čudovište koje će biti u stanju da se vrati iz carstva mrtvih i donese  vesti o onostranom.

U utrobi reaktivne komore: u kuglicu deuterijuma i helijuma tri – zariva se snop prodornih elektrona. Blesak fuzije i jarosno vrela plazma šiba crnu prazninu,  bešumno. Ističućoj plazmi indukcioni kalem krade delić snage i napaja nove snopove elektrona za novu metu. Svakih dvesta pedeset sekundi prasak vodonika obnavlja malo Sunce brodskih mlaznica… Brod vuče stotine kilometara dug rep jonizovane žive. Bešumni kilotoni snage koji udaraju kolosa s leđa a robusni štit od mesečevog regolita i visoko reflektujuće metalne oplate sve to spremno odbija – iznova i iznova… Potisak koji gura inercionu ploču, divovski kompenzatori koji sprečavaju višak besa da se prelije do delikatne mašinerije, do srca broda. Nakon  dvanaest meseci od polaska, on prostor seče sa kojih tridesetdevet hiljada kilometara u sekundi ili 13% brzine svetlosti, daleko iza Plutonove orbite a žućkasto Sunce više nije ni trag majušne lampe, negde na početku tunela… Mrak je potpun. Mrak unutar Ortovog oblaka.

U saćastim komorama hladi se termonuklearno pogonsko gorivo pripravno za ispaljivanje akceleratorom u reaktivnu komoru. Hiljade i hiljade meta-kuglica, metalno-sivih klikera prečnika jednog santimetra.

U memoriji broda je sačuvan snimak razgovora:

Konstruktor broda  je primetio kako sistem obezbeđuje apsolutnu sigurnost.

Novinar je pomenuo ime čoveka koji je osmislio “Titanik”.

Trenutno – brod ne koristi svoj motor. Postignuta je potrebna brzina. Brod čuva ostatak zaliha goriva za povratak u svet živih. Duboko u njemu, kao u koščici, zrno života. Gotovo neprimetno, na granici postojanja. I sada sa brodom klizi nepojmljivo velikim delom tame unutar Ortovog oblaka.

Brod – 82.553 astronomskih jedinica udaljen od Sunca. Ili 12.349.928.800.000 kilometara. Ili 1,3 svetlosne godine…

U zoni između dva ledena mega-prstena Ortovog kometskog oblaka u kojoj zbog velike koncentracije kosmičke prašine i gasova većina zvezda nije vidljiva.

Tama, tako duboka i sveprožimajuća da staje misao.

Astronomi-teoretičari u svojim sigurnim, toplim kabinetima i opservatorijama nazivahu je “Ortova pauza” nesvesni do kraja ljudske ništavnosti i razmera onoga što se ne da premeriti. Nesvesni (ali ko bi uopšte to mogao i da pojmi?) tog,  na astronomskim mapama, obeleženog komada praznine koji je tek ništavna  gradivna čestica AMBISA NAD AMBISIMA.

U svojim sićušnim ljudskim umovima uobličavali su sferu sazdanu od biliona kometnih jezgara, prečnika od nekoliko desetina ili stotina metara do nekoliko stotina kilometara, sferu podeljenu na ukupno četrnaest pojaseva ili prstenova različite gustine. Njeni krajnji, veoma proređeni i rastegnuti delovi sezali su do predvorja drugog solarnog sistema, do zvezde koju ljudi nazivaju Proksima.

Zamišljali su Ortov oblak kao obilje ledenih krhotina i prašine i škrabali formule – H2O, CH4, NH3. Govorili o “običnom ugljeniku i nešto silikata”.

Složili su se, nakon brojnih polemika, da  bliži delovi Ortovog oblaka naprave pun krug oko Sunca jednom u trideset miliona godina i da ukupna brzina ne premašuje četiri stotine kilometara na čas.

Tako su lelujali glasići u svetu živih. A brod je padao Hadom, već obamro, sa energijom koja kap po kap otiče u ništavilo.

Glavni tunel broda prolazi njegovom celom dužinom kao kičma a brojni komunikacioni  i spremišni kanali granaju se poput nerava železnom trupinom. Tri je krionakuluma a  putnika, ipak, samo dva. Ksenobiolog i Planetolog. Srce trećeg čoveka (brodskog Medika) je – ravna crvena linija… Njegovo znanje sezalo je od lekara opšte prakse do hirurga, a po potrebi, i – psihologa. Savršen primerak ljudskog srca, pogonskog motora jednog istreniranog i zdravog ljudskog tela a ipak… Postoje potpuno nepredvidive fluktuacije u svetu. Koje se dešavaju. I u optimalnim uslovima.

Iz dnevnika brodskog lekara Bojovića :

Imao sam negativne testove pre poletanja u vezi svih potencijalno rizičnih virusa ali Jensov-virus je i za mene nepoznanica. Nije prirodnog porekla, sumnja se na otpad nano-tehnologije koji je opstao i evoluirao. Naizgled je sasvim neverovatno da “bele sobe” najsterilnije komore za trening astronauta mogu zadržati neki molekul devijantnih nano-bota ali ne vidim drugo objašnjenje. Za utvrđivanje konačnih rezultata, laboratorija na brodu nije dovoljna. Neobične mikro-povrede na zidovima mojih krvnih sudova mogu ali i ne moraju biti izazvane Jensovim-virusom. U svakom slučaju, moja je dužnost da upozorim svoje drugove na jednu takvu mogućnost. Virus je, po onome što za sada znamo, moguće uništiti jakim magnetnim poljem ali takvim snažnim uređajem ovde, nažalost, ne raspolažemo. Moraću, za svaki slučaj, da napišem detaljno uputstvo šta učiniti s mojim telom ako dođe do najgoreg, da bi se u najvećoj meri sprečila mogućnost kontaminacije ostatka posade. Jer sve u potpunosti zavisi od nas. Čak nam ni kontrola misije ne može pomoći savetima – barem ne u realnom vremenu. A imaju i svoje ne male probleme. Na Zemlji je pravi haos zbog predstojeće pandemije.

Kovčeg s telom napušta vazdušnu komoru polako se okrećući oko svoje ose. Nekoliko malih opiljaka plastike ga prati – sićušni sateliti sa svojim orbitama.

Opasnost od zaraze je umanjena – vreme će ipak pokazati da li je virus naselio samo doktorov krvotok.

Živi nastavljaju da ponavljaju naučene radnje, obrasce usvojene nekada davno na jednom svetlom i toplom svetu a ostatak životinjskog instikta zaključan u neuronima obnavlja beskrajne monologe o tome kako  je potpuno suludo ići dalje čak tamo negde iza Plutonove orbite…

Umesto da užasnuto cvile, što bi bilo normalno za životinje, ljudi sebi ubrizgaju serum i spuštaju poklopce svojih limenih krionakuluma…

Mesecima kasnije otvaraju oči i shvataju da su realno – mrtvi…

Jedan student (budućnost – par decenija nakon “brodoloma” Ciolkovskog) pretražuje veliku bazu podataka i slučajno otvara i dosije neuspele misije u Ortovom oblaku.

Glavni administrator misije:

– Poslali su samo jednu čudnu poruku.Njihov položaj nije bio jasan a pominjali su i neko otkriće. Ostatak transmisije pojeo je statički šum ali po svemu sudeći ne dok se signal kretao prostorom ka Zemlji – već još na početku njegovog puta.

Član istražne komisije:

– Kako to mislite?

Glavni administrator misije:

– Mislim ovako – postojao je snažan ometajući faktor. Možda čak neka vrsta jake gravitacione anomalije u prostoru. Mi još uvek veoma malo znamo o tim fenomenima. Uglavnom oni delovi signala koji su do nas doprli, prispeli su sa ogromnim zakašnjenjem kao da im je trebalo vremena da izađu iz nekog gravitacionog bunara. I naši proračuni u priličnoj meri sugerišu da stvar nije u opremi. Posada, kao što rekoh, pominje neko otkriće, najverovatnije se radi o nebeskom telu, možda o manjoj planeti.

Član istražne komisije:

– Mislite da je verovatno da jedna patuljasta planeta u toj meri remeti mikrotalasni snop? Pa to je smešno. Morala bi biti u najmanju ruku od netronske materije da bi posedovala takvu masu. Znate i sami koliko je mala verovatnoća da se jedan tako egzotičan objekt pojavi baš ovde, u našem susedstvu… Bilo bi prihvatljivije da je u pitanju jak gama–blesak koji dolazi iz međuzvezdanog područja. Da li je nešto slično registrovano?

Glavni administrator misije:

– Ne.

Član istražne komisije:

– Da li neko iz Vašeg tima možda pominje ljudski faktor? Ne moram ni da Vam govorim koliko je ova istraga važna za dalju sudbinu celog programa. Ovaj brod je gradilo četrdeset šest nacija! Jedan od najskupljih civilnih projekata u istoriji…

Glavni administrator misije:

– Pominju se zaista vrlo različite pretpostavke. Problem je što to i jesu – samo pretpostavke. Jedan moj kolega čak govori o “sindromu broda Titanik”.

Član istražne komisije:

Mislite na havariju mesečevog šatla “Titanik”?

Glavni administrator misije:

– Mislim na brod koji je završio na dnu Atlantika. Vidite, svi znamo da letelice “bližeg svemira”, one koje se kreću unutar solarnog sistema, imaju shodno postojećem kosmičkom pravu obavezno “duplirane” komponente i to se odnosi na sve sisteme broda, bez razlike. Zbog rigoroznog zakona stepen sigurnosti letelica danas je neuporedivo veći nego pre pedeset ili sto godina. Brodovi vansolarne flote, a takvih je izgrađeno do sada samo dva primerka, imaju normalno i veći broj rezervnih sistema nego unutar-solarni brodovi i veću mogućnost samo-popravke ili kako mi to ovde zovemo – “regeneracije”. Dakle, naše samopouzdanje pre lansiranja broda bilo je slično samopouzdanju ljudi koji su porinuli “Titanik”. Njihov brod je imao seriju odvojenih vazdušnih komora i smatrao se nepotopivim, jer bi jedna ili dve rupe napunile vodom samo deo brodskog korita. Niko nije pomislio na mogućnost nastanka jednog dugog vodoravnog reza koji bi zahvatio gotovo sve te komore odjednom…

Član istražne komisije:

– Da li bi to bilo neko objašnjenje – istovremeni kvar ključnih sistema broda? Da li je to uopšte moguće?

Glavni administrator misije:

– Nije mi poznat nijedan takav slučaj. Čak ni u doba primitivnih hemijskih raketa se to nije dešavalo. Ali se zato jako često javljao “domino efekt” i on je zaslužan za najviše izazvanih katastrofa.

Član istražne komisije:

– Gospodine Ogava, šta se njima, po Vašem mišljenju, desilo?

Glavni administrator misije:

– To bih i ja voleo da znam.

Student se malo zamislio nad poslednjom izjavom. Misija mu se učinila donekle sličnom jednoj od prvih mesečevih ekspedicija – malerozna havarija negde na pola puta, broj trinaest kao prizivanje nesreće… Ali tada – kapsula sa ljudima se vratila. U poređenju sa posadom koja je brodila unutar Ortovog oblaka, oni gotovo da nisu odmakli od Zemlje. Mogli su da vide njen puni disk kroz iluminatore, njena azurna mora i bleštavo bele oblake i nadaju se spasu.

Za ovu ekspediciju, međutim, spasa nije bilo. Izgubljeni brod koji se kretao trošeći fuziono gorivo, imao je misiju koja je bila samo deo, samo faza jednog grandioznog projekta. Ljudi su gradili prve vansolarne brodove i serijom letova iza Plutonove orbite opipavali prostor koji ih razdvaja od obližnjih zvezda. A paradoksalno, na osnovu osmatranja znali su više o telima koja se kreću unutar drugih solarnih sistema nego o svojstvima onih koja sačinjavaju zagonetni Ortov oblak.

Ksenobiolog sedi u savitljivoj stolici, laktove stavio na kolena a glavu u šake. Sama slika očaja, tako izgleda, ali njegov mozak grozničavo radi i nije bilo slučajno što je odabran za ovu suludu ekspediciju zbog svoje visprene inteligencije i ogromnog znanja koje se nije odnosilo samo na nauku kojom se bavio. I druga dvojica su imali oštre i obučene umove, sposobne da u najtežem haosu nađu nit izbavljenja. Planetolog stoji nasuprot njemu, leđima oslonjen o hrapavu teksturu zida kajute koja oponaša gotovo bez greške koru četinara. Kao šahovski velemajstori, pretresaju temeljno svaku mogućnost, svaki prilaz. I kako god da okrenu – uvek su matirani…

Jer mesecima ranije – brod je zadesio nepopravljiv kvar! Stavljanje u pogon njegovog jonskog motora više nije  moguće. Sasvim glup kvar, jedan u milion… Nešto poput verovatnoće da Vas zakači sintetički virus u prostoriji  koja se smatra najsigurnijom, najsterilnijom na  Zemlji.

Deo drugi

PLANETA

Događaj: neregistrovano nebesko telo veličine Saturnovog Titana.

Predviđeno postojanje, proračunata moguća putanja.

Do sada nepotvrđeno postojanje. Do sada…

Prsti im trepere iznad konzola sa brodskim instrumentima. Slika se spušta faznim monitorom red po red, komadići zamršene slagalice.

Čudna silueta, rastegnuti sferoid sa velikim ulegnućem u sredini. Kao greška radara. Ali, ne, nije greška. Oblik ragbi lopte. I čudovišno ogromna kotlina, verovatno krater. Gotovo da je planeta uništena, pocepana na dvoje. Rubom monstruozne jame-grotla, ređaju se preteći oštri zubi planinskih venaca. I ovaj svet koji nikada nije video Sunčevog svetla, poput kamena na dnu rudarske jame, okretao se brzo kao čigra, kao da još uvek zvoni od udara.

Njegov dan bez tračka svetlosti traje sat i četrdeset šest minuta… Neobično – pritisak od blizu petnaest atmosfera na površini. Na dnu one nezamislive rupčage šire od kontinenta, taj pritisak je sigurno barem dva puta veći. Molekularni vodonik i prateći ugljovodonici, nešto plemenitih gasova… Još čudnije… Planeta nepostojeća u vidljivom spektru u infra-crvenom isijava neobjašnjivo veliku toplotu.

Tanana čula broda prijavljuju postojanje velikih količina Torijuma 232 elementa sa poluraspadom od 1,4 x 1010 godina duboko ispod kore planete. Planeta se samozagreva bogatom zalihom radioaktivnih elemenata a gusta atmosfera je njen toplotni spremnik. Nije jasno kako telo, ne veće od Titana, zadržava tako veliku atmosferu…

Njihovi životi ionako više ne postoje. Vreme je za kapsulu, padobrane i retro-rakete… Poslednju poruku i dve otrovne pilule…

Odvajanje. Kretanje duž brojnih sekcija broda koji asociraju na složene urbane celine sa svojim zdanjima i saobraćajnicama. Složeni delovi opreme, čvorovi zaštićenih provodnika i masivne parabolične antene visoke nekoliko spratova – sve viđeno radarskim ehoom pretočeno u azurno  plavu kristalnog monitora. Kapsula okreće zašiljenu njušku, orijentiše se u prostoru. Paljenje. Olupina broda skuplja se u nišanskom krstu, već van dohvata malog radara.

Tiho avetinjsko cviljenje vetra. Hrapavo struganje delova padobranske opreme po metalnoj oplati. Jedini kružni iluminator je crn kao neprozirna mrlja nafte. Tama kakvu poznaju speleolozi. Prigušeno bledo-zelenkasto svetlo rasvete razliveno skučenom kabinom, na umornim, izboranim, ljudskim licima. Pažljivo navlače svetlocrvene skafandere koji u fosfornom svetlu poprimaju prljavo–smeđu boju. Ksenobiolog spušta šrafciger sa metalnim delom od hrom-vanadijuma u džep na rukavu. Potom na ruke navlači crne rukavice sa ojačanjima za prste i zašrafljuje njihove zglobne prstenove spajajući ih hermetički s odelom. Stavljaju bele zaštitne šlemove, proveravaju pritisak, grejače i radio-vezu.

Udaljen jednu i po svetlosnu godinu nalazi se svet – osvetljen, topao i vedar, svet koji više ne mogu da razluče među milionima zveda čak i kada bi one bile vidljive na ovom nebu.

Svet u kome se budiš a na stolu te čeka šolja vrele kafe, dok u ćošku drema tigrasta mačka. Napolju procvala trešnja, latice u sporom letu…

Na trenutak, jedan od ljudi stiska kapke kao da nastoji da uhvati sliku koja se iskrada… Usne su tanka crta. Okreće se prema sadrugu bez traga unutrašnje borbe na licu i pokretom ruke spušta termo-vizir.

Podešavaju okulare termovizijskih kamera. Dok budu radile baterije i svet oko njih biće vidljiv. Ali najpre da bace pogled po okolini koristeći jake diodne lampe. Otvaraju teški poklopac i Ksenobiolog osvetli lampom. Osmuđena oplata kapsule, ranije nalik tek iskovanom čeliku, sada ima smeđu patinu, kao zahvaćena rđom. Od tla, koje se u svetlosti dioda preliva kao stvrdnuti katran, deli ih jedan metar. Kapsula je malo nakrivljena a njen trodelni, trideset metara dugi padobran delimično je prekriva kao veo lako poigravajući na povetarcu (Vetar na svetu bez Sunca).

Planetolog je prvi. Tone do Članoviaka. Podiže s naporom nogu. Blato. Ali to svakako nije blato koje ljudi poznaju kod kuće, već smeša tolimera, raznih jedinjenja ugljenika i vodonika. Prilično lepljivo. Uključuju termoviziju zbog čega im novi svet u vidnom polju iskrsava sablasno zelen. Temperatura tla iznosi deset stepeni i viđena termo-kamerama blešti jakim fosforno–zelenim sjajem u potpunom kontrastu sa apsolutno crnim nebom.

Prvi se na svet, koji su u mislima već prozvali  Grotlo, spustio automatski lender. U tovarni prostor smestili su robotsko terensko vozilo koje je bilo predviđeno za samostalno istraživanje površine planeta. Na brodu, su ga preuredili u terensko vozilo (programom misije nije bilo predviđeno prisustvo ljudi ni na jednoj stranoj planeti).

Orbiter sonde koriste kao navigacioni relej. Sleteli su  južno od lendera – najviše kilometer… Njegov odašiljač postojano pišti a malo trepćuće poziciono svetlo, rubinski crvene boje, trebalo bi da jasno vide nakon pređenih pola kilometra u pravcu severa.

Šljapkaju znojeći se u svojim skafandrima predviđenim za vanbrodske aktivnosti, a ne za hodanje površinom nekog drugog sveta. Gusta ugljo–vodonična atmosfera stvara čudan utisak kao da se ne kreću kroz vazduh, već kroz lepljivu supstancu koja još nije odlučila šta će biti – gas ili tečnost. Zamazani blatom do kolena, isprskanih vizira posrću beskrajnom ravnicom. Planetolog je jednom video panoramski snimak dna Tihog okeana i bio je ovakav isti – blago zatalasana ravnica koja se pruža unedogled, prekrivena muljem. Obojena veštačkim zelenkasto-sivim nijansama i sa ogromnom zjapećom rupom umesto neba. Pomišlja kako ovaj svet zaista zaslužuje da nosi ime – Grotlo.

Na trenutak im se čini da su pogrešili u proceni – njihov svetionik, tu svetlu tačkicu, odavno je trebalo da spaze, ali gusta atmosfera i možda čak neki poseban fenomen vezan za vazdušni omotač ovog sveta im to ne dozvoljavaju. Ksenobiolog zato traži da zastanu i opet provere uz pomoć orbitera poziciju. Očitavaju podatke i shvataju da su samo dvesta  metara udaljeni od cilja. Hodaju i malo kasnije na obzorju izranja sićušno žmirkavo svetlo. Lender, nakrivljen do granice pada, ima nosač malog pulsirajućeg reflektora u lošem položaju – praktično ga zaklanja okolni teren. Isključuju termovizijske kamere na domak lendera i u crvenoj strobo-svetlosti pokušavaju da ga usprave. Guraju tronogu napravu, veličine manjeg automobila, dok im đonovi usecaju brazde u blatu Grotla. Meko tle po kome proklizavaju, teška odela (gravitacija približna Marsovoj) kao i težina samog lendera, strašno ih zamaraju. Više puta prave pauzu, odmaraju. Konačno, lender se uz tihu metalnu škripu vraća u normalan položaj. Otvaraju s mukom napola blokirani bočni poklopac i spuštaju šine. Malo vozilo sa mrežastim točkovima (od titanijumske žice) sklizne i zaustavi se u blatu.

Mogli bi vozilom da se kreću jako dugo – plutonijumska ćelija izdržala bi hiljade kilometara ali kiseonik… Nekoliko dana – ne duže… Savesno snimanje terena kao Robert Skot i Članoviovi njegove ekspedicije na Antarktiku koji su znali da im nema spasa pa ipak… Materijal za buduća pokoljenja? Možda.

Odlučuju da pokušaju sa istraživanjem kratera. To je najviše što mogu da urade u ovim okolnostima. Na Grotlo su pali kao izgubljeno seme sa drugog, tuđeg sveta, bez mogućnosti da se prime, da zažive.

Deo treći

VILAŠI

Ono što nikako nisu mogli znati:

Taj svet je bio naseljen.

I taj svet je bio sasvim izokrenut, iščašen za ljudska shvatanja.

Pojmovi poput Gore i Dole ovde su bili ponešto – zamenjeni.

Sleteli su blizu oboda divovskog kratera (planetolog predlaže da ga nazovu jednostavno – Kotao) koji je mogao da primi čitave tamne vilajete u sebe. A mesto sletanja je i po merilima Grotla bilo -pustinja. Kao kakva mahuna, planeta je krila tajnu u svojoj unutrašnjosti.

Lanac planina viši od Himalaja okružuje Kotao. Njihove toplotne kamere mogu da prikažu samo odsečak terena po kome se kreću – uglavnom nekih stotinak metara do kilometer prostora. Ali primaju radarsku sliku iz orbite i sliku pokretnog radara na vozilu. Te planine je, naravno, nemoguće preći. Opremom kojom raspolažu, teško da bi savladali i brdo.

Planetolog se namrštio i odmahnuo glavom u neverici. Radar vozila je u podnožju najbliže planine otkrio pravilan otvor u steni.

Mozak se brani i ne prihvata odmah kao gotovu činjenicu postojanje veštačke tvorevine na stranom svetu – pomišljaju najpre na oblik neke tektonske aktivnosti… Davno izbijanje lavinog toka i gasova pod pritiskom? Tunel do koga ne vodi ni put, ni neka utabana staza, blago ponire pod uglom od deset stepeni, njegove unutrašnje strane jesu obrađene, ali ne  toliko da bi bile glatke, i kao da su od šupljikavog plovućca. Opipavaju klizave zidove na kojima se kondenzuju magle ugljovodonika, zbog čega su strane tunela kao premazane tankim slojem voska i katrana, a po njima sa stropa padaju teške, masne kapi. Veličina ulaza je dovoljna i za kretanje točkaša veličine kamiona, pa neće biti problema da uđu svojim vozilom. Dole su brojne plitke brazde u kamenu ali ne liče na tragove točkova, jer nisu paralelne, već, nekako, iskošene. Kao da se kretao veliki vijak ali nije zahvatao ništa gore ili sa strane.

Tunel nije akustičan i dobro upija štropot metalnih točkova, dok se njime spuštaju. Radar pokazuje da su zidovi tunela na nekim mestima puni velikih šupljina koje pokriva samo nekoliko centimetara saćaste stene. Planetolog traži da stanu. Skida jednu metalnu pregradu sa vozila i njome, kao polugom, udara po  steni. Isključuju termoviziju i osvetljavaju jakim reflektorom s vozila nepravilnu šupljinu prečnika četrdeset centimetara. Ksenobiolog refleksno prinosi šaku čelu zaboravivši na staklenu prepreku, zbog čega se čuje zvuk udarca metalnih prstenova rukavice o vizir – spontana reakcija koja se otela kontroli i pored dobre utreniranosti. Planetolog krivi lice u čudjenju, opet vrti glavom, kao onda kada su otkrili ulaz u tunel.

Šta kog Đavola…? Ma je li to…?

Ksenobiolog se prvi oporavlja od šoka. Podešava običnu kameru i snima.

Tamo, u šupljini, su ostaci nekog organizma. Neka vrsta skeleta, poroznog poput sipine kosti. Kost (ukoliko je to kost) nije bela u svetlu njihovog reflektora, već boje rđe, ali strukturom podseća najviše na kost. Telo je moralo biti približno veličine većeg psa ili ovce, ali oblik nema gotovo ništa zajedničko sa zemaljskim životom. Postoji segmentiranost koja bi ukazivala na glavu, trup i ekstremitete, ali ko je video glavu poput trozube vile nasađenu na vrat tanak kao drška metle? Trup mora da je bio zdepast, i budući da nisu mogli da se uoče kosti donjih ekstremiteta, mora da je stvor puzao. Ono što bi odgovaralo rukama, nalazilo se negde na sredini trupa i bilo je duplirano – četiri kratka i jaka  uda koji su se završavali oštrim kandžama, što je ksenobiologa donekle podsetilo na zemaljske rakove i insekte. Probili su zatim zidove na još nekoliko mesta. U većini šupljina je bilo po jedno telo i sada su mogli da primete i da su u različitim fazama raspadanja. Ono prvo koje su otkrili bilo je gotovo sasvim skelet, ali bilo je i prilično očuvanih, i njihove veličine su takođe varirale – najmanje telo nije bilo krupnije od mačke. Biće s Grotla je bilo crne boje, crno kao ugarak i nije imalo ni oči ni usta a rašljasta glava je, izgleda, bila daleko pokretljivija nego glava čoveka. Sada su videli i da je trup bačvast sa vrlo grubim i jakim omotačem, koji je po strukturi nešto između hitina ljuskara i kože. Četiri izuzetno snažna ekstremiteta su postavljena na trupu kao paoci na točkovima i jasno se vidi da su  zakrivljeni prema unutra.

Ksenobiologu je iznenada sinulo – oni ne puze, zaboga! Po sredi su organizmi koji se kotrljaju svojim bačvastim trupovima po podlozi tako što se odbacuju sa ova četiri uda a zatim ih nekako savijaju ili uvlače u sebe. Osvetlio je pod tunela. One brazde u kamenu! Ili su njihove kandže toliko jake, ili se radi o generacijama ovih Vilaša (da baš tako će ih nazvati) koji su vekovima kotrljali svoja tela ovuda.

Nekako mu se čini da je ovo drugo bliže istini.

Vozilo dalje napreduje i dolaze do mesta na kome se podzemna “magistrala” lepezasto račva u tri pravca. Biraju desni tunel. Nakon nekoliko pređenih kilometara primećuju njegovu veću ruiniranost što možda znači da je mnogo ranije prosečen u steni. Šupljine sa telesnim ostacima su na mnogim mestima potpuno vidljive a komadi stene koja podseća na vulkanski tuf su oburvani i zaglavljuju se među točkove. Ona skvrčena trupla koja leže u svojim rupama duž puta – počinju da naslućuju o čemu se tu radi.

Zar to ne bi moglo biti groblje stanovnika Grotla a ove rupe – kripte?

Merač razdaljine pokazuje da su pod zemljom prevalili već četrdeset šest kilometara. Ništa ljudsko nije gradilo put kojim se kreću, pa ne mogu da se oslanjaju na ljudsku logiku u predviđanju njegove dužine ili krajnjeg odredišta. A potreban im je i odmor. Mehur od kevlar – folije, korišćen na brodu za hidroponske zasade, podigli su pritiskom iz boce. Ranije sa njim spojeni manji mehur, poslužiće kao improvizovana predkomora. U suštini, oni zajedno čine neku vrstu hermetizovanog šatora.

Ulaze jedan po jedan i s mukom u tesnom prostoru skidaju teške skafandere. Skafanderi su prljavi, lepljivi i vlažni od atmosfere Grotla. Zaudaraju na gorki badem i pokvarena jaja. Verovatno razna jedinjenja cijanida, sumpora… U zatvorenoj plastičnoj kesi Ksenobiolog je uneo i glavu jednog Vilaša u relativno očuvanom stanju.

– Seciraš ? – pita Planetolog sa zanimanjem.

Sa krova njihovog šatora bela svetlost od koje su se gotovo odvikli, iako su tek nekoliko sati na Grotlu, otkriva svaku poru na njihovim rukama, svaki detalj Vilaševe glave.

– Hoću samo da nešto proverim – kaže Ksenobiolog sležući ramenima.

Iz jednog džepa na grudima vadi skalpel i proverava bateriju. Razdvaja lepljive rubove kese prstima. Širi se nesnosan smrad. Planetolog otpljune.

– U majčinu… Potrovaćemo se…

– Bez panike. Proverio sam ranije olfametrom. Nije toksično. Verovatno metan i nešto sirćetne kiseline.

Pažljivo zaseca tkivo glave koja je šira od ljudske. Tri nagore podignuta roga, robusnog trougaonog preseka i uz to malo povijena, neodoljivo podsećaju na jednu poljoprivrednu alatku – na vilu. Tamo odakle rogovi polaze je veće čvornato zadebljanje. Skalpel baš na tom mestu otvara prolaz svojom usijanom, crvenom tačkom. Neka mutna sluz, možda krv stvorenja, isparava ubrzano. Sa hiruškim rukavicama na rukama i maskom na licu ksenobiolog čeprka po unutrašnjosti, pod budnim okom planetologa.

– Kao što sam i sumnjao – kaže Ksenobiolog.

– Nećemo rebuse. Ima li šta u glavi te spodobe?

– To uopšte i nije glava, prijatelju.

– Nego?

– Neki organ ili čak ekstremitet. Najverovatnije da je mozak, ili šta već kod njih predstavlja sedište inteligencije. Smešteno u trupu. Zavarala nas analogija sa ljudskom siluetom, i uopšte, životinjama sa Zemlje. Kod njih “gore” očigledno nije glava.

– Kažeš “sedište inteligencije” ali možda se i ne radi o razumnim bićima?

– I to je moguće.

Ksenobiolog na brzinu vraća predmet ispitivanja u kesu i izbacuje je u predkomoru. Malo kasnije otvaraju tube s hranom i savlađujući osećaj mučnine u želucu, zbog neprijatnog mirisa lešine, ručaju. I pored svega, zaspali su tvrdim snom.

Buka nije probudila planetologa pre vibracije stene na kojoj je ležao. U potpunom mraku bacio je pogled na osvetljeni cifarnik svog ručnog časovnika. Spavao je tek dva sata. Ksenobiolog se takođe rasanio.

– Imaš li ideju šta…?

Umesto odgovora planetolog ga hvata za mišicu.

– Brzo, skafandere !

Čak i uvežbanom timu je potrebno neko vreme da navuku teška odela i opremu. U međuvremenu je kakofonija u tunelu primetno narasla. Neka lavina se kreće prelazeći kao od šale stotine metara. Izlaze spotičući se iz mehura-šatora i privlače ga što bliže vozilu, pa se potom leđima priljubljuju zidu. Ksenobiolog uzima u ruku svoj šrafciger kao da se sprema na odbranu. Isključena su sva svetla i termokamere im  pokazuju zidove tunela, opet u sablasno-zelenom sa njihovim sopstvenim, lelujavim, izduženim senkama. Daleko napred je neko komešanje. Višestruko umnoženi zvuk struganja i šištanja podseća na paru koja suklja iz čajnika. Čak ni loša akustika tunela ne može da ga prikrije.

A onda ugledaju Vilaše.

Predvideti nečiji način kretanja je jedno a posmatrati to isto u stvarnosti nešto sasvim drugo. Vilaši u kretanju nisu uopšte ličili na živa bića, već na kakvu stihiju. Bile su to od brzine zamagljene konture – njih najmanje desetak.

I najednom, kao po komandi, usporavaju. Kako se brzina smanjuje, ljudi mogu da uoče da ono što su smatrali glavom biva vitlano poput utega na kraju biča – slično repu kod nekih zemaljskih životinja. Izgleda da to služi za ravnotežu a možda i promenu pravca pri kretanju. Stanovnici Grotla “koče” petnaestak metara od njihovog vozila, tako što se kod svakog od njih jedan par ekstremiteta širi u stranu i zabija kandže u kamenu podlogu, a onaj drugi par ostaje u vazduhu, samo se blago povivši prema trupu. Oni ,”trozupci” su nasađeni na veoma pokretljive vratove čije kretnje liče na njihanje zmija. Spuštaju se na zemlju, kao da  pomno osluškuju. Zatim se okreću, gotovo upitno, prema ljudima – i ostaju zamrznuti u tom položaju.

– Izgleda da ima još jednu namenu – šapnu Ksenobiolog u svoj mikrofon – počinjem da razumem…

– Šta, zaboga?

– Ovi rogovi, ta… “vila” služi i kao balans tokom kretanja, i kao prijemnik.

– Prijemnik?

– Infra-crveno zračenje. Nešto od onoga što sam video u “glavi”, tokom seciranja, podsetilo me na jedan organ kod zvečarki. Zmije imaju mali, prirodni “toplotni detektor”. Ovaj kod Vilaša je upravo ogroman, ko zna čemu sve služi. U njihovom svetu sa apsolutnim odsustvom nama vidljive svetlosti sve se možda zasniva na infra-crvenoj talasnoj dužini. I, Bože moj…

– Šta…

– Čoveče, kao što je za nas prirodno da izvor svetlosti dolazi odozgo s neba…

– Hoćeš da kažeš da je za njih “gore” ono što je za nas “dole”?

– Oni svetlost odnosno toplotno zračenje dobijaju iz tla. Za njih je onda naše nebo – podzemlje, a njihovo podzemlje je… Da, da, baš tako. Ako ikada ljudi sa njima budu uspostavili kontakt, Vilaši će ih možda smatrati bićima svog podzemlja. A ako imaju i svoju religiju (što nije nemoguće s obzirom da sahranjuju svoje mrtve) i ako se ta religija zasniva na dualizmu tipa dobro / zlo,  svetlo / tama, odnosno dobra bića i demoni – možda nas proglase i za neku vrstu đavola!

– Oni nas? Ti rogati, odurni…

– Ne budi dete. Znaš da ima logike u ovome što pričam.

Vilaši su nepokretni više od deset minuta – ljudi takođe. Kako li Vilašima izgledaju bića na koja su naišli idući nekim svojim, samo njima razumljivim poslom? Skafanderi poseduju više različitih slojeva a neki od materijala sprečavaju gubljenje ili primanje toplote, zavisno od potrebe. U svakom slučaju čak i da imaju vrlo nizak toplotni odraz, dvojica astronauta znaju da su spram pozadine toplih stena vidljivi kao hladne senke. Vozilo i nedavno napušteno sklonište, pak, sigurno zrače obilje toplote. Šta li Vilaši o svemu misle? I da li su uopšte agresivni kao vrsta?

Umesto odgovora, najpre jedno od stvorenja podiže oprezno donje udove uvlačeći ih u sebe kao stajni trap aviona, a za njegovim primerom kreću i ostali Vilaši. U sledećem trenutku oni već “voze nazad” stružući po kamenu kandžama, i za par sekundi više ih nema – kao da su isparili.

Ksenobiolog dozvoli sebi kratak, žustar izdah. Zatim ga nervoza natera i da se nasmeje.

– Eto nama prvog kontakta u istoriji! Ne mogu da verujem…

– Bolje veruj, Borise! Ovi su stvarni kao ti i ja. I ne bih rekao da su baš bezazleni. Imao sam utisak da nas skeniraju od glave do pete. Onaj njihov “pogled”… to nije “pogled”,  to je “učitavanje”.

– Da, i ja sam imao isti utisak – primeti ksenobiolog zamišljeno – možemo mi samo da nagađamo šta se ovde maločas desilo. I ja koji sam obučavan za pronalaženje mogućeg tuđinskog života imam samo “šuplje” pretpostavke o svemu. Moramo dalje. Nemamo previše vremena. Treba što više saznati. Civilizacija – verovatno… Imaju li naselja, nekakvo organizovano društvo? Ovo su stvari na koje sam čekao celoga života, a, eto, sada, i ako saznam nešto, imaću mogućnost da sve to tek sažmem u jednu kratku poruku Zemlji, koju će neko primiti kroz više od godinu dana.

– Nisam ni ja u boljem položaju. Ovaj svet zahteva decenije i decenije istraživanja. Pokupio sam mnogo toga iz orbite, ali ovde je potreban i neki usko stručan geolog. Ova velika količina Torijuma 232 mi bode oči od početka. A tek krater…

– Šta s njim?

– Pomišljam čak da je veštačka tvorevina. Pazi, ako je za njih utroba ovog sveta ono što je za nas Sunce, možda su generacijama kopali i kopali… Možda je ovo njihova verzija traganja za svetlom i u fizičkom i u metaforičnom značenju. Životna potreba, osnova religije? Jer vidiš, oni ne znaju šta su zvezde, nikada ih nisu videli. Dok smo mi stremili visinama, oni su možda stremili – dubinama…

– To je preveliko, Petre. Onolika formacija…

– Znam. Pazi, planeta je veličine Titana. Mnogo manja od Zemlje, ali na Zemlji većinu kopna prekriva voda. Celokupno kopno ove lutajuće planete, kada bi ga rasprostro, verovatno ne bi mnogo zaostajalo po površini za našim kontinentima. A u onu mamutsku depresiju bi stalo barem nekoliko Zemljinih kontinenata. Kako su uspeli?

– Poslednje što bih očekivao od jednog trezvenog planetologa bila bi takva izjava. Zašto, zar nije lakše objasniti sve udarom drugog tela? Pa, sam si rekao još na brodu da ova planeta oscilira upravo zbog toga.

– Recimo da i ja imam intuiciju. Nešto nije sasvim kako treba ni u pogledu orbitalne mehanike, ali nemam krajnje rezultate, a kako stvari stoje, teško da ću ih ikada i imati. I, slušaj, sva tri fuziona reaktora na brodu pala su ispod Morzakove granice neposredno pre detekcije planete! Možda zvuči suludo ovo što ću sada reći, ali kao da je prisustvo planete pokvarilo brod… Nasukani smo na ovaj prokleti crni sprud. Kao klopka, iskopana vučja jama u koju smo naivno upali…

– Ne misli na to. Znaš da se ljudi za ovakve misije biraju po određenom kriterijumu. Nema nam više nazad. Znali smo to kada smo polazili.

– Da, znali smo. I znaš šta – nije mi ni žao. Da li mi veruješ?

– Verujem ti, druže. Hajde sad da uradimo sve što još možemo… dok možemo.

Pakuju mehur–šator i pokreću vozilo. Ni koji kilometar dalje čudnih stanovnika Grotla nema ni od korova. Takođe, ni put više nema onaj pad od deset stepeni, već kao da se sve više uzdiže. Račvaju se i dalje brojni bočni tuneli od kojih su neki potpuno urušeni. Planetolog traži da stanu i uzima manje komade stene u ruku, zatim vadi iz spremišta vozila sondu i proverava sastav.

– Šta kaže? – pita ksenobiolog.

– Stvarno liči na vulkanski tuf, ali nije nastalo u takvom procesu. Siguran sam.

– Misliš da ovde nije bilo vulkana?

– Ma verovatno ih je i bilo, ali ovo, konkretno, je nastalo nekim posebnim mešanjem a ne kao proizvod magmatskog procesa. Podozrevam…

– Da?

– Vrsta betona.

– Šta?

– Kao što sam rekao – vrsta betona. E sad, detaljnije…

– Misliš da je ceo tunel od tog… betona?

– Ne, to je, vidiš, prokopano najpre u steni i na nekim mestima kao ovde… Evo, sonda očitava i običan bazalt… Dakle, stena je bušena, čime – znam koliko i ti, a onda su dograđivali ovim što liči na tuf i što očigledno nije baš tako krhko kao pravi tuf.

– Ako je to tako, pokušavam da zamislim kako su onda sa onakvom anatomijom uspevali da završe takav posao.

– Možda neka mašina?

– Ko će ga znati. Do sada nismo videli ništa od njihovih naprava što bi nam pomoglo da shvatimo na kom su stepenu razvoja.

Planetolog se penje u vozilo i oni napreduju dalje. Ali već nekih pola sata kasnije, shvataju da su blizu izlaza. Malo usporavaju, potom se i potpuno zaustavljaju na jednoj kamenoj terasi ili ispustu, na izlazu tunela. Opet imaju signal sa orbitera i kombinujući njegove radarske slike i one sa vozila zapanjeno gledaju panoramu koju ni jedno ljudsko oko nije nikada ranije videlo.

Oni su sada sa unutrašnje strane Kotla i znaju od ranije da je njegova dubina blizu četiri stotina kilometara. Dno nije ravno već se i tamo nalaze naborani, igličasti, tornjevima slični, planinski masivi, ustvari pravi  labirint planinskih lanaca koji se haotično prepliću, sve ispresecani kilometarski dubokim kanjonima kojima nešto teče ali to svakako nije voda – pre će biti neki đavo od ugljovodonika, koji, sudeći po podacima, ključa i neprekidno isparava. Radar orbitera beleži i oblačne regione a atmosferski pritisak u dubini Grotla prelazi trideset atmosfera. To je praktično kao na dnu nekog razređenog mora. Imali bi dole znatnih problema s kretanjem. Uz to, temperatura na samom dnu nije manja od šezdeset pet stepeni. Planetologu nije jasno kako na toj dubini temperatura nije daleko veća, zbog većeg pritiska i sraza bazaltnih ploča ili blizine jezgra – ustvari, nikako mu ne ide u glavu zašto dno tog kazana nije ispunjeno lavom umesto rekama i jezerima tečnog ugljovodonika. I još nešto mu pada na pamet dok posmatra Danteovski predeo.

– Šta misliš od čega uopšte žive u ovoj pustari?

– Pustari za naše pojmove, naravno… Pa, možda se radi o nekoj hemosintezi.Nije isključeno.

– Hemosintezi ?

– Da, i na Zemlji postoji takav proces. Na dnu Pacifika, recimo, gde nema uopšte svetlosti za fotosintezu, postoje organizmi koji se okupljaju oko toplih vulkanskih izvora i koriste toplotu umesto svetlosti za razgradnju organskih materija. Možda su ugljovodonici u atmosferi ili oni koji se nalaze u tečnom stanju dole, u onim klisurama, njihova hrana? Ono što mene zbunjuje je odsustvo drugih oblika života osim Vilaša. Na Zemlji su sve niše naseljene – vazduh, zemlja, voda. Ovde nema ničega da leti, koliko vidim nema nikakve vegetacije – ni u tragovima. Oprema pokazuje od našeg sletanja potpuno odsustvo mikroorganizama. Možda u onim rekama dole… mada, sumnjam…

– Čekaj, mikroorganizama nema ali videli smo njihove trule ostatke u onim kriptama?

– Ima različitih procesa razgradnje. Siguran sam da to nije uticaj mikroba. Ovde je sve sterilno… ako se izuzme prisustvo Vilaša, naravno.

– Ako nema kompletne biosfere i celog lanca ishrane sa mnoštvom vrsta – to bi moglo značiti i da ovi stvorovi nisu odavde, već neka vrsta kolonista?

– To je i meni palo na pamet.

– Sve zamršenije od zamršenijeg. Ovaj svet kao da je sav postavljen naopačke u odnosu na naš. Zemlja kao dan a Grotlo kao noć…

– Raj i Pakao? Obrnuti lik u ogledalu? Odosmo daleko…

– Možda, ali ko zna….

– Ili bolje – Đavo bi ga znao…

Od kamenog ispusta na kome se nalaze vodi usečeni put zidom monstruozne litice. On, ustvari, više liči na žljeb u steni ali je dovoljno širok da vozilo može da se kreće. Zumiranjem slike orbiterovog radara otkrivaju da su unutrašnji zidovi Kotla prosto “ožljebljeni” brojnim sličnim “drumovima” (što podseća na žljebove u topovskom ždrelu) od kojih se svi spuštaju u spirali prema dnu mamutske jame. To asocira i na neki čudovišno veliki rudarski površinski kop. Vide nizove odsečenih kamenih terasa, otvore drugih tunela  i opet žljebove – puteve kao namotaje žice na nekom kalemu, kako se tu i tamo prepliću. Zid kratera zbog toga deluje nekako – oglodano. Sastrugano. Planetolog uočava jednu veliku kamenu terasu – zaravan koja štrči iz zida litice a na njihovom je pravcu kretanja udaljena oko jednog kilometra. Većina terasa je širine pet, šest metara, a ova je znatno šira – gotovo trideset metara i prepuna je rupa. Ne deluje kao prirodna tvorevina, više nalikuje nekom kamenom gnezdu priljubljenom uz liticu.

Primećuju tamo i neko kretanje. Sa maksimalnim uvećanjem uskoro posmatraju grupu Vilaša, mnogo veću od one koju su susreli. Njih je barem četrdesetak. Neki kao da, kotrljajući se, ulaze u one rupe u steni i malo kasnije izlaze. Da, upravo tako. I to su, izgleda, manji Vilaši. Oni prepliću svoje udove, postaju kao jedno telo i tako prevaljuju kraće rastojanje. Gotovo da padaju s ivice. Nekolicina većih Vilaša se onda pokrene u njihovom pravcu. Manji se raspletu i razbeže prema nekim od otvora jazbina u koje ulete velikom brzinom i tu ostaju neko vreme. Zatim se to uglavnom ponavlja. Jedna grupa većih Vilaša se ponaša poput ostrva u odnosu na ostale. Ne pomeraju se, potpuno su nepomični i postoji neka pravilnost u njihovom poretku. Približno su u polukrugu i poređani prema putu koji vodi njihovom “gnezdu”.

– Kao da čekaju nekog…ili nešto – mrmlja ksenobiolog.

– Nas?

– Ne bih rekao. Ta “potkovica” nam je okrenuta leđima, ali Đavo bi ga znao – još nismo ni odredili imaju li ova bića “prednju” i “zadnju” stranu…

Planetolog trepnu. Imao je potrebu da protrlja oči koje su suzile od napora. Nešto se kretalo putem tamo, nadomak “gnezda”.

– Pogledaj.

– Šta?

– Drugi Vilaši.

– Da, sada vidim. Dolaze kod ovih. Čekaj, oni nešto imaju… Vidiš?

– Liči na veliku korpu. Ta stvar nije pravljena spajanjem delova već više deluje kao -izlivena. Možda opet neka verzija njihovog “betona”, dakako, lakša i tanja? Odavde izgleda kao da nije deblja od lepenke.

– Da, ali način prenosa je neverovatan. Ovo su nekakve taljige, očigledno. Po dvojica su sa svake strane poput točkova – ali to fizički nije moguće… Možda nešto postoji ali sa ove daljine… šta misliš?

– Ako mene pitaš oni na neki način žongliraju tom kupom. Evo, stižu kod “komšija”. Da vidimo sada šta dalje sledi…

Osmoro Vilaša i njihovo neobično “vozilo” se obrelo u onome što bi (možda) moglo biti naselje. Grupa koja je čekala ili stražarila u polukrugu, mirno ih propušta. Ali ostatak Vilaša nije baš miran. Kao da se povlače polako nazad. Osmorica idu prema njima i staju. Ništa se ne dešava nekoliko sekundi a onda se od te osmorice izdvoji njih šestoro. Kotrljaju se brzo i udaraju Vilaše pred sobom iz sve snage. Od udarca pogođeni kao da se skroz umrtve. Tako umrtvljenog Vilaša dohvate po tri napadača – dvojica sa njim spletu ekstremitete i kao da ga prikuju za zemlju a treći prilazi onom trozubcu koji se izvija u svim pravcima i svojim trozubcem zahvata tanak, dugi vrat. Zatim ga jakim trzajem – otkida. Vilaš sa otkinutom “glavom” odmah biva ostavljen tamo gde se i zatekao i ista troČlanovia ekipa vija onda sledećeg Vilaša. Nisu pošteđeni ni najmanji Vilaši. Cela scena traje desetak minuta. “Obezglavljeni” se kotrljaju grčevito napred-nazad po tlu, a sluz koja ističe iz njihovih tela ostavlja toplotni trag na steni kao ljudska krv. Vilaši–napadači svojim trozupcima podižu s tla otkinute udove i ubacuju ih u korpu–kola. Zatim bez žurbe napuštaju poprište. “Stražari” koji su ih ranije propustili sada im se disciplinovano, jedan po jedan, priključuju. Cela kolona odlazi putem, zajedno sa svojim tovarom.

Ksenobiolog je imao želju da viče i psuje kao sumanut ali mu je vilica bila tako stegnuta da je gotovo čuo škripanje sopstvenih zuba. Iako se ovde radilo o tuđinskom obliku života, postoje stvari, stvari za koje jednostavno znaš-šta predstavljaju.

– Pokolj! Masakr! – uspeo je sav potresen da izusti. Od besa, nemoći i nečeg nalik na poniženje, oči mu se naprasno ispuniše suzama.

– Pogledaj, oni još nisu mrtvi, možda…

– Ne, ne… Prilično sam siguran, druže a i ti si. Da, oni su još živi ali mislim…

– Onaj organ. Bez njega ne mogu da opstanu?

– Da, to sam mislio. Verovatno kao kada bi čoveku odsekao ruke i noge i ostavio ga samog u pustinji. Mislio sam da samo čovek radi takve stvari. Očigledno da su život i zločin svuda – nerazdvojni drugovi. Ubistvo kao univerzalna, standardna procedura širom vaseljene? A mi i pored svega mislili… Glupost! Šta smo onda u stvari tražili? Šta?

– Na lep svet smo se spustili. Slušaj, ja onda već sada znam šta se dešava tamo dole… na samom dnu ovog velikog kazana. Takve stvari poznajemo iz sopstvene istorije… Nema potrebe da idemo dalje, zar ne? Neka se sve ovde okonča, tu pored ovog njihovog sela. Napravićemo jedan fin izveštaj i odaslati orbiteru a on neka se “dopisuje” dalje sa brodom i Zemljom.

– Osećam gađenje, prijatelju – reče ksenobiolog mračno – osećam nešto odvratno i  trulo… Prokleti đavolji kotao…

Isključio je grubo termoviziju, gotovo strgavši deo opreme sa šlema i pogledao Grotlo samo golim ljudskim očima.

Nije bilo ni trunke svetla.

Ni fotona.

Ali negde u tom apsolutnom mraku, na kamenoj zaravni, i dalje se uporno kotrljahu tela Vilaša.